LIBERALIZACIJA – STABILIZACIJA – PRIVATIZACIJA

Jovan B. Dušanić

PROGRAM MODERNIZACIJE SRBIJE ILI PROGRAM EKONOMSKOG NEOKOLONIJALIZMA

Od srpske oktobarske revolucije (2000) prošlo je više od šest godine i u tom vremenu održano je oko dvadesetak savetovanja Naučnog društva ekonomista i na ni jednom od njih nije bilo ozbiljnih rasprava o generalnoj koncepciji reformisanja srpske privrede, nego se diskusije vode o pojedinim njenim aspektima, a ispravnost odabranog reformskog kursa, po pravilu, niko ne dovodi u pitanje. Mnogo puta do sada, u publikovanim radovima pa i u istupima na ovim našim savetovanjima, apelovao sam da je prethodno potrebno imati ozbiljniju raspravu o odabranom (ili, tačnije, nametnutom) generalnom kursu reformi, a tek posle toga (ukoliko mislimo da je osnovna koncepcija reformi dobra) celishodno je raspravljati o pojedinim njenim segmentima. U suprotnom će parcijalna rešenja (ma koliko ona na prvi pogled izgledala dobra) davati slabe rezultate sve dok se ne reši glavni problem i ne otkloni konstrukciona greška – pogrešno odabrani koncept reformisanja srpske privrede.

O dmah posle srpske oktobarske revolucije napisao sam više tekstova za dnevni list Danas i nedeljnik NIN , od kojih su objavljena samo dva (Recept za kolonijalne zemlje , Danas, 30.10.2000, te Da li su nam potrebne radikalne ekonomske reforme? Danas, 8.11.2000). U njima sam pokušao da istaknem činjenicu da se prema prvim potezima i izjavama lidera novih vlasti (a naročito vodećih ekonomista) može konstatovati da se nova vlast opredelila za pogrešan program reformisanja privrede, a što će imati pogubne posledice za našu zemlju i njene građane. Naslov moga prvog teksta (Recept za kolonijalne zemlje - koji je napisan i objavljen samo nekoliko dana posle izvršene srpska oktobarska revolucija) sugeriše da se nova vlast neće opredeliti za program ekonomske modernizacije zemlje koji bi se sprovodio u interesu većine njenih građana, nego za jedan univerzalan, već gotov neoliberalni program ekonomskih reformi koji se sprovodi u interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala, te jednog uskog kompradorskog sloja koji se formira u zemlji. (1)

Krajem 2000. godine, odmah po najavi personalnog sastava i programa vlade dr Zorana Đinđića, napisao sam opširan tekst Jugoslovenska privreda na početku trećeg milenijuma (koji će uz znatna skraćenja – cenzurisanje od strane redakcije - biti objavljen u časopisu Finansije broj 1-2/01) u kome sam ukazao na posledice odabranog ekonomskog kursa DOS-ovske vlasti. Tvrdio sam da će za Srbiju i njene građane biti poguban ekonomski program koji predlažu ekonomski “ eksperti ” DOS-ovske vlasti podržani inostranim savetnicima . Radilo se naime o jedn om neo liberalnom program u radikalnih ekonomskih reformi koji se bazirao na takozvanom » v ašingtonskom konsenzusu ” (razrađenom , krajem 80-ih godina prošlog veka, od strane MMF-a, Svetske banke i administracije SAD – Ministarstva finansija i USAID-a). Ovaj program, koji u svojoj suštini jeste kodifikovani program ekonomskog neokolonijalizma, je preko raznih inostranih savetnika i u pregovorima sa međunarodnim finansijskim organizacijama uporno predlagan i naturan svim zemlj ama u tranziciji kao jedinstven i univerzalan program modernizacije privrede. Mali broj zemalja (napr. Slovenija) uspeo je da ga na samom početku tranzicionih promena odbaci, a druge zemlje su to činile sa manjim (Poljska) ili većim (Rusija) zakašnjenjem.

Teorijska osnova ovog neoliberalnog programa, zasnovana na neoklasičnoj ekonomskoj misli, praktično se oslanja na prevlast američkog modela čiste tržišne privrede (kao jedne od osnovnih poluga savremene globalizacije) (2) nad evropskim modelom socijalne tržišne privrede. Tako su se programi za zemlje u tranziciji zasnivali na teorijski veoma spornoj pretpostavci da tržište samo po sebi vodi ka efikasnim ishodima, te da su nepoželjne državne intervencije na tržištu. Smatralo se da je sasvim dovoljno, u što kraćem roku, izvršiti finansijsku stabilizaciju, liberalizaciju privrede i privatizovati državnu imovinu da bi se obezbedio stabilan privredni rast. Dosadašnja iskustva zemalja u tranziciji pokazuju da ovakvom reformskom strategijom može da se obezbedi kratkoročna stabilnost ali ne i dugoročan rast.

U gore navedenom tekstu (a i kasnijim tekstovima) pokušao sam da ukažem da u samom konceptu reformi srpske privrede postoji ugrađena konstrukciona greška, te da stabilizacija, liberalizacija i privatizacija ne mogu biti osnovni ciljevi reformisanja privrede i da je – za uspeh reformi - od ključnog značaja da država izgradi adekvatnu institucionalnu infrastrukturu za tržišnu privredu, obezbedi vladavinu prava i stvori optimalne uslove za konkurenciju. (3) Isto tako iskustvo mnogih zemalja pokazuje da ne postoji univerzalan program reformisanja privrede i modernizacije društva koji se može uspešno primeniti u bilo kojoj zemlji. (4)

* * *

I zaista u Srbiji se sve odvijalo po scenariju koji sam opisao još pre šest godina. Od tada, pa do danas, mi imamo relativno stabilan (skoro fiksni) kurs dinara, koji je, prema vodećim svetskim valutama, u prethodnih pet godina promenjen za oko 3 0%, mada je, u istom periodu, rast domaćih cena bio trocifren. Ostavljajući sada po strani druge faktore (ne)konkurentnosti naše robe, ovakva politika kursa dinara sa svoje strane »poskupljuje« domaću robu na inostranom tržištu i destimuliše izvoz, a podstiče uvoz pošto strana roba postaje »jeftinija«. U takvoj situaciji skoro da bilo kakav izvoz postaje nerentabilan, a uvoz ekonomski veoma atraktivan, što dovodi do rasta spoljnotrgovinskog deficita i »gušenja« domaće proizvodnje.

Radikalnom liberalizacijom koja je sprovedena odmah na početku DOS-ove vlasti doprinela je dodatnom »gušenju« domaće proizvodnje pošto je prosečna uvozna carinska stopa svedena na jednocifrenu, a ukinuta su i gotovo sva vancarinska ograničenja. To je učinjeno saglasno neoliberalnom modelu koji zahteva slobodan protok roba i kapitala, (ali ne i radne snage – što ne odgovara razvijenim zemljama) zaboravljajući pri tome da i najveći zagovornici liberalizacije, kao naprimer SAD, vrše protekcionizam preko vancarinskih barijera, pa i ograničavanjem uvoza inostrane robe da bi zaštitila konkurentnost svojih roba, a da ne govorimo o ogromnim državnim subvencijama (naprimer u poljoprivredu) kojima se povećava konkurentska sposobnost domaćih proizvođača.

Kao što smo videli stabilizacija i liberalizacija, kako su sprovođene u Srbiji, doveli su do »gušenjem« domaće proizvodnje i obara nja vrednost naših preduzeća koja, u uslovima masovne privatizacije, prelaze u ruke novih vlasnika po izuzetno niskim cenama, pa su, jednim delom, u pravu i oni koji govore o rasprodaji državne imovine. Pored toga, DOS se opredelio za model privatizacije prodajom u kome se ostvareni prihodi ne koriste za privredni razvoj nego za tekuću budžetsku potrošnju.

Zahvaljujući povoljnoj okolnosti da sam imao priliku da u Moskvi (5) neposredno pratim prvih šest godina reformisanja ruske privrede, lakše mi je bilo da shvatim čemu vodi sličan program reformisanja srpske privrede. Ali to nije bilo teško predvideti ni onima koji su samo i iz literature pratili iskustva drugih zemalja u tranziciji (naprimer, novih država, bivših naših republika – Slovenije i Hrvatske ). (6)

* * *

Postavlja se pitanje kako to da je neoliberalni program radikalnih ekonomskih reformi (i pored negativnih iskustava koje su mnoge zemlje imale sprovodeći ga, te kritika velikog broja autoritativnih ekonomskih mislioca – među kojima i ranije pominjanih nobelovaca) toliko popularan i skoro jednodušno prihvaćen od naše političke i ekonomske elite.

Pre svega, treba imati u vidu da svetska oligarhija i krupni kapital imaju svoje interese, a uz to poseduju ogroman novac i preko njega i sve uticajnije medije. Od svetske oligarhije i krupnog kapitala zavisi koji projekti će biti finansirani i ko će na njima raditi (i dobro zaraditi), ko će dobiti razne stipendije, grantove i putovati na međunarodne skupove, ko će biti uvodničari ili medijatori stručnih skupova, učesnici »stručnih« emisija na njihovim »reformskim i nezavisnim« sredstava javnog informisanja preko kojih će medijski da budu promovisani u vodeće »eksperte« i budu kandidovani i za ključna ekonomska mesta u državi. (7) Najrevnosniji među njima imaju šansu da postanu dobro plaćeni činovnici međunarodnih institucija ili savetnci svetske oligarhije u nekoj od nerazvijenih zemalja.

S druge strane, novu upravljačku političku i ekonomsku elitu neoliberalni program radikalnih ekonomskih reformi zavodi spektakularnošću brzih (pozitivnih) rezultata i jednostavnošću kako se do njih dolazi, a o negativnim posledicama koje će posle nekoliko godina uslediti moraće da razmišljaju druge političke garniture. Prvih godina reformi značajni devizni privatizacioni prilivi plus dodatna zaduživanja u inostranstvu (i jedan i drugi priliv iskazuje se u milijardama evra) omogućavaju održavanje stabilnog deviznog kursa i osetan porast budžetskih izdataka i standarda građana. U isto vreme sve to se jednostavno ostvaruje i za vođenje takve ekonomske politike nisu potrebni veliko znanje i stručnost, a niti značajniji intelektualni napori.

Da bi se realizovale istinski (a ne deklarisani) strateški ciljevi ovakvih programa potrebno je da prođe nekoliko godina i u tom periodu je poželjno da sve prođe bez ozbiljnijih protesta stanovništva. To se postiže na taj način što (bez realnog pokrića) dolazi do porasta (lične i zajedničke) potrošnje, a sve to se kroz orkestriranu medijsku kampanju prikazuje kao dugoročno održiv rast standarda građana postignut zahvaljujući uspešnim reformama koje se sprovode. Precenjen kurs dinara uvoznu robu (koja se uz to nudi na lizing i bankarske kredite) čini dostupnijom većem broju zaposlenih čime se podstiče potrošnja. Iskustvo zemalja koje su uspešno modernizovale svoje privrede pokazuje da su oni radili suprotno – podsticali su štednju. (8) Jedan od važnih elemenata uspešnog razvoja Japana (posle Drugog svetskog rata) i zemalja Jugoistočne Azije (poslednjih decenija) jeste strategije razvoja koja se oslanjala na marljivost građana, malu ličnu i zajedničku potrošnju i visoku stopu štednje. (9) Sličnim modelom razvoja Kina poslednje dve decenije 85% investicija finansira iz domaće štednje (15% otpada na strane investicije) i beleži rekordne stope rasta.

* * *

U posmatranom periodu imali smo dve vlade (i tri premijera) ali su tokom celog tog perioda ključne ekonomske resore u vladi i Narodnoj banci zauzimali ista lica, samo što su to na početku bili «nezavisni eksperti», a kasnije istaknuti članovi Demokratske stranke i stranke G17 plus (Đelić, Vlahović, Labus, Dinkić, Jelašić...). Sa tih mesta mogli su da sprovode davno već razrađeni program za zemlje u tranziciji, pogotovu što je i novu upravljačku političku elitu neoliberalni program radikalnih ekonomskih reformi fascinirao brzinom kojom se postižu pozitivni rezultata, te jednostavnošću kako se do njih dolazi.

O pogrešnosti monetarne politike koja vodi precenjenoj vrednosti dinara, (10) govorio sam u već spominjanom tekstu napisanom 2000. godine ali i na savetovanjima Naučnog društva ekonomista ( Godine propuštenih šansi , decembar 2003; Da li se «prečicom» može stići do zdravog bankarstva , decembar 2004) pa to neću sada ponavljati ali ću samo konstatovati da se radi o rešenjima koja se brzo donose, lako sprovode i dugoročno imaju negativne posledice za ogromnu većinu građana.

Umesto suptilne i mudre politike zaštite domaćih proizvođača koja će ih podsticati i prisiljavati na jačanje njihove konkurentne sposobnosti i sinhronizovano sa tim procesom vršiti postepenu liberalizaciju mnogo je bilo jednostavnije (a što ne zahteva ni naročitu stručnost i posebne intelektualne napore) izvršiti brzu i radikalnu liberalizaciju. Pored brze i radikalne liberalizacije spoljnotrgovinskog režima isticao sam da će pogubne dugoročne posledice imati i odluka da se liberalizuje ulazak stranog kapitala u domaće bankarstvo i trgovinu. (11)

Isto tako, umesto da se pristupi složenim i mukotrpnim poslovima oko restruktuiranja preduzeća, pa da se posle toga ona prodaju (i tada ne sva u kratkom roku) sa poboljšanim perfomansama, pristupilo se brzoj privatizaciji kada je u kratkom roku na prodaju ponuđen veliki broj preduzeća, pre svega, takozvano porodično srebro , a veliki broj drugih preduzeća prepušten je tržištu koje je u kratkom roku liberalizovano. (12)

* * *

I posle šest godina od sprovođenja reformi u Srbiji ekonomska situacija, na prvi pogled, ne izgleda tako loša kakva ona u suštini jeste. (13) Hiljade preduzeća su privatizovana (tačnije, prodana) za ovo vreme i privatizacioni prihodi su uglavnom otišli u budžet tj. za potrošnju što je uz dodatno zaduživanje države omogućilo rast standarda zaposlenih.

Samo ove godine privatizacioni prihodi iznosiće oko 4 milijarde evra. Veliki priliv inostranog kapitala dovodi do sve izraženijeg precenjivanja kursa dinara, čime se dodatno obara konkurentnost srpske privrede, proizvodnja u Srbiji postaje nerentabilna i takva privreda nije u stanju da prihvati dodatni kapital i banke ga usmeravaju na kreditiranje stanovništva. Pogotovo kada – tržišno neiskusni, doskora nezaduženi i živeći godinama u priličnoj oskudici – građani uzimaju izuzetno skupe kredite i, u nedostatku domaće, uglavnom kupuju inostranu robu (automobili, tehnički uređaji i slično) i na taj način stimulišu proizvodnju, ali ne domaću nego prizvodnju u zemljama iz kojih dolazi ta roba ali i kapital. I tako kapital koji je unet u zemlju (kojim su stranci došli do vlasništva nad našim porodičnim srebrom ) brzo se vraća tamo odakle je došao, (14) bez značajniji efekata na zaposlenost i privredni razvoj Srbije.

O opasnosti liberalizacije finansijskog sektora i lakog ulaska inostranog kapitala u srpsko bankarstvo upozoravao sam od 2000. godine do sada u više navrata. Tvrdio sam da strane banke (tačnije banke sa inostranim kapitalom) neće finansirati razvoj, proizvodnju, izvoz, modernizaciju privrede i otvaranje novih radnih mesta, nego će stanovništvu odobravati skupe kredite (po kamatnoj stopi koja je nekoliko puta – ne procenata – veća od proseka u EU) za kupovinu, uglavnom, uvezenih roba. U uslovima dobrih zarada na kreditiranju naših građana imamo i značajan dodatni priliv (u suštini spekulativnog) kapitala u Srbiju. Međutim, strane banke znaju da je kurs dinara precenjen, a država i stanovništvo sve više zaduženi, pa su se (pri odobravanju kredita građanima) od neminovnog pada kursa dinara (koji će uslediti) zaštitile deviznim klauzulama. Našim građanima to sada odgovara pošto dinar trenutno jača pa se dinarske rate smanjuju, a nominalna primanja (pogotovo u ovo predizborno vreme) rastu.

Takva situacija može da se nastavi i sledeću godinu-dve (preostaje još prodaja EPS-a, NIS-a, osiguravajućih kuća ...), a onda nastupa period kada se neće imati šta prodavati. U isto vreme doći će do rapidnog pada budžetskih prihoda (15) i država će ući u ozbiljnu budžetsku krizu i neće biti u stanju da na sadašnjem nivou finansira budžetske korisnike i servisira spoljni dug. (16)

Da bi rešavala budžetsku krizu država će tada morati da preduzme radikalne i rizične mere – da smanji budžetske rashode i poveća poreze. Smanjenje budžetskih rashoda izazvaće dodatno osiromašenje budžetskih korisnika (penzionera, zaposlenih u zdravstvu, obrazovanju, nauci, kulturi...), a time i pad tražnje. S druge strane, da se rast poreza ne bi prelio na cene (i izazvao visoku inflaciju) Narodna banka će morati voditi restriktivnu monetarnu politiku. Takva poreska i monetarna politika vodi daljem smanjenju rasta društvenog proizvoda i zaposlenosti i dodatnog pada standarda građana. U takvoj situaciji prostor za zaradu će se smanjiti i to će dovesti do odliva spekulativnog kapitala iz Srbije, a što će za posledicu imati pad vrednosti dinara. Prezaduženi građani će tada po kreditima sa deviznom klauzulom imati veliko povećanje dinarskih rata.

* * *

Šta će to značiti i do čega sve to može da dovede – u situaciji kada imamo nizak nivo privredne aktivnosti, visoku spoljnu zaduženost, milionsku armiju nezaposlenih, masovno siromaštvo sa razorenim sistemom socijalne zaštite i kada dolazi do brzog i stezanje socijalne piramide sa oštrenjem vrha i proletarizacij om srednje klase – nije teško pretpostaviti. Međutim, za situaciju u kojoj se nalazimo ne bi treba lo okrivljavati svetsku oligarhiju i krupni kapital koji predlažu svoje univerzalne već gotove programe reformi (koji u suštini predstavljaju program ekonomskog neokolonijalizma) jer se radi o normalnom ekonomskom interesu krupnog kapitala koji to ostvaruje (potčinjavanje svojim interesima privrede drugih zemalja i izvlačenjem iz njih maksimalnih profita) u svakoj zemlji koja na to pristane, nego našu političku i ekonomsku elitu koja takav program prihvata i realizuje i još to građanima predstavlja kao program ekonomske modernizacije Srbije.

Fusnote:

1. Kada govorimo o svetskoj oligarhiji mi pod tim pojmom, jednostavno rečeno, podrazumevamo veoma složenu i raznorodnu sveukupnost krupnih transnacionalnih (i njima potčinjenih) korporacija i banaka, naučnih, kon sultatskih i pravnih institucija koje ih opslužuju, međunarodnih finansijskih organizacija koje rade u njihovom interesu, te raznih formalnih i neformalnih organizacija koje utiču na formiranje javnog mnenja. Bez obzira na svu njenu amorfnost svetska oligarhija u praksi deluje veoma koordinirano zbog jednostavne činjenice da je povezuje isti ekonomski interes – slobodno kretanje transnacionalnog kapitala i potčinjavanje svojim interesima privreda što većeg broja zemalja u cilju stvaranja maksimalnog profita. Zbog toga bi bilo pogrešno objašnjavati delovanje svetske oligarhije raznim teorijama zavere ili aktivnostima nekih satanskih sila nego objektivnim ekonomskim interesom krupnog kapitala.

U cilju realizacije sopstvenih interesa svetska oligarhija nastoji da oslabi nacionalne sisteme bezbednosti i institucije državne vlasti i nacionalnog suvereniteta (zamenjujući ih međunarodnim pravom i institucijama), te uništi nacionalne ekonomske strukture (potčinjavajući ih interesima transnacionalnog kapitala). To se ostvaruje na različite načine: uvlačenjem zemlje u veliku dužničku zavisnost, podsticanjem političke nestabilnosti i haotičnog stanja u društvu, podrivanjem autoriteta države i njenih teme ljnih institucija (pogotovo zakonodavne i sudske vlasti, te vojske i policije), potiskivanjem nacionalne svesti destruktivnim delovanjem anacionalnih stranih ideologija, relativizacijom ustaljenog sistema vrednosti i osporavanjem ključnih nacionalnih institucija (crkve, akademije nauka i sl.) kao i pozitivnog nasleđa nacionalne istorije, korumpiranjem i demoralisanjem domaće elite, formiranjem velikog broja nevladinih organizacija (od kojih se najveći broj, dobrim delom, obučava, finansira i podržava iz inostranstva), oblikovanjem javnog mnenja kroz sredstva masovnog informisanja koja se (direktno ili indirektno) stavljaju pod kontrolu faktora van zemlje itd.

Svetska oligarhija, dok u potpunosti ne ostvari svoj cilj – potčinjavanje svojim interesima privrede određene konkretne zemlje i izvlačenjem iz njih maksimalnih profita – nekoliko godina unapred pronalazi i priprema domaću kvazi elitu (pre svega, mondijalističke provi jencije koja po svom mentalnom sklopu ima materijalistički pogled na svet i u skladu sa njim usvojeni sistem vrednosti) koja bi u pogodnom trenutku zauzela ključna mesta u državi. Kada se stvore političke pretpostavke za to, od naročitog značaja je da se pripadnici te elite nađu i na mestima sa kojih treba da se kreiraju i sprovode ekonomske promene u zemlji. Preko njih se nude već gotova rešenja za vođenje ekonomske politike (po pravilu, u duhu Vašingtonskog konsenzusa ), predlažu se i “nezavisni” ekonomski eksperti i savetnici iz inostranstva, te se obećava izdašna ekonomska pomoć.

2. U literaturi se često ovaj period globalizacije poredi sa stanjem u svetskoj privredi od pre jednog veka. Svetska privreda se čak brže povezivala krajem XIX i početkom XX stoleća, kada se smatralo da kapitalizam deluje kao slobodna tržišna privreda u kojoj ništa ne sprečava razvitak proizvodnih snaga i u kojem ponuda sama stvara tražnju i osigurava ravnotežu. Velika ekonomska kriza 30-ih godina prošlog veka je raspršila iluziju o funkcionisanje nevidljive ruke tržišta. Današnja globalizacija se od predhodne - od pre jednog stoleća – razlikuje, pre svega, po prevlasti finansijske nad realnom privredom gde se posebno insistira na nesmetanom kretanju kapitala. Mnogi autori u svetu tvrde (videti: Karl Polanji , Velika transformacija, Filip Višnjić, Beograd, 2003) da je fašizam direktan i nužan proizvod liberalnog kapitalizma na prelomu HIH i HH veka. Takav sistem organizacije društva (u kojem profit, kapital i tržište postaju ciljevi sami za sebe) čoveka – sa svim njegovim dotadašnjim funkcijama, i tačno određenim mestom u društvu – svodi na rad kao robu, i nemilosrdno i brutalno ga izmešta iz dotadašnjeg položaja koji mu je pružao samopoštovanje, sigurnost i socijalni status. Isti autori smatraju da je slobodno tržište samo dovelo do monopola, s jedne strane, te da je, s druge strane, u rasturenom i atomizovanom društvu hronični strah od neizvesnosti uticao na psihičku nestabilnost ljudi što je direkno gurnulo mase u naručje fašizma.

3. Poznati američki ekonomisti – nobelovaci (Džozef Stiglic i Kenet Erou) su u obraćanju kineskom rukovodstvu isticali značaj kako konkurencije, tako i stvaranja jedne institucionalne infrastrukture za tržišnu privredu i u isto vreme isticali da je privatizacija od sekundarnog značaja. Isto tako, u obraćanju ruskom predsedniku B. Jelcinu poznati američki ekonomisti – nobelovci (Kenet Erou, Vasilij Leontijev, Lorenc Klajn, Robert Solou i Džejms Tobin) ističu, između ostalog, da ukoliko i postoji tajna tržišne privrede ona se ne nalazi u privatnoj svojini nego u konkurenciji. Kina se pridržavala tih saveta i u poslednjoj deceniji prošlog veka udvostručila svoj BDP, a Boris Jelcin se o njih oglušio i, u istom periodu, BDP Rusije je prepolovljen. Rodonačelnik ekonomije slobodnog tržišta, takođe nobelovca, Miltona Fridmana početkom 90-ih godina XX veka svim privredama u tranziciji savetovao je Privatizujte, privatizujte, samo privatizujte , na početku XXI veka priznaje grešku i kaže: Nisam bio u pravu. Pokazalo se da je vladavina zakona verovatno elementarnija od privatizacije.

4. Ako pogledamo samo neke primere zemalja koje su posle Drugog svetskog rata izvršile veoma uspešno modernizacije svojih država možemo videti da su načini reformisanja bili bitno različiti od jedne do druge zemlje, te da su na čelu modernizacije svojih država bili kako demokratske (L. Erhard u Nemačkoj ili Dž. Nehru u Indiji) tako i autoritarne ličnosti (S. Pinoče u Čileu ili Deng Sjaoping u Kini). Njihove vladavine bile su po mnogo čemu bitno različite, ali im je svima bilo zajedničko to da su bili državnici, koji su dobro poznavali sopstveni narod i državu, te da su se oslonili na autentičnu nacionalnu elitu sa kojom su razradili originalnu strategiju (međusobno povezanih mera ekonomskog, pravnog i političkog karaktera) kojom su dostizali postavljeni cilj modernizacije svojih država. A taj cilj nije bio samo ekonomski (na šta se danas tranzicija pokušava da svede) pošto postoje mnoge druge stvari i kategorije (porodica, društvo, etika , duhovnost i slično) koje su važnije od ekonomije i novca. Zbog toga ekonomske reforme treba da doprinesu ne samo privrednom nego ukupnom društvenom preporodu sopstvenog naroda.

5. U Moskvi sam živeo i radio u periodu 1991-1997 godine i o iskustvima Rusije u reformisanju privrede u prvim godinama tranzicije objavio sam na desetine tekstova i jednu knjigu (videti: Tatjana i Jovan Dušanić, Tranzicija u Rusiji , Ekonomska politika, Bgd, 1998).

6. Ocene o reformama u Hrvatskoj iznetu u knjizi ( Kakvu državu imamo i kakvu državu trebamo, Prometej, Zagreb, 2002) prof. dr Branka Horvata – jednog od najboljih ekonomista druge polovine XX veka (i jedinog kandidata za Nobelovu nagradu za ekonomiju – predloženog od strane zapadnih ekonomista) sa prostora bivše SFRJ – u celosti bi se mogle odnositi i na Srbiju, što ne treba da nas čudi jer su se reforme u obe zemlje realizovale u skladu sa Vašingtonskim konsenzusom i bazirale na tri osnovna reformska stuba: liberalizacija – stabilizacija – privatizacija, a o kojima prof. dr Branka Horvata piše sledeće:

Liberalizacija: Međunarodni kapital – i stoga MMF, SB i STO – traži punu slobodu kretanja kapitala bez ikakve kontrole. Navode se “teorijska” obrazloženja kako potpuno slobodna trgovina maksimizira ekonomsko blagostanje. No još je pre dva veka Fridrih List znao da to vredi samo za partnere jednake ekonomske moći. Ostali, među njima i Hrvatska, biće eksploatisani. Zemlje su po svom privrednom, političkom i kulturnom razvoju veoma različite, a isto tako i po ekonomskoj moći. Zbog toga proklamacija o slobodnoj trgovini i slobodnom kretanju kapitala predstavlja reakcionarnu propagandu politički i ekonomskih jakih koji žele eksploatisati slabije... Eksponenti kapitala lako pronalaze oportunističke naučne radnike koji objašnjavaju – od svojih brucoša pa do drugih država kao što je naša – da je slobodno kretanje robe i kapitala korisno za sve. To je tačno kad su uslovi privređivanja podjednaki. To je laž kada se oni ekstremno razlikuju. Danas nekih 200 transnacionalnih kompanija kontroliše trećinu svetske proizvodnje, 70% međunarodne trgovine i 80% međunarodnih investicija... Kad se takva kompanija i neko hrvatsko preduzeće sretnu na međunarodnom tržištu, prilično je jasno kako će ispasti ta “slobodna” trgovina. Ono malo velikih preduzeća koje smo imali i koja su se mogla donekle ravnopravno nositi na svetskom tržištu – sukcesivno su vlade razbile. Danas se govori samo o “malim i srednjim preduzećima” – kako i dolikuje jednoj polukolonijalnoj zemlji.

Stabilizacija: Treba reći da precenjeni kurs valute dovodi do nekonkurentnog izvoza i jeftinog uvoza usled čega se razara domaća proizvodnja i povećava spoljnotrgovinski deficit... Stepen precenjenosti valute znači da smo za toliko manje konkurenti na svetskom tržištu. Zato izvoz stagnira, uvoz buja, a spoljnotrgovinski deficit je neizdrživ.

Privatizacija: Privatizacija bi trebala biti lek za sve nevolje. Kad nešto zapne, vlada najavljuje da će to popraviti privatizacijom. A to prevedeno na običan jezik znači da će se opet deo narodne imovine jeftino prodati stranom kapitalu... već je preko 4/5 banaka – a one predstavljaju jednu od osnovnih poluga ekonomske politike neke zemlje – u stranim rukama. Sad su na redu hoteli, tj. prodaja jadranske obale, ponajlepše – uz egejsku – u Evropi. Upravo je najavljeno da će iduće godine biti “privatizovani”, tj. prodani stranom kapitalu telekomunikacija, elektroprivreda i INA, što su u svakoj privredi najakumulativnije grane. Osim toga, objavljeno je da su za to angažovani strani konsultanti. Strani konsultanti sede u našim državnim ustanovama – kao što su 1945. godine sedeli sovjetski “stručnjaci”. I u to ime odliva se na desetine miliona dolara u inostranstvo. Nekada smo stvarali proizvodne kapacitete, a sad tobože ne znamo njima upravljati. Očigledno se radi o srozavanju zemlje na kolonijalni nivo.

Prihodi od privatizacije do sada su upotrebljavani za pokrivanje rasipničkog državnog budžeta neodgovornih i nesposobnih vlada. No i uprkos tome vlada se neprestano zadužuje u inostranstvu... A to međunarodnom kapitalu sasvim odgovara: da se iz duga ne možemo iskopati pa da svetski kreditori beskonačno izvlače rentu za sebe. I tako ništa ne preostaje za privredni rast Hrvatske... sav porast proizvodnje odlaziće na otplatu duga, životni standard se neće povećavati, siromašstvo se neće smanjivati, dvocifrena nezaposlenost će ostati.

7. Pored toga, javna je tajna da se ljudi na ključnim mestima u državama u tranziciji suočavaju sa iskušenjima da odole ogromnim provizijama koja im se lično nude pri prodaji državne imovine. Tako smo ovih dana mogli da pročitamo (Politika, 04.10.2006 ) i sledeće : Slovački premijer Robert Fico šokirao je javnost otvorenim priznanjem da mu svakodnevno, otkako je pre tri i po meseca formirao vladu, nude milijardske provizije (jedan evro vredi oko 36,4 slovačke krune) za prodaju državnih preduzeća. Mogao je, na primer, da se više nego dobro «ugradi» u transakciju oko firme «Transpetrol» ili prodaju bratislavskog aerodruma.

- Da sam se saglasio s transakcijom «Transpetrola», onako kako je pripremljena, mogao sam do kraja života ništa da ne radim, kao ni 15 generacija moje porodice – rekao je Fico.

I u Srbije mnoge privatizacije ( US Stell -a u Smederavu , cementare i dr.) prate , za sada samo, medijske, priče o korupciji . Interesantno je napomenuti da je, u vreme kada smo normalizovali odnose sa svetom , isti inostrani kupac za cementaru u Beočinu platio manje nego što je to bio spreman u vreme star og režima - kada je zemlja bila pod ekonomskom blokadom.To možda postaje jasnije posle izjave mr Mlađena Dinkića, date u interviju NIN -u u avgustu 2003. godine, posle milionskog – dolarskog - transfera novca sa Sejšelskih ostrva na privatne račune, Zorana Janjuševića – savetnika za bezbednost premijera Srbije, Nemanje Kolesara – šefa kabineta premijera Srbije, te gospodina Jakovljevića – angažovanog u švajcarskoj firmi »Holcim«. Gospodin Dinkić ovo plaćanje povezuje sa provizijom isplaćenoj za »usluge« izvršene oko privatizacije cementara u Srbiji. Istina o cementar i u Beočinu ništa ne govori, ali za privatizaciju preostale dve cementare – Novi Popovac i Kosjerić – kaže: Dokumenta koja su stigla tenderskoj komisiji i završna procedura zaista su izgledali potpuno čisto. Problem je što je tender očito namešten pre toga, u neformalnim kontaktima. Jer ako je Kolesar kao predsednik Upravnog odbora cementare Novi Popovac preko Jakovljevića saznao koliko je švajcarski »Holcim« bio spreman da plati, onda je tom istom Kolesaru koji je ujedno bio i šef kabineta premijera, ostalo da grčki »Titan« prijateljski ubedi da oni idu sa nešto nižom cenom kako bi za uzvrat dobili drugu cementaru u Kosjeriću, onda to svakako nije čist posao.

8. Ali u Srbiji mali interes da podstiču štednju imaju ovdašnji reformatori i misionari. Povećanje štednje kod siromašnog i u svemu potrebitog naroda ne može se izvesti bez jačanja nacionalnog duha, bez krupne državne vizije, bez snaženja nacionalnog samopouzdanja. Dakle, bez nekog oblika nacionalizma, A srpski nacionalizam je ključni bauk u ideologiji ovdašnjih reformatora i misionara, kao što je borba protiv njega ključni razlog njihovog postojanja. (Slobodan Antonić: Elita, građanstvo i slaba država, Službeni glasnik, 2006, str 73-74)

9. Pored toga, rast se pospešivao i podcenjivanjem vrednosti domaćeg novca, zaštitom domaćih proizvođača, dobrim obrazovnim sistemom i postizanje konsenzusa kroz prepoznavanje kolektivnog interesa.

10. S tim u vezi, dobro je podsetiti se na reči ključni h kreator a uspešnih ekonomskih reformi u Sloveniji - prof. dr Jož a Menciger a i prof. dr Ivan a Ribnikar a – kada govore o iskustv u svoje zemlje. Tako prof. dr Ivan Ribnikar kaže : Ja sam sve vreme, u proteklih deset godina, u centralnoj banci Slovenije uticao na monetarnu politiku ( kao član Saveta ) , ali uvek smo vodili računa da ne uništimo domaću industriju koja izvozi. Mislim da držanje čvrstog kursa nije dobro. To može doprineti manjoj inflaciji, ali inflacija nije najveće zlo. Veće je ako imate 20 i više odsto nezaposlenih. P rof. dr Jože Menciger naglašava : Za ekonomski najznačajniju smatram našu odluku, koju smo doneli na samom početku, da kurs tolara bude plivajući nasuprot predlogu sa Zapada da bude fiksni. Od samog početka Centralna banka Slovenije činila je sve da zaštiti domaću proizvodnju. Ostajem ubeđen, da je jedan od najznačajnijih elemeneta relativno uspešnog razvoja Slovenije upravo naše neslušanje saveta stranih ekonomista i finansijskih institucija.

11. Prof. dr Jože Menciger naglašava: Ja se još uvek ponosim time što imamo vlastiti bankarski sistem. Negde 20 odsto banaka, odnosno kapitala je u stranim rukama, a to je odnos koji važi u bilo kojoj zapadnoevropskoj zemlji. Slovenija ga ima i to ćemo pokušati zadržati, dok su sve istočnoevropske zemlje već izgubile bankarski sistem. Ja za to ne vidim nikakvog razloga. Tu se postavlja pitanje nacionalnog interesa i indirektno se vidi da postoji nacionalni interes da se poseduje sopstveni bankarski sistem, pošto je i u zapadnoevropskim zemljama bankarski sistem pretežno u domaćim rukama... Smatra se da je jedan od indirektnih efekata stranih investicija povećanje konkurencije. A ja čak tvrdim da je u maloj zemlji teško reći da to povećava konkurenciju. U istočnoevropskim zemljama čitavu trgovinu preuzeli su veliki trgovački lanci. “Merkator” i svi ti veliki lanci uništili su sve male trgovine. One koje su otvorene ranih devedesetih, manje-više su sve zatvorene jer jednostavno ne mogu konkurisati “Merkatoru”. Smatra se da jedan trgovac u velikom lancu uzima posao sedmorici u malim prodavnicama. To je efikasnije, ali sa stanovišta nacionalne privrede tu je dosta pitanja. I to ne zato što se tu stvaraju monopoli nego je sve to, po mom mišljenju, štetnije zbog toga što se tu stvaraju monopsoni, oni sad proizvođače teraju na niske cene. Ti monopsoni protiv proizvođača su, po mom mišljenju, veći problem nego monopoli protiv potrošača.

12. Prof. dr Jože Menciger, s tim u vezi, kaže: Ja samo tvrdim: prodaj što moraš i ne prodaj ništa što nije neophodno. Protivim se idealizovanju i ideologizaciji stranih investicija. Dakle, ne vidim zašto bi bilo toliko dobro da seljak proda imanje. Strane investicije su mahom prodaja domaćih firmi. Ti prodaješ, a oni kupuju najbolje firme. I ako kupljena firma ulazi u multinacionalnu, ona postaje mnogo efikasnija, a istovremeno se njena veza sa ostalom domaćom privredom smanjuje. No ona je efikasnija kao karika u multinacionalki koja ubire koristi od povećanja efikasnosti. S naše strane ograničenje stranim investicijama postavljeno je Zakonom o privatizaciji koji je delimično napravio preduzeća privatnim ali sa većinskim vlasništvom insajdera, znači radnika i menadžera. Za Sloveniju sam siguran da je upravo menadžment, dakle “crveni direktori” najzaslužniji za nekakvo privredno čudo. Ne mislim da su strani menadžeri bolji. No, pošto ne žive sa radnicima oni mogu biti bezobzirniji. Takvi, nažalost, postaju i naši novi menadžeri, za koje su radnici odjednom nekakav repromaterijal – samo radna snaga. U isto vreme prof. dr Ivan Ribnikar ističe: Najvažnija stvar u tranziciji je da se ne dozvoli da propadne nijedno preduzeće čiji se problemi mogu rešiti. U Sloveniji je, na primer, propalo vrlo malo preduzeća. Jedna je logika da se sve počisti kao da ništa ne valja pa da se onda kreće iz početka. To je pogrešno. Slovenija je spašavala sve što se spasti moglo. Sproveli smo sanaciju banaka. Delom su preduzeća opstala preko banaka, a delom dobijali sredstva direktno (od države). Ako pustite da propadne sve što mislite da ne vredi, onda će malo šta ostati. Ukoliko bi posle toga propadanja nastupila jaka preduzetnička incijativa to bi bilo dobro. No, to slabo ide.

13. Na jednom od naših prethodnih savetovanja (decembar 2003) rekao sam Mislim da se poblem (nezadovoljstva građana) ne nalazi u nerealnim očekivanjima, te da je narod svestan da se i ne živi tako loše kada vidi da u zemlji sve »stoji«. Nezadovoljstvo je izazvano, pre svega, time što narod vide da se vlast ponaša kao seoski bećar koji ništa ozbiljno ne radi i živi od toga što (ras)prodaje svoju očevinu i zadužuje se kod komšija i jasno mu je čemu to vodi.

14. Spoljnotrgovinski deficit se u posmatranom periodu, u odnosu na prethodni period, višestruko povećao. U poslednjih šest godina on iznosi od 3 do 8 milijardi dolara godišnje (pre toga on nije dostizao 2 milijarde dolara godišnje).

15. Ne samo zbog izostanka privatizacionih prihoda nego i zbog činjenice da inostrane kompanije (a u njihovom vlasništvu će biti uglavnom sva značajnija preduzeća) imaju suptilne metode za izbegavanje plaćanja značajnijih iznosa poreza u nerazvijenim zemljama. To se može videti i danas na primeru US Stell -a u Smederavu, cementara itd.

16. Prema proračunu stručnjaka MMF-a Srbija će u periodu od 2008. godine u nekoliko narednih godina morati za servisiranje spoljnog duga (koji danas iznosi preko 18 milijardi dolara) da izdvaja godišnje oko 3,5 milijardi dolara. I tada će sav porast proizvodnje odlaziti na otplatu dugova i to neće biti dovoljno nego će se novi dugovi koristiti za vraćanje starih, te će se proces osiromašenja građana Srbije nastaviti.

17. Ponoviću da pri reformisanju privreda mnogih zemalja, često politički interesi nadvladavaju ekonomske. Iskustvo drugih privreda u tranziciji pokazuje da osnovni problem proizilazi, ne zbog nedostatka teorijskih znanja i nepoznavanja iskustava drugih zemalja, nego prvenstveno zbog nedovoljnog poznavanja sopstvenog naroda, te nedovoljne odlučnosti (pa i želje i interesa) politike da se neophodne reforme izvrše u interesu sopstvene države i njenih građana. Nažalost u politici je sve manje državnika, na najodgovornijim mestima u zemljama u tranziciji, sa jasnom idejom-vodiljom i vizijom izgradnje moderne i prosperitetne države (koja bi bila na dobrobit većine njenih građana), a sve više »pragmatičnih« političara i visokih državnih činovnika koji politiku doživljavaju kao mogućnost za sopstveno pozicioniranje i realizaciju svojih ličnih interesa.

prepiska povodom ovog teksta