Beri Ajšengrin

Pohlepa i korupcija „nagrizaju“ Volstrit

Osnovni razlog bila je pohlepa i korupcija na Volstritu. Iako niko ne poriče postojanje tih motiva, insistirao bih na tome da kriza ima korene u ključnim regulatornim odlukama donetim u Sjedinjenim Američkim Državama tokom poslednjih nekoliko decenija. Prva odluka usvojena tokom sedamdesetih godina, ukinula je regulisanje naknada koje dobijaju brokeri. Druga, iz devedesetih, uklonila je zabranu iz Glas-Stigalovog zakona mešanja komercijalnog i investicionog bankarstva. U danima kada su naknade bile fiksne, investicione banke mogle su komotno da žive i da knjiže trgovanja akcijama. Deregulacija je donela konkurenciju i manje marže. Eliminisanje Glas-Stigala omogućilo je komercijalnim bankama da zakorače u tradicionalne zone poslovanja investicionih banaka. Kao odgovor na to, investicione banke proširile su delovanje na nove poslove kao što je stvaranje i distribuiranje kompleksnih obveznica. Banke su pozajmljivale novac i ulagale ga da bi održale profitabilnost. „Stvori i distribuiraj“ model obezbeđivanja i u velikoj meri koristi pozajmljena sredstva - bio je način funkcionisanja banaka koji je predstavljao uvod u krizu. Važno je naglasiti da su to bile nenamerne posledice, u osnovi, razumnih političkih odluka. Deregulacija je omogućila malim investitorima da trguju akcijama jeftinije, što im je bilo od koristi. Međutim, druge stvari nisu bile jednake. Činjenica da su se investicione banke koje su, podstaknute promenama propisa ušle u rizičnije aktivnosti, našle izvan regulatorne mreže, ukazuje da je to bio recept za katastrofu.

Eliminisanje Glas-Stigalovog zakona u osnovi je bilo razumno, jer, konglomerati omogućavaju finansijskim institucijama da diverzifikuju svoje poslove, a povezivanje s komercijalnim bankama omogućava investicionim bankama da finansiraju svoje operacije korišćenjem relativno stabilnih depozita umesto nepouzdanih tržišta kapitala. Ovaj model pokazao je svoju sprovodljivost u Evropi tokom nekoliko vekova i njegove prednosti su evidentne u SAD čak i sada kada je Banka Amerike kupila Meril Linč. Međutim, za stvaranje konglomerata potrebno je vreme. Umesto toga, Meril Linču, kao i drugim investicionim bankama, bilo je dozvoljeno da u kratkom roku dupliraju uloge, ali i da ostanu izvan vidokruga regulatornih tela. Kao poseban entitet, te institucije su ranjivije na tržišna pomeranja. Kriza dovoljna da zapreti celokupnom finansijskom sistemu bila je potrebna da strmoglavi neizbežnu konglomeratizaciju.

Drugi element u krizi bio je set poteza koji je omogućio stvaranje globalnih neravnoteža. Bušova administracija smanjila je poreze, a Federalne rezerve spustile su kamatne stope, kao odgovor na recesiju iz 2001. godine. U međuvremenu, finansijska inovacija radila je na tome da kredit učini još jeftinijim i dostupnijim. To je, naravno, samo priča o sabprajm hipotekama u drugom obliku, a rezultat je povećana potrošnja SAD i klizanje štednje domaćinstava u negativnu teritoriju. U ovom kontekstu važno je pomenuti razvoj Kine, kao i pad investicija u Aziji nakon finansijske krize 1997-1998. Kako je Kina uštedela gotovo 50 odsto svog bruto nacionalnog dohotka, sav taj novac morao je negde da se odlije. Veći deo otišao je u državne obveznice SAD i obveznice Fani Meja i Fredi Meka. To je poduprlo dolar i smanjilo troškove zaduživanja za američka domaćinstva čime ih je ohrabrilo da žive iznad svojih mogućnosti. To je, takođe, stvorilo živahnije tržište za obveznice Fredija i Fani i pothranjivalo „stvori i distribuiraj“ mašineriju. Ali, u tome ne treba tražiti samo greške. Izvlačenje milijarde Kineza iz siromaštva sigurno je najvažniji momenat u našem dobu. Činjenica da su Federalne rezerve brzo reagovale sprečila je da se recesija u 2001. godini pogorša. Međutim, javile su se nenamerne posledice. Neuspeh regulatornih tela SAD da pooštre standarde u oblasti kapitala i pozajmljivanja u trenutku kada su obimni prilivi kapitala u kombinaciji sa labavom politikom Federalnih rezervi raspalili preterani kreditni bum. Neuspeh Kine da se kreće brže u ohrabrivanju veće domaće potrošnje srazmerne visokim prihodima dolio je ulje na vatru.

Sada, omamljeni finansijski sektor prinuđen je da se ukopa. Neke posledice, poput braka Banke Amerike i Meril Linča, srećnije su od drugih, poput bankrota Liman bradersa. Nije dobro ni to što inostrane centralne banke trpe gubitak kapitala zbog nepromišljenih investicija. Ali, realno je očekivati da će kako se postepeno budu apsorbovali gubici na američkim obveznicama, tokovi kapitala ka SAD slabiti. Deficit tekućeg platnog bilansa SAD i azijski suficit će se smanjiti. Američka domaćinstva će morati ponovo da štede. Jedna od anomalija je da je dolar ojačao poslednjih nedelja. Kako se na SAD više ne gleda kao na snabdevača visokokvalitetne finansijske imovine, neko bi očekivao da dolar oslabi. Jačina dolara odražava refleksnu reakciju investitora koji su pohrlili ka državnim obveznicama SAD kao sigurnom raju. Vredi prisetiti se da se ista stvar dogodila u avgustu 2007. godine kada se javila sabprajm kriza. Međutim, kada su investitori shvatili razmere finansijskih problema SAD, trka ka državnim obveznicama je opala i dolar je nastavio da pada. Sada, kada se investitori prisećaju razmera finansijskih problema SAD, ponovo ćemo se suočiti sa padom dolara.

Isticanje pohlepe i korupcije kao uzroka krize vodi nas ka sumornoj prognozi. I mada ne možemo promeniti ljudsku prirodu niti možemo učiniti investitore manje pohlepnim, činjenica je da stavljanje akcenta na regulatorne odluke nagoveštava optimističniji ishod krize. Nenamerne posledice ne mogu uvek da se spreče. Greške u povlačenju poteza ne mogu uvek da se izbegnu. Ipak, one mogu da se isprave, ali to zahteva da se dublje zagledamo u osnovne uzroke problema.

Autor je profesor ekonomije na Univerzitetu Kalifornija, Berkli