Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

EKONOMSKA POLITIKA

Ekonomska politika - prenosimo Politiku

 

 

Nebojša Katić

TRANZICIJA, KORUPCIJA I SUVERENITET

Za razliku od „prvog” hladnog rata, ovaj predstojeći, ako do njega dođe, mogao bi u svoj ratni arsenal uvrstiti i neka potpuno nova oružja

Nad svetom se ponovo nadvijaju oblaci koje pesimisti vide kao hladnoratovske, a optimisti kao ne-baš-sasvim hladnoratovske. Za razliku od „prvog” hladnog rata, ovaj predstojeći, ako do njega dođe, mogao bi u svoj ratni arsenal uvrstiti i neka potpuno nova oružja, kakvih nije bilo u periodu koji je prethodio tranziciji.

Najava uvođenja novog oružja sadržana je u autorskom tekstu američkog senatora Džozefa Bajdena, objavljenom u „Fajnenšel tajmsu” (12. avgusta) pod naslovom „Rusija može najviše izgubiti u ovom skupom konfliktu”. U trenutku kada je tekst objavljen, senator Bajden još nije postao potpredsednički kandidat američke Demokratske stranke. I pre nominacije, njegov autoritet je bio nesporan, a Srbija je (na loš način) to osetila i na svojoj koži. Uz to, Džozef Bajden je i predsednik moćnog Odbora za spoljne poslove američkog Senata i čovek do koga verovatno dolazi veliki broj poverljivih obaveštajnih informacija.

U svom tekstu, senator Bajden upozorava Moskvu da dešavanja u Gruziji mogu ugroziti održavanje zimske Olimpijade u Sočiju 2014. godine, jer eto, Soči je blizu Gruzije. Sublimna poruka, naravno, glasi da bi SAD i njene saveznice mogle bojkotovati igre u Sočiju, kao što su to učinile sa igrama u Moskvi 1980. godine. Ova pretnja je još uvek samo deo standardnog hladnoratovskog arsenala.

Odmah potom, stiže i nova sasvim drugačija pretnja. Bajden upozorava Rusiju da se zapadne finansijske institucije u prošlosti nisu previše trudile da iznesu dokaze o korupciji ruskih političara, najavljujući da bi se to sada moglo promeniti. Ne sećam se da se ovakva pretnja, megafonski glasno, ikada čula sa tako visokog mesta – bar ne u komunikaciji velikih sila.

Tri nedelje kasnije (4. septembra), na stranicama istog lista, pretnju je ponovio i Anders Aslund. U članku pod naslovom „Zapad treba da koristi ekonomiju kako bi kontrolisao Rusiju”, on, između ostalog, predlaže da Zapad stavi pod lupu vrhunske ruske političare i njihove kompanije, kao i da ispita ulogu tih kompanija u pranju novca.

Anders Aslund nije bilo ko. Reč je o švedskom ekonomisti i nekadašnjem diplomati impresivne radne biografije. Njegovi kontakti sežu do najmoćnijih centara, kako u Vašingtonu i Stokholmu, tako i u Kijevu i Moskvi. Aslundov rad je finansijski snažno podržavao i Džordž Soros. U Rusiji devedesetih, u procesima koje većina naziva privatizacija, a poneko pljačka stoleća, Aslund je, u saradnji sa Džefrijem Saksom, bio savetnik moćnog klana okupljenog oko Jegora Gajdara i Anatolija Čubajsa. Zahvaljujući ovoj sprezi, Saks i Aslund su odlučujuće uticali na kreiranje ekonomske politike i tokove ruske privatizacije. Kontroverzan ili ne, on dobro poznaje ne samo ruski sistem i ekonomiju, već i njegovu tamnu i skrivenu stranu – bio je njen deo.

Na meti novog oružja našli su se i ruski tajkuni, ili kako ih u Rusiji nazivaju – oligarsi. U „drugom” hladnom ratu, njima je namenjena uloga talaca, pa im se neuvijeno i razgovetno preti arsenalom neprijatnih mera. Na mekšoj strani pretnji je uskraćivanje viza za boravak na Zapadu. Oligarsi bi tako bili odvojeni od pozamašne imovine koja se tamo nalazi, deca od škole, i što je možda najgore, mlade supruge od skupih radnji. Na onoj tvrđoj strani, mogla bi biti zabrana investiranja u zapadnim državama, ili čak zamrzavanje imovine i deviznih računa. Ovim se verovatno sugeriše da su oligarsi i ruska vlast toliko povezani da bi Rusija zato mogla staviti privatne interese oligarha iznad svojih geostrateških interesa.

Da li su, i koliko ove pretnje kredibilne, i da li Zapad zaista raspolaže dokazima koji mogu ugroziti rusku vlast, ostaje da se vidi. Moguće je i da sve počiva na sračunatom blefu i poznatom šahovskom principu, po kome je pretnja strašnija od izvršenja. U svakom slučaju, propagandni efekat je delom već postignut.

Teško je pretpostaviti da u ovoj vrsti sudara ruska strana nema nikakve adute i nikakve interesantne informacije o svojim rivalima s druge strane. Zapadni političari verovatno nisu koristili ruske banke za svoje privatne operacije, ali su se, može biti, previše približili ruskim oligarsima u dugom periodu blagonaklonog razumevanja. Novac ima infektivnu moć i ostavlja tragove. Ako toga i nema, uvek preostaju oružja klasičnog hladnoratovskog arsenala, tipa „On i Ona” ili još gore „On i On” na fotografiji, na zvučnom ili video-zapisu. Još važnije, tranziciona i globalizacijska batina ima dva kraja. Previše je isprepletanih interesa, previše je zapadnih kompanija i biznismena danas u Rusiji, pa bi i oni mogli postati taoci novog hladnog rata.

Za onoga kome hladne, pragmatične i surove geostrateške analize nisu bliske, ova situacija nameće bar dva pitanja. Prvo, da li je korupcija uvek zlo, ili to postaje samo onda kada se jedna strana naljuti na drugu? Drugo, i dalekosežnije – ako najmoćnija svetska sila ovako otvoreno preti zvaničnicima druge velike sile, kako li onda moćni razgovaraju sa malima? Pod kakvim strašnim pritiskom možda žive nejaki političari malih država, sa eventualno velikim bankarskim računima u inostranstvu? Ili još gore, na kojoj deviznoj „nuli” se završava nezavisna politika tranzicionih zemalja?

finansijski konsultant

[Politika 09.09.2008.]

 

 
 
Copyright by NSPM