Ha Džun Čang (Ha Joon Chang)

Razvijeni nikad nisu radili ono što savetuju nerazvijenim

Posle pucanja tržišta hipotekarnih kredita u SAD, svet se našao u krizi čiji se ishod ne da predvideti a koja se uglavnom poredi sa Velikom depresijom koja je usledila posle sloma njujorške berze 1929. godine. Dok vlade SAD i EU posežu za merama do juče nezamislivim u neoliberalnim ekonomijama, poput nacionalizacije propalih banaka i osiguravajućih društava i upumpavanja ogromnih količina novca u posrnule berze, ekonomski analitičari širom sveta počinju da postavljaju pitanje: Da li je ovo kraj neoliberalizma, ekonomske filozofije koja je vladala svetom protekle tri decenije? Da li se država na velika vrata vraća regulisanju tržišta, koje je početkom osamdesetih prepustila samom sebi u veri da će ono na najbolji način upravljati sobom?

Pred čitaocima NIN-a su izvodi iz knjige južnokorejskog ekonomiste Ha-Džun Čanga “Loši Samarićani: Mit o slobodnoj trgovini i tajna istorija kapitalizma” u kojoj on pokazuje kako su se „bogate nacije loših Samarićana“ (kao kontrast biblijskom dobrom Samarićaninu), prvenstveno SAD i zemlje zapadne Evrope, obogatile i tehnološki uznapredovale koristeći metode koje danas uskraćuju zemljama u razvoju. Nasuprot provereno uspešnoj „nacionalističkoj politici“ zaštite sopstvene industrije i tržišta, preko organizacija poput Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, nameću im neoliberalni koncept otvorenog tržišta i potpunog povlačenja države iz ekonomije. Koncept koji je (dosad) odgovarao onima koji su već bogati i sposobni za tržišnu utakmicu, ali je poguban za nedovoljno razvijene.

Čang, treba i to reći, nije anarhistički marginalac, kako bi možda moglo da se pomisli; od 1990. godine predaje ekonomiju na Univerzitetu Kembridž, radio je za Ujedinjene nacije, Svetsku banku i Azijsku banku za razvoj. U komentaru ove knjige, nobelovac Džozef Štiglic kaže: “Pametna, živopisna i provokativna knjiga koja nam donosi uverljive nove poglede na globalizaciju.”
Srbija se u ovoj knjizi ne spominje, ali sve što je rečeno, nažalost, sasvim je primenljivo i na našu zemlju. Od gašenja domaćih banaka, ubrzane privatizacije, održanja niske inflacije i monetarne discipline, pa sve do najaktuelnijeg, ukidanja carina i potpunog otvaranja srpskog tržišta za proizvode iz EU. Ako je Čang u pravu, sve to nam neće doneti ništa dobro.

Kako pobeći od siromaštva? Ha-Džun Čang podseća na situaciju u sopstvenoj zemlji, Južnoj Koreji: „1961. godine, osam godina po završetku bratoubilačkog rata sa Severnom Korejom, godišnji prihod Južne Koreje bio je 82 dolara po stanovniku. Prosečni Korejac zarađivao je upola manje od prosečnog stanovnika Gane (179 dolara). Polovina južnokorejske industrije i preko 75 odsto njene železničke mreže bili su uništeni u ratu. Interni izveštaj USAID-a iz 50-ih godina proglasio je Koreju za ’rupu bez dna’. U to vreme, glavni izvozni artikli zemlje bili su tungsten, riba i ostale primarne sirovine.“
„Koreja, jedno od najsiromašnijih mesta na svetu, bila je žalosna zemlja u kojoj sam se rodio 7. oktobra 1963. godine. Danas sam građanin jedne od bogatijih, ako ne i najbogatijih, država na svetu. Tokom mog života per capita prihod u Koreji porastao je oko 14 puta, mereno kupovnom moći stanovnika. Velikoj Britaniji trebalo je više od dva veka (između kasnog XVIII veka i danas) a Sjedinjenim Državama oko vek i po (između 1860-ih i danas) da postignu isti rezultat.
Kako je ovakvo ’čudo’ uopšte bilo moguće?

Većini ekonomista čini se da je odgovor sasvim jasan. Koreja je uspela jer je poštovala diktate slobodnog tržišta. Prihvatila je principe čvrste valute (niska inflacija), male vlade, privatnog preduzetništva, slobodne trgovine i otvorenosti prema stranim investicijama. Ovakav pogled poznat je kao neoliberalna ekonomija.

Neoliberalna ekonomija je osavremenjena verzija liberalne ekonomije Adama Smita, ekonomiste iz 18. veka, i njegovih sledbenika. Prvi put se pojavila tokom 1960-ih, da bi počev od 1980-ih godina postala dominantna ekonomska filozofija. Liberalni ekonomisti XVIII i XIX veka verovali su da je nesputana konkurencija na slobodnom tržištu najbolji način da se organizuje ekonomija, zato što primorava svakoga na maksimalno efikasno poslovanje. Državne intervencije proglašene su štetnim zato što umanjuju pritisak od konkurencije ograničavanjem dolaska potencijalnih konkurenata, bilo kroz uvozne barijere ili stvaranjem monopola. Neoliberalni ekonomisti podržavaju određene postupke koje stari liberali nisu – najbitniji su određeni oblici monopola (kao što su patenti ili monopol centralne banke na štampanje novca) i demokratski oblik političke vladavine. Ali generalno, oni dele oduševljenost starih liberala otvorenim tržištem.

Neoliberalna politika u odnosima sa zemljama u razvoju sprovodi se uz podršku alijanse bogatih zemalja, predvođenih Sjedinjenim Državama, a preko „Nesvetog trojstva“ međunarodnih ekonomskih organizacija koje ove zemlje u velikoj meri kontrolišu – Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), Svetske banke i Svetske trgovinske organizacije (WTO). Bogate vlade koriste svoje budžete za pomoć i pristup njihovim domaćim tržištima kao šargarepe, da nateraju zemlje u razvoju da prihvate neoliberalnu ekonomsku politiku. Ovo se ponekad čini zbog koristi određenih kompanija koje lobiraju, ali najčešće da bi se u zemlji u razvoju stvorili prijateljski uslovi za stranu robu i investicije uopšte. Uloga MMF-a i Svetske banke je u tome što zajmove koje dodeljuju, uslovljavaju prihvatanjem neoliberalne politike u zemlji koja je u pitanju. WTO pak daje doprinos time što donosi trgovinska pravila koja promovišu slobodnu trgovinu u oblastima u kojima su bogate zemlje jače, ali ne i tamo gde su slabije (npr. poljoprivreda i tekstilna industrija).

Ove vlade i međunarodne organizacije potpomognute su i armijom ideologa. Zajedno, ova različita tela i pojedinci čine moćnu propagandnu mašinu, finansijsko-intelektualni kompleks iza koga stoje novac i moć.

Ovaj neoliberalni establišment želi da poverujemo da je Koreja, tokom svojih čudesnih godina između 60-ih i 80-ih, sprovodila neoliberalnu razvojnu strategiju. Stvarnost je, međutim, sasvim drugačija. Koreja je, zapravo, tokom ovih decenija gajila nekoliko novih industrija koje je vlada odabrala u konsultaciji s privatnim sektorom, kroz carinsku zaštitu, subvencije i druge oblike vladine podrške, sve dok te industrije nisu ’porasle’ dovoljno da izdrže međunarodnu konkurenciju. Vlada je bila vlasnik svih banaka, tako da je mogla da upravlja životnom tečnošću biznisa – kreditima.
Takođe, korejska vlada striktno je kontrolisala strane investicije, dočekujući ih raširenih ruku u određenim sektorima, dok ih je istovremeno potpuno zabranjivala u drugim, u zavisnosti od nacionalnog razvojnog plana.
Popularni utisak o Koreji kao ekonomiji slobodne trgovine stečen je zbog njenih izvoznih uspeha. Ali izvozni uspeh ne zahteva slobodnu trgovinu, kao što su to pokazali i Japan i Kina.

Korejsko ekonomsko čudo bilo je rezultat pametne i pragmatične mešavine tržišnih podstreka i državnog upravljanja. Korejska vlada nije ukinula tržište kao što su to učinile komunističke zemlje. Ipak, nije imala ni slepu veru u slobodno tržište. Iako je tržište shvatila ozbiljno, korejska strategija prepoznala je da zakoni tržišta često moraju da budu ispravljani državnim intervencijama.
Koreja nije izuzetak. Praktično sve razvijene države današnjice, uključujući Britaniju i SAD, navodne postojbine slobodnog tržišta i slobodne trgovine, obogatile su se politikom koja je suprotna ortodoksnom neoliberalizmu. Britanija i SAD nisu dom slobodne trgovine; zapravo, obe su zadugo bile zemlje koje su najviše štitile svoje tržište.

Zašto, onda, bogate zemlje ne preporuče zemljama u razvoju strategije koje su im tako dobro poslužile? Zašto im, umesto toga, nude izmišljotine o istoriji kapitalizma?

Godine 1841. nemački ekonomista Fridrih List kritikovao je Britaniju da drugim zemljama propoveda slobodnu trgovinu, dok je svoju ekonomsku premoć ostvarila kroz visoke carine i ekstenzivne subvencije. Optužio je Britance da ’izmiču merdevine’ uz koje su se sami popeli da bi dostigli vodeću ekonomsku poziciju na svetu.

Istorija kapitalizma je totalno promenjena tako da mnogi u razvijenom svetu i ne percipiraju istorijski duple standarde u vezi s preporučivanjem slobodne trgovine i slobodnog tržišta zemljama u razvoju. Najboljima su se pokazale one ekonomije koje su se otvarale selektivno i postepeno. A rast je usporen u poslednje dve i po decenije, kada su se tržišta oslobodila i granice otvorile.“
Ha-Džun Čang podseća na primer japanske Tojote. Proizvodnjom automobila počela je da se bavi 1933. godine, šest godina kasnije japanska vlada isterala je sa tržišta Dženeral motors i Ford; 1949. godine vlada Japana izbavila je Tojotu – koja je tada pravila automobil za sprdnju, poput našeg „juga“ - iz dugova u koje je zapala novcem centralne banke. „Danas, japanski automobili smatraju se prirodnim kao i francusko vino, ali pre manje od 50 godina većina ljudi, uključujući mnoge Japance, smatrala je da japanska automobilska industrija jednostavno ne treba da postoji.

Da je japanska vlada tokom 60-ih sprovodila neoliberalnu ekonomsku politiku, „leksusa“ (luksuzni model Tojote) ne bi ni bilo. U najboljem slučaju, Tojota bi bila mlađi partner nekog zapadnog proizvođača automobila, ili još gore, ne bi ni postojala. (...) Naša priča o Tojoti pokazuje da postoji spektakularni nesklad u istoriji globalizacije koju promovišu Tomas Fridman i njegove (neoliberalne) kolege.“

Ha-Džun Čang suprotstavlja „zva-ničnu“ i „pravu“ istoriju globalizacije. Prema „zvaničnoj“, Britanija je prva usvojila principe slobodnog tržišta i trgovine, u XVIII veku. Do sredine XIX veka ovakva ekonomska politika i britanski uspeh pokazali su se superiornim, pa su i ostale države počele da liberalizuju svoja tržišta, uporedo s deregulacijom domaćih ekonomija. Liberalni svetski poredak bazirao se na „laissez-faire ekonomskoj politici kod kuće; niskim barijerama na međunarodni protok robe, kapitala i radne snage; i na makroekonomskoj stabilnosti, garantovanoj stabilnim novcem, niskom inflacijom i balansiranim budžetima.“

Sistem je uzdrman posle Prvog svetskog rata kada su, zbog poljuljane svetske ekonomije, države ponovo počele da dižu trgovinske barijere. Konačno, Drugi svetski rat uništio je sve ostatke „prvog svetskog liberalnog poretka“.

Početkom 80-ih dolazi do uspona neoliberalizma, koji počinju da prihvataju i zemlje u razvoju, napuštajući dotadašnju lošu politiku zaštite svog tržišta i državnog protekcionizma. „Kruna ovog trenda ka globalnoj integraciji bila je pad komunizma 1989. godine.“

Priču o „pravoj istoriji globalizma“ Ha-Džun Čang počinje podsećanjem na to kako je Hongkong dospeo pod britansku upravu, posle Opijumskog rata i Sporazuma u Nankingu 1842. godine: „Rastuća britanska želja za čajem izazvala je veliki trgovinski deficit s Kinom. U očajničkom pokušaju da smanji jaz, Britanija je počela da izvozi opijum iz Indije u Kini. Puki detalj, da je prodaja opijuma u Kini nelegalna, nije smeo da poremeti plemeniti cilj balansiranja knjiga. Kineski zvaničnici su 1841. godine zaplenili tovar nelegalnog opijuma, što je britanska vlada iskoristila kao povod za rat.“ U ratu je Kina teško poražena, izgubila Hongkong i, što je za priču o slobodnoj trgovini još i važnije, izgubila je i pravo da sama određuje carine na uvoz robe u Kinu. Carine na uvoz britanske robe u Kinu, tako, praktično su bile ukinute (iznosile su svega 3-5 odsto), a sličnu politiku tokom XIX veka Britanija je sprovodila i u odnosu na Japan, Persiju, Otomansko carstvo, južnoameričke države. To je, naravno, povoljno uticalo na britanski izvoz i industrijsku proizvodnju, ali je kolonijalizmom nametnuta „slobodna trgovina“ ovih država sa Britanskom imperijom u njima izazvala, praktično, potpunu stagnaciju (godišnji rast od svega 0,4 odsto, manje i od Afrike u to vreme).

Pošto je pokazao koliko je slobodno funkcionisao „prvi svetski liberalni poredak“, Ha-Džun Čang prelazi na moderno doba. Istina je, kaže, da su razvijene zemlje između 50-ih i 70-ih značajno snizile carinske barijere, ali su takođe „koristile mnoge druge metode nacionalističke ekonomske politike da bi pospešile sopstveni ekonomski razvoj – subvencije, kompanije u državnom vlasništvu, vladino upravljanje bankarskim kreditima, kontrola kapitala... Kada su počeli da primenjuju neoliberalne programe, njihov rast je usporen. Tokom 60-ih i 70-ih, per capita prihod u bogatim zemljama rastao je 3,2 odsto godišnje, ali je ova stopa u naredne dve decenije značajno opala, na 2,1 odsto.“

Ni u zemljama u razvoju „loša stara vremena“, pre uvođenja neoliberalnih strategija, „uopšte nisu bila loša. Tokom 60-ih i 70-ih, u vreme ’pogrešne’ politike protekcionizma i državnog intervencionizma, per capita prihod u zemljama u razvoju rastao je 3 odsto godišnje. Ovo je bio period ’Industrijske revolucije u Trećem svetu’. Od 80-ih, pošto su usvojili neoliberalnu politiku, rast je upola manji (1,7 odsto). Prosečna stopa privrednog rasta u zemljama u razvoju bila bi i manja ako isključimo Kinu i Indiju.“

Ovo usporavanje privrednog rasta najuočljivije je u Južnoj Americi – svega jedna trećina u odnosu na „loša stara vremena“ – koja je bila i najrevnosnija u primeni neoliberalne ekonomske politike. „Što se tiče Afrike, njen per capita prihod rastao je sporo čak i tokom 60-ih i 70-ih (1-2 odsto godišnje). Ali, od 80-ih, region je doživeo pad životnog standarda. Ova činjenica predstavlja tešku optužnicu na račun neoliberalne ortodoksije, budući da su većinom afričkih ekonomija u poslednjih četvrt veka praktično upravljali MMF i Svetska banka.“
S druge strane, ekonomski uspesi Kine i Indije pokazuju „važnost strateške, pre nego bezuslovne integracije u globalnu ekonomiju, baziranu na nacionalističkoj viziji. Kao SAD sredinom XIX veka, ili Japan i Koreja sredinom XX, Kina je koristila visoke carine (preko 30 odsto) da bi izgradila sopstvenu industrijsku bazu. Istina, s većom dobrodošlicom je prihvatala strane investicije nego Japan ili Koreja, ali je ipak postavila ograničenja stranog vlasništva i obaveze kupovine robe od lokalnih proizvođača“.
Čile je, pak, primer uspešne primene neoliberalnih metoda. Ipak, „postoji velika sumnja u održivost razvoja Čilea. Tokom prethodne tri decenije zemlja je ostala bez većine proizvodne industrije i postala je izuzetno zavisna o izvoz prirodnih sirovina“.

„Da sumiramo: istina o globalizaciji posle 1945. godine skoro je potpuno suprotna od zvanične istorije. Tokom perioda kontrolisane globalizacije poduprte nacionalističkom politikom između 50-ih i 70-ih svetska ekonomija, naročito u zemljama u razvoju, rasla je brže, bila je stabilnija i imala je pravedniju distribuciju prihoda nego u poslednje dve i po decenije nekontrolisane neoliberalne globa-lizacije.“

Ko upravlja svetskom ekonomijom, pita se Ha-Džun Čang.

„Razvijene zemlje primoravaju zemlje u razvoju da usvoje određena ekonomska rešenja i načine ponašanja, uslovljavajući time dobijanje strane pomoći, ili im nude preferencijalne trgovinske sporazume u zamenu za ’dobro ponašanje’ (usvajanje neoliberalne politike). Još važnije, međutim, jesu akcije multilateralnih organizacija kao što je ’Nesveto trojstvo’ – MMF, Svetska banka i WTO.“

MMF i Svetsku banku osnovali su saveznici 1944. godine u Breton Vudsu u Nju Hempširu (SAD), te se zato ponekad nazivaju i Breton Vuds institucije (BWIs); MMF pozajmljuje novac državama da bi izbalansirale deficite, dok je Svetska banka osnovana da bi pomogla rekonstrukciju ratom uništenih evropskih zemalja i infrastrukturni razvoj novih, postkolonijalnih država. Posle 1982. godine i dužničke krize „trećeg sveta“, međutim, „uloga MMF-a i Svetske banke dramatično se menja“. Ukratko, obe organizacije izlaze iz svog prvobitnog mandata, a mešanje u ostale, neekonomske sfere, pravdaju time što neuspeh u drugim oblastima utiče na ekonomski (ne)uspeh i primorava države da od njih pozajmljuju novac. „No, po tom principu, ne postoji deo našeg života u koji BWIs ne bi smele da se umešaju. Po ovoj logici, MMF i Svetska banka trebalo bi da uslovljavaju baš sve, od etničke integracije i ravnopravnosti polova do uspostavljanja drugačijih kulturnih vrednosti.“

„U početku, MMF je postavljao uslove samo u vezi sa pitanjima poput, recimo, devalvacije nacionalne monete. Ali onda su počeli da postavljaju uslove oko budžeta, objašnjavajući da su budžetski deficiti glavni uzrok problema. To je onda dovelo do zahteva za privatizacijom državnih preduzeća, uz objašnjenje da su gubici ovih preduzeća važan uzrok budžetskih deficita u mnogim zemljama u razvoju. Pošto je sve povezano sa svime drugim, bilo šta može da posluži kao uslov.“
„Da stvar bude još i gora, bogate nacije `loših Samarićana` svoje doprinose paketima MMF-a često uslovljavaju time što od zemlje-dužnika traže da usvoji ekonomsku politiku koje ne služi za sređivanje sopstvene ekonomije, već interesima bogatih zemalja koje pozajmljuju novac. Pošto je pročitao ugovor koji je Koreja 1997. godine sklopila s MMF-om, jedan razjareni posmatrač je prokomentarisao: ’Neke odredbe plana MMF-a istovetne su onome što su SAD i Japan dugo pokušavale da nametnu Koreji. (...) Reč je o zloupotrebi moći MMF-a, koji je primorao Koreju u trenutku slabosti da prihvati trgovinsku i investicionu politiku koju je prethodno odbijala.’ Ovo nije rekao neki antikapitalistički anarhista, već Martin Feldstin, konzervativni ekonomista sa Harvarda koji je bio glavni ekonomski savetnik Ronalda Regana.“
Struktura odlučivanja u MMF-u i Svetskoj banci je, naime, takva da njihova pristrasnost bogatim zemljama i njihovim interesima nije nikakvo čudo. „Odluke se donose prema udelu koji određena država ima u kapitalu (drugim rečima, sistem glasanja je jedan dolar - jedan glas).“ A SAD, zahvaljujući svom udelu od 17,35 odsto, praktično imaju pravo veta u 18 najvažnijih oblasti, u kojima je za donošenje odluke potrebna većina (u kapitalu) od 85 odsto. „Zbog toga, SAD mogu da ulože veto na svaku odluku koja im se ne dopada.“
Da bi odgovorili na kritike, Svetska banka i MMF reagovali su tako što su, pored ostalog, otvorili dijalog sa nevladinim organizacijama (NVO). „Ali uticaj ovih konsultacija je, u najboljem slučaju, marginalan. Štaviše, kada je sve veći broj
NVO-a u zemljama u razvoju indirektno finansiran od Svetske banke, vrednost ovih dijaloga postaje još sumnjivija.“

„Takođe, rastuća tendencija u zemljama u razvoju, da na ključne ekonomske pozicije postavljaju bivše nameštenike Svetske banke i MMF-a, dovodi do ’rešenja’ problema koja su upadljivo slična rešenjima Breton Vuds institucija.“
U WTO, za razliku od MMF-a i Svetske banke, odluke se donose glasanjem (jedna zemlja - jedan glas). „Nažalost, u praksi, nikad se ne glasa, a organizaciju u suštini vodi oligarhija sastavljena od malog broja bogatih zemalja.“ Svi važni pregovori vode se u tzv. Zelenim sobama, u koje se ulazi samo s pozivnicom. „Pozvane budu samo bogate zemlje i neke velike zemlje u razvoju koje ne mogu da se zanemare, poput Indije i Brazila. Bilo je slučajeva, naročito tokom ministarskog sastanka u Sijetlu 1999. godine, da su delegati nekih zemalja u razvoju, koji su u Zelenu sobu pokušali da uđu bez pozivnice, fizički izbačeni napolje.“

„Margaret Tačer, britanska premijerka koja je predvodila neoli-beralnu kontrarevoluciju, jednom prilikom je kritike odbacila re-čima: ’Nema alternative’. Duh ovog objašnjenja – poznat kao TINA (There Is No Alternative) – prožima način na koji `loši Samarićani` predstavljaju globalizaciju. (...) Postoje, međutim, mnoge alternative neoliberalnoj globalizaciji koja se danas sprovodi.“

Kako su se bogate zemlje obogatile, pita se Ha-Džun Čang u poglavlju naslovljenom „Dvostruki život Danijela Defoa“. Čuveni engleski pisac, autor „Robinzona Krusoa“ i „Mol Flanders“, autor je i zaboravljenog dela iz ekonomije, „Plan engleske trgovine“, u kome je opisao kako su Tjudori, „naročito Henri VII i Elizabeta I, koristili protekcionizam, subvencije, monopole, industrijsku špijunažu i druge vidove vladine intervencije da bi razvili englesku industriju vune – evropsku high-tech industriju svog doba“. Bez ovih metoda, „bilo bi veoma teško, ako ne i nemoguće, da se Britanija od izvoznika sirovina pretvori u evropski centar te visoko tehnološke industrije. ’Plan’ razbija u paramparčad osnovni mit kapitalizma da je Britanija uspela zato što je prva otkrila put do napretka – slobodno tržište i slobodnu trgovinu. (...) U ’Planu’, Defo jasno pokazuje da nije slobodno tržište, već vladin protekcionizam i subvencije, ono što je razvilo britansku proizvodnju vune.“

Istovetno se postupalo i posle Tjudora. Robert Valpol, prvi britanski premijer (1721-42), na početku mandata doneo je set zakona „koji su u suštini bili namenjeni zaštiti britanske proizvodne industrije od strane konkurencije, a istovremeno su britansku industriju subvencionisali i ohrabrivali je da izvozi. (...) Ovakva rešenja upadljivo su slična onima koje su primenile ’čudesne’ ekonomije istočne Azije, kao što su Japan, Koreja i Tajvan, posle Drugog svetskog rata.“
Što se pak Britanije tiče, ona je „sve do sredine XIX veka ostala visokoprotekcionistička zemlja“ – prosečne carinske stope u Britaniji bile su 45-55 odsto, naspram 6-8 u Holandiji, 8-12 u Nemačkoj i Švajcarskoj i oko 20 odsto u Francuskoj. Takođe, Britanija je zabranila svojim kolonijama da izvoze robu koja bi mogla da bude konkurentna robi proizvedenoj u matici, poput proizvoda od pamuka iz Indije i od vune iz Irske i Amerike. Štaviše, ohrabrivana je proizvodnja primarnih sirovina u kolonijama, subvencijama za njihov izvoz i ukidanjem carina za uvoz sirovina u Britaniju. „(Valpol) je hteo da se osigura da će kolonije ostati na proizvodnji primarnih sirovina i da se nikad neće uzdići da budu konkurencija britanskim proizvođačima.“
Protekcionizam u Britaniji napušten je tek kada je tamošnja industrija postala međunarodno konkurentna. „Bez protekcije, dobar deo britanske industrije bio bi zbrisan pre nego što bi uspeo da dosegne rivale u inostranstvu. Ali kad je britanska industrija postala međunarodno konkurentna, državna zaštita postala je manje neophodna i čak kontraproduktivna, jer bi industriju učinila samozadovoljnom i neefikasnom, kako je to primetio Adam Smit.“
Dok je bila britanska kolonija, Americi nije bilo dozvoljeno da carinama štiti nove industrije, i bilo joj je zabranjeno da izvozi proizvode koji bi mogli da budu konkurencija britanskim. Posle rata za nezavisnost, Aleksandar Hamilton, prvi ministar finansija SAD, 1791. godine Kongresu podnosi „Izveštaj o proizvodnji“: „Osnovna ideja bila je da zaostala zemlja kao što su SAD treba da zaštiti svoje ’industrije u ranom detinjstvu’ od strane konkurencije i gaji ih dok ne postanu sposobne da stoje na sopstvenim nogama.“ U „Izveštaju“, Hamilton je nabrojao niz mera za razvoj industrije u SAD, poput uvođenja carina za uvoz robe, pa i zabrane uvoza pojedinih proizvoda, subvencije, zabrane izvoza ključnih primarnih sirovina, razvoja finansijske i transportne infrastrukture... „Da je (Aleksandar Hamilton) danas ministar finansija neke zemlje u razvoju, MMF i Svetska banka sigurno ne bi pozajmili novac njegovoj zemlji, i lobirali bi za njegovu smenu.“

Hamiltonova politika visokih carina na uvoz robe u SAD (između 40 i 50 odsto) zadržala se kroz čitav XIX vek pa sve do 20-ih godina XX veka. „Uprkos tome što je bila najprotekcionističkija država na svetu u tom periodu, SAD su istovremeno bile i najbrže rastuća ekonomija. (...) Tek posle Drugog svetskog rata su SAD – sada s industrijskom premoći bez premca – liberalizovale svoju trgovinu i počele da zastupaju politiku slobodne trgovine. (...) Ipak, američka vlada nastavila je da potpomaže industriju na drugačije načine, naročito javnim finansiranjem istraživanja i razvoja (research and development, R&D). Između 50-ih i sredine 90-ih, vlada je finansirala između 50 i 70 odsto novca utrošenog za R&D, što je daleko više od proseka od oko 20 odsto u Japanu i Koreji. Bez federalnog finansiranja R&D, SAD ne bi bile u stanju da održe svoju tehnološku prednost nad ostatkom sveta u ključnim industrijama.“
Sličnu, preovlađujuću ulogu u zaštiti svoje industrije u periodu njenog razvoja imale su i vlade u Francuskoj, Nemačkoj, Japanu, Finskoj, Norveškoj, Italiji, Austriji... U Francuskoj, na primer, posle Drugog svetskog rata vlada je nacionalizovala ključne industrijske grane i kanalisala investicije kroz državne banke. „Da bi novim industrijama omogućila da dišu i rastu, vlada je održala visoke carine sve do 60-ih godina. Strategija se pokazala veoma dobrom, jer je do 80-ih Francuska postala tehnološki lider u mnogim oblastima.“ U Japanu carine nisu bile visoke, ali je uvoz bio strogo kontrolisan. Osim toga, u ključnim oblastima strane investicije jednostavno su bile zabranjene, a tamo gde su bile dozvoljene određen je maksimalni udeo stranog vlasništva (49 odsto) i obavezan udeo domaćih proizvoda koji mora da se koristi u proizvodnji.

„Praktično sve bogate zemlje današnjice (izuzetak su Holandija i Švajcarska) koristile su nacionalističke metode (carine, subvencije, restrikcije u trgovini s inostranstvom) da bi pospešile njihovu industriju u ranom detinjstvu. (...) Zagovornici slobodne trgovine moraju da objasne kako to da je slobodna trgovina objašnjenje uspeha bogatih zemalja današnjice, kada jednostavno skoro da i nije upražnjavana pre nego što su se te zemlje obogatile.“

„Istorija nam govori da su, u ranoj fazi razvoja, bukvalno sve uspešne zemlje upotrebile mešavinu protekcije, subvencija i regulative da bi pomogle svojim ekonomijama. Nažalost, još jedna od istorijskih lekcija je da bogate zemlje ’izmiču lestvice’ ostalima, kroz primoravanje siromašnih zemalja na slobodno tržište i slobodnu trgovinu. Već uspele zemlje ne žele da dobiju novu konkurenciju u zemljama koje bi upotrebile nacionalističke metode ekonomske politike, kakve su one same uspešno primenile u prošlosti. (...) Drugim rečima, istorijski, liberalizacija trgovine pre je ishod nego uzrok ekonomskog razvoja.“

Primer Meksika pokazuje da „slobodna trgovina ne funkcioniše“ – između 2001. i 2005. godine, meksički dohodak po stanovniku raste po „bednoj“ stopi od 0,3 odsto godišnje, uprkos NAFTA sporazumu o slobodnoj trgovini u Severnoj Americi i ogromnom i otvorenom tržištu SAD za meksičke proizvode. Nasuprot tome, između 1955. i 1982. godine, u periodu u kom je država rukovodila industrijalizacijom zemlje, per capita dohodak rastao je po stopi od 3,1 odsto godišnje. „Meksiko je naročito upečatljiv primer neuspeha zbog prerane liberalizacije, ali primera ima još. U Obali Slonovače, posle sniženja carina na 40 odsto 1986. godine, hemijska, tekstilna, obućarska i automobilska industrija bukvalo su propale. U Zimbabveu, posle trgovinske liberalizacije 1990, stopa nezaposlenosti je sa 10 skočila na 20 odsto.“
Liberalizacija je stvorila i dodatne probleme. Ukidanjem ili smanjivanjem carina budžeti država ostali su bez značajnog izvora prihoda. Umanjivanje privredne aktivnosti, uz povećanje nezaposlenosti, takođe je „skresalo“ budžetske prihode od poreza. Budući pod velikim pritiskom MMF-a da se održi budžetska stabilnost, države su bile primorane da učine sve što mogu da uštede novac – a to znači daleko manje novca uloženog u „vitalne oblasti kao što su obrazovanje, zdravstvena zaštita i infrastruktura, što je izuzetno štetno po dugoročni rast“.
Sve do osamdesetih godina prošlog veka bogate zemlje dopuštale su siromašnima značajan stepen protekcionizma i subvencija u odnosu na sopstvenu privredu. S administracijom Ronalda Regana u SAD, međutim, pristup je počeo da se menja, a tu promenu je najbolje izrazio sam Regan, zatraživši „nove i liberalnije sporazume sa našim trgovinskim partnerima – sporazume na osnovu kojih će oni u potpunosti otvoriti tržište i tretirati američke proizvode kao njihove sopstvene.“

I tako je nastala Svetska trgovinska organizacija, koja – „naizgled fer“ – propisuje jednaka pravila ponašanja svim članicama, nasuprot ranijem GATT režimu po kome su države-članice same birale koje će odredbe prihvatiti a koje ne. „Ali ako se udubimo u detalje, videćemo da pravila uopšte nisu ista za sve. Iako bogate zemlje imaju nisku prosečnu (carinsku) zaštitu, one sasvim disproporcionalno štite proizvode koje izvoze siromašne zemlje, posebno odeću i tekstil. Što znači da se, izvozeći na tržište bogatih zemalja, siromašne zemlje suočavaju sa višim carinama nego druge bogate zemlje. (...) Indija je 2002. godine vladi SAD platila više nego Britanija, uprkos tome što je indijska ekonomija jedva trećina britanske. Iste godine, Bangladeš je u carinama platio SAD skoro isto koliko i Francuska, uprkos tome što je veličina njihove ekonomije svega 3 odsto francuske.“ Još je gora situacija kod sporazuma poput TRIPS-a (Trade-related Intellectual Property Rights), gde se siromašne i zemlje u razvoju pojavljuju isključivo kao kupci (neophodne) intelektualne svojine bogatih zemalja. „Sve u svemu, u ime ’izjednačavanja pravila’, bogate nacije `loših Samarićana` stvorile su novi međunarodni trgovinski sistem koji je montiran u njihovu korist. (...) Kad bi stvarno želele da pomognu zemljama u razvoju da se razviju kroz trgovinu, bogate države trebalo bi da im dozvole asimetrični protekcionizam kakav je postojao između 50-ih i 70-ih godina.“
Ha-Džun Čang postavlja jeretičko pitanje: da li je strani kapital neophodan? Finci su dugo mislili da nije – tokom 30-ih zemlja je usvojila niz zakona koji su preduzeća sa stranim udelom vlasništva većim od 20 odsto proglasili za „opasna“. Tek 1987. je dozvoljeni procenat stranog vlasništva porastao na 40 odsto, „ali su ipak sve strane investicije morale da budu odobrene u Ministarstvu trgovine i industrije. Opšta liberalizacija stranih investicija usledila je tek 1993. godine, u sklopu priprema za ulazak u EU 1995.“
U načelu, budući da same često ne mogu da sakupe dovoljno sopstvenog novca za investicije, zemljama u razvoju od velike je koristi dodatni novac koji dolazi sa strane, od inostranih investicija. „Zemlje u razvoju treba da otvore svoja tržišta kapitala, govore `loši Samarićani`, da bi takav novac mogao slobodno da teče.“
Strani kapital u zemlju ulazi na tri glavna načina – kroz direktnu stranu pomoć („ali često sa određenim uslovima.“), bankarske zajmove, i kroz investicije, grinfild i braunfild.

Jedan od problema sa stranim investicijama je u tome što tržište na koje dolaze čine nestabilnijim, budući da pokazuju tendenciju grupnog napuštanja tržišta na prvi znak nevolje, „uprkos dugoročno dobrim prognozama“, što krizu učini još težom, kao 1997. godine u istočnoj Aziji. Zemlje u razvoju su, u vreme pre nego što su globalne finansije liberalizovane, pretrpele daleko manje bankarskih i monetarnih kriza nego posle toga.

„’Uprkos teorijskoj pretpostavci da direktne strane investicije imaju najviše prednosti od svih različitih vidova priliva kapitala, nije jednostavno dokumentovati ove prednosti’ – navodi se u studiji MMF-a. Zašto? Zato što različiti vidovi ovih investicija imaju različite posledice.“
„Najsumnjivije“ su braunfild investicije, kad strana kompanija kupi postojeću domaću i često ne učini ništa da popravi proizvodne kapacitete. „Strani investitor može da kupi kompaniju za koju misli da je potcenjena na tržištu, posebno u trenutku finansijske krize, i rukovodi njom dok joj ne nađe pogodnog kupca. Ponekad strani investitor čak aktivno uništava kompaniju koju je kupio.“ Takav je primer španske aviokompanije Iberija koja je 90-ih kupila nekoliko južnoameričkih aviokompanija, zamenila svoje stare avione njihovim novim, a potom ih oterala u bankrot.
„Ključan a često zanemaren“ uticaj stranih investicija jeste njihov udar na postojeću domaću konkurenciju „koja je mogla da poraste“ da nije prerano suočena sa inostranim takmacima. Zbog toga je najbolji način pristupa stranim investicijama njihova zabrana u pojedinim sektorima, i pažljivo regulisanje u ostalim.

Sve ovo naročito se odnosi na bankarski sektor. Predsednik SAD Endru Džekson je 1832. godine ukinuo drugu banku SAD zbog toga što je udeo stranog kapitala u njoj bio previsok – 30 odsto. Obrazlažući svoju odluku, rekao je da bi se domaći novac u stranim bankama, u slučaju rata sa zemljom iz koje banka dolazi, mogao pokazati opasnijim oružjem od pomorske i vojne moći neprijatelja. „’Ako moramo da imamo banke, neka budu čisto američke’, rekao je Džekson. Ako bi danas to rekao predsednik neke zemlje u razvoju, bio bi proglašen za ksenofobičnog dinosaurusa i proteran iz međunarodne zajednice.“

SAD su strogo regulisale strane investicije i u drugim oblastima, ne dozvoljavajući inostrano učešće, recimo, u lokalnoj pomorskoj trgovini, vlasništvu nad zemljom i prirodnim resursima. Naizgled paradoksalno, striktna regulativa stranih investicija u SAD tokom XIX i početkom XX veka, kao i u Kini u poslednje dve decenije, nije dovela do usporavanja stranih investicija već upravo obrnuto. „Ova činjenica stoji direktno nasuprot verovanju `loših Samarićana` da će regulacija stranih investicija redukovati te investicije, odnosno, obrnuto, da će (sugerisana) liberalizacija regulative stranih investicija povećati tokove investicija.“

Čak i primeri Singapura i Irske, zemalja koje su postigle uspeh velikim oslanjanjem na strane investicije, „nisu dokaz da zemlja domaćin treba da dozvoli transnacionalnim kompanijama da čine šta žele“ – obe države su, naime, uspeh postigle tek kada su nizom vladinih mera i regulativa privukle investitore u one sektore privrede u koje su želele, poput elektronike, proizvodnje softvera, farmaceutske industrije... „Da sumiramo: istorija je na strani regulatora. Većina danas bogatih zemalja regulisala je strane investicije kada je bila na kraju koji prima (investicije). (...) Čak ni države koje su aktivno prihvatale strane investicije, poput Singapura i Irske, nisu prihvatile laissez-faire pristup transnacionalnim kompanijama kakav danas `loši Samarićani` preporučuju zemljama u razvoju.“
Ha-Džun Čang odbacuje tvrdnje `loših Samarićana` da danas živimo u svetu bez granica u kome je regulisanje stranih investicija nepotrebno, u kome povezanost kompanija sa zemljom iz koje potiču nestaje. „Nacionalnost firme i dalje je veoma važna. Ko poseduje kompaniju određuje koliko će njihovim podružnicama biti dozvoljeno da pređu u viši nivo aktivnosti. Bilo bi veoma naivno, posebno za zemlje u razvoju, da svoju ekonomsku politiku izgrade na pretpostavci da kapital više nema nacionalne korene.“
Jedna od osnovnih postavki ekonomske filozofije `loših Samarićana` jeste da državne kompanije treba privatizovati, zato što „ljudi ne brinu dovoljno o stvarima koje nisu njihove. (...) Zbog toga, tvrde protivnici državnog vlasništva, ljudima treba dati vlasništvo nad stvarima da bi one bile upotrebljene na najefikasniji način“.
Što se firmi u državnom vlasništvu tiče, tvrde neoliberalni ekonomisti, problem je u kontroli menadžmenta kome je kompanija poverena, te u tome što se ovakvom kompanijom može upravljati daleko „opuštenije“ nego privatnom, jer se računa na vladinu pomoć u slučaju nevolje. Isti prigovori, međutim, mogu se staviti i na račun privatnih kompanija – akcionarima je često podjednako teško da kontrolišu menadžment „svoje“ kompanije kao i građanima da kontrolišu menadžment državne, a „ako su politički važne, privatne kompanije takođe mogu da računaju na subvencije pa čak i vladinu pomoć u izvlačenju.“ Kao što, uostalom, najrečitije svedoče aktuelni događaji na Volstritu, ali i primeri koje navodi Ha-Džun Čang: Britanija je, da bi ih spasila od bankrota, nacionalizovala Rolls Royce, British Steel, British Leyland, British Aerospace... tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, deceniju kasnije Reganova administracija spasla je Chrysler u SAD. „Kao što je jedan strani bankar rekao Wall Street Journalu sredinom osamdesetih: ’Mi smo za slobodno tržište kada treba da zaradimo novac, a verujemo u državu kada samo što nismo izgubili novac.’“

Državno vlasništvo nad kompanijom može se pokazati kao prednost i zbog nespremnosti privatnih investitora da novac ulože u posao od državne važnosti koji će profit doneti tek na duži rok. „Opšta lekcija je jasna: javna, državna preduzeća često su bila osnivana da bi pokrenula kapitalizam, a ne da bi ga zamenila, kao što se uobičajeno veruje.“
Firme u državnom vlasništvu ne treba prodavati pošto-poto, preporučuje Ha-Džun Čang. „Vlada obično hoće da proda kompanije koje najgore posluju – to su tačno one koje najmanje zanimaju potencijalne kupce. Zbog toga, da bi izazvali interesovanje u privatnom sektoru, vlada često treba mnogo da investira u tu kompaniju i da je restrukturira. Ali ako se poslovanje kompanije može popraviti pod državnim vlasništvom, zašto je uopšte i prodavati?
Štaviše, privatizovanu firmu treba prodati po pravoj ceni. Ako su prodate suviše jeftino, to znači da je javno dobro poklonjeno kupcu. Dodatno, ako je to dobro zatim izneto iz zemlje, dobijamo i gubitak u nacionalnom bogatstvu. (...) Program privatizacije mora biti sproveden u pravom ritmu i u pravo vreme. Ako vlada pokuša da proda isuviše preduzeća u relativno kratkom vremenu, to će sigurno uticati na njihovu cenu. Povrh toga, s obzirom na fluktuacije na berzi, važno je izvršiti privatizaciju kada su uslovi na berzi povoljni. U tom smislu, loša je zamisao uspostavljanje striktnog roka za privatizaciju, na čemu MMF često insistira i što su mnoge vlade dobrovoljno prihvatile, jer će takav rok primorati vladu na privatizaciju bez obzira na tržišne uslove.
Još je važnije prodati javna preduzeća pravim kupcima. Javna preduzeća često su uz korupciju prodata potpuno nekompetentnim kupcima. (...) Korumpirani zvaničnici često su podstaknuti da guraju privatizaciju po svaku cenu, zato što to znači da neće morati da dele mito sa naslednicima svojih položaja.“
Još jedan od načina kojim nacije `loših Samarićana` sprečavaju napredak zemalja u razvoju su patenti i čitav koncept zaštite intelektualne svojine. „Najštetniji uticaj leži u potencijalu da blokira protok znanja u tehnološki zaostalije zemlje, čime se sprečava razvoj njihove ekonomije. Ekonomski razvoj se zasniva na usvajanju naprednih stranih tehnologija. Sve što otežava to usvajanje, bio to patentni sistem ili zabrana izvoza naprednih tehnologija, nije dobra za ekonomski razvoj.“ Pri tom, i ovde imamo istovetnu situaciju – dok su same imale potrebu za usvajanjem novih tehnologija, bogate zemlje „bezbrižno su kršile patente, zaštitne znakove (trademark) i autorska prava (copyright). Švajcarci su ’pozajmili’ nemačke hemijske izume, dok su Nemci ’pozajmljivali’ engleske zaštitne znakove a Amerikanci engleska autorska prava – sve to bez plaćanja onoga što se danas smatra ’pravednom’ kompenzacijom. Uprkos takvoj istoriji, bogate nacije `loših Samarićana` danas primoravaju zemlje u razvoju da ojačaju zaštitu intelektualne svojine kroz TRIPS sporazum i bilateralne sporazume o slobodnoj trgovini.“

Ovakvi sporazumi imaju i svoju cenu – procena je Svetske banke da će samo za plaćanje licenci na nove tehnologije zemlje u razvoju bogatim državama (koje su vlasnici 97 odsto patenata i većine zaštitnih znakova i autorskih prava) godišnje plaćati 45 milijardi dolara, „što čini gotovo polovinu ukupne strane pomoći koju su dale bogate države (93 milijarde dolara 2004. i 2005. godine)“.
Kada zemlja zapadne u krizu platnog bilansa, pomoć MMF-a je ključna. Ne zbog novca koji bi MMF pozajmio, jer ova organizacija i nema mnogo sopstvenog novca, već zbog samog sporazuma „koji se smatra garancijom da će država ispraviti svoje greške i usvojiti set ispravnih rešenja koja će osigurati njenu buduću mogućnost da plati dug. (...) Najvažniji i najstrašniji uslovi MMF-a tiču se makroekonomske politike, tj. monetarne i fiskalne politike. (...) `Loši Samarićani` smatraju da većina zemalja u razvoju nema samodisciplinu da ’živi u okviru svojih mogućnosti’; optužuju ih da štampaju novac i ponašaju se kao da sutra ne postoji. (...) Zbog toga smatraju da je čvrsto rukovođenje MMF-a krucijalno za obezbeđivanje makroekonomske stabilnosti i time rasta u ovim zemljama. Nažalost, makroekonomska politika koju promoviše MMF izazvala je gotovo sasvim suprotne efekte.“
„Neoliberali smatraju inflaciju državnim neprijateljem broj jedan. (...) Ali zašto se ona smatra toliko štetnom?“ Logika je ovakva: investicije su neophodne za rast; investitori ne vole nesigurnost; zbog toga se ekonomija mora održati stabilnom, što znači da cene ne smeju da rastu. Zbog toga je niska inflacija preduslov za investicije i rast. A da bi se to postiglo, neophodna je monetarna disciplina i da „vlada živi u okviru svojih mogućnosti“.
Ipak, postoje i primeri koji govore drugačije: „Tokom 60-ih i 70-ih, prosečna inflacija u Brazilu bila je 42 odsto godišnje. Uprkos tome, brazilska ekonomija bila je jedna od najbrže rastućih u svetu tokom te dve decenije – per capita prihod rastao je po stopi od 4,5 odsto godišnje u ovom periodu. Nasuprot tome, između 1996. i 2005. godine, kada je Brazil usvojio neoliberalnu ortodoksiju, naročito u vezi sa makroekonomskom politikom, inflacija je prosečno bila 7,1 odsto godišnje. Ali tokom ovog perioda, per capita prihod u Brazilu rastao je svega 1,3 odsto godišnje.“ Brazil nije izuzetak – i u Koreji je tokom njenih „čudesnih godina“ godišnja inflacija bila oko 20 odsto, a rast čak 7 odsto. „Ovim primerima, naravno, ne tvrdim da je svaka inflacija dobra.“ Ali, studije su pokazale da inflacija ispod 40 odsto godišnje ne samo da nije štetna, „već može da bude kompatibilna sa brzim rastom i stvaranjem radnih mesta. (...) Striktna monetarna i fiskalna politika, koje su neophodne za smanjivanje inflacije, verovatno će sniziti nivo ekonomske aktivnosti što će, onda, smanjiti potrebu za radnim mestima, izazvati nezaposlenost i smanjenje plata.“

„Bogati Samarićani“ nameću zemljama u razvoju visoke kamatne stope kao ključ za ostvarivanje monetarne discipline, „a same su pribegavale labavoj monetarnoj politici kada su imale potrebu za povećanjem prihoda i novih radnih mesta“ – kamatne stope u zapadnoj Evropi i Americi tada su, u tri decenije posle Drugog svetskog rata, bile najviše 2,6 odsto (u Nemačkoj), a čak i negativne kao u Švacarskoj (-1 odsto); nasuprot tome, MMF je, na primer Južnoj Africi, nametnuo kamatnu stopu od 10-12 odsto, čime je inflacija održana niskom, ali je to „imalo ogromne posledice po rast i otvaranje novih radnih mesta. (...) S obzirom na ovakvu cenu restriktivne monetarne politike, nezavisnost centralne banke s jedinim ciljem da inflaciju drži niskom jeste poslednje što zemlje u razvoju treba da učine.“
Pri tom, i sam koncept nezavisnosti centralne banke, kakav se nameće zemljama u razvoju, sasvim je suprotan onome što razvijene zemlje čine – dok je u zemljama u razvoju misija nezavisne centralne banke da održi makroekonomsku stabilnost i nisku inflaciju, u SAD je naglasak na „stvaranju ekonomskih uslova za maksimalnu zaposlenost, stabilne cene i umerene dugoročne kamatne stope“, dok je „predsednik FED-a izložen redovnom ’grilovanju’ pred Kongresom“.

Sasvim slično stvari stoje i sa budžetskim deficitom, koji je takođe visoko na listi neprijatelja MMF-a. „Kad bi bile u sličnoj situaciji, bogate zemlje `loših Samarićana` nikada ne bi učinile ono što govore siromašnim zemljama da treba da učine.“ Ukratko, ulazak u budžetski deficit je savršeno logičan korak ako se to čini u svrhu investiranja, koje će pokrenuti dalju ekonomsku aktivnost i time privredni rast. Uostalom, upravo to su učinile SAD posle 11. septembra, ulazeći u deficit od čak 4 odsto njihovog bruto proizvoda. Početkom 90-ih, da bi rešila svoje probleme, Švedska je ušla u deficit od 8 odsto bruto društvenog proizvoda. Nasuprot tome, tokom krize 1997. godine, MMF je Koreji dozvolio ulazak u deficit od samo 0,8 odsto.

Kakav je odnos neoliberalizma i demokratije? Za razliku od starih liberala XIX veka, koji su smatrali da je demokratija loša jer omogućava siromašnoj većini da eksploatiše bogatu manjinu, neoliberali smatraju da su demokratija i otvoreno tržište prirodni partneri. Ali to nije istina, tvrdi Ha-Džun Čang. „Tržište i demokratija sudaraju se na fundamentalnom nivou. Demokratija funkcioniše po principu jedan čovek - jedan glas. Tržište, po principu jedan dolar - jedan glas. (...) Mora se pronaći balans između demokratije i tržišta.“
A „`bogati Samarićani` preporučuju rešenja koja miniraju demokratiju u zemljama u razvoju.“ Reč je o pokušaju da se izbegne mešanje korumpiranih i populistički nastrojenih političara u sferu ekonomije („uoči izbora, mogli bi da izvrše pritisak na centralnu banku da štampa novac, što izaziva inflaciju“). Cilj se postiže striktnim održavanjem balansiranog budžeta, ali i osnivanjem nezavisnih tela – centralne banke, regulatornih agencija, čak i nezavisnih poreskih službi, kao što je pokušano u Ugandi i Peruu. Ali, „ako je donošenje veoma važnih odluka oduzeto od demokratski izabranih vlada i stavljeno u ruke neizabranih tehnokrata u ’politički nezavisnim’ agencijama, u čemu je onda poenta postojanja demokratije? Drugim rečima, neoliberalima je demokratija prihvatljiva samo kad se ne suprotstavlja slobodnom tržištu; zbog toga neki od njih nisu uočili kontradikciju između podrške Pinočeu u Čileu i propovedanja demokratije. Rečeno direktno, oni žele demokratiju samo ako je ona u velikoj meri nemoćna – ili kako je Ken Livingston, levičarski gradonačelnik Londona, stavio u naslov svoje knjige iz 1987. godine: ’Kad bi glasanje promenilo bilo šta, oni bi ga ukinuli’.“

Priredio i preveo Nikola Vrzić