Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

EKONOMSKA POLITIKA

Ekonomska politika - prenosimo Vreme

 

 

Milan Milošević

Južni potok nešto nosi

Ako vam je jeftino, a vi nemojte prodati. Tako se ruski ministar za vanredne situacije i kopredsednik međuvladine komisije za srpsko-rusku saradnju Sergej Šojgu pred novinarima rugao nagoveštajima srpske strane da revidira cenu za NIS što je svakako bilo neobično i neprijatno. Predsednik Vlade Srbije Mirko Cvetković, uveravao je u ponedeljak 22. septembra delegaciju Vlade Ruske Federacije, koju je predvodio Šojgu, da će Srbija u potpunosti poštovati međudržavni Sporazum o saradnji u oblasti energetike. Pre toga predsednik Tadić i premijer Cvetković su uveravali ruskog poslanika Kozulina da se Srbija drži dogovora. Ranije, srpska vlada je naručila novu procenu (NIS), na šta je ruska strana odgovorila da je sudbina "Južnog toka", Rusi kažu "Južnij potok", "okazalas pod voprosom", dovedena u pitanje. Dok je u Beogradu zbog političke krize odlagana ratifikacija, Rusi su tvrdili i da je Eni, partner Gasproma na projektu "Južni tok", zvanično predložio ruskoj strani da ne čeka, već da ako Srbija ne ratifikuje sporazum, položi cev preko Rumunije.

Zarad energetske sigurnosti u perspektivi i velikog posla na vidiku, Beograd je očito morao da proguta ne samo nisku cenu za NIS, i ta verbalna poniženja, već očito i američki pritisak o kome piše ruska štampa zbog priključenja tom projektu "Južni tok".

Tako su izgleda nekako prekraćene dileme oko energetskog sporazuma sa Rusijom potpisanog 25. januara u Moskvi, a ratifikovanog 9. septembra glasovima 214 poslanika u Skupštini Srbije.

ANTISOVJETSKI RUSOFIL: Nekako u isto vreme u Sočiju ruski predsednik Putin razgovarao je s bugarskim premijerom Sergejem Staniševim (u ruskoj štampi opisan kao "antisovjetski rusofil", kažu da su i na njega Amerikanci vršili veliki pritisak). Reč je o krupnim zajedničkim energetskim projektima o izgradnji četiri milijarde evra vredne nuklearke Belene, milijardu i po evra teškog naftovodu Burgas Aleksandropolis i o gasovodu "Južni tok" za čiju je izgradnju Srbija jako zainteresovana. Nekako očekivano zvuči i vest da je istovremeno ugovoreno da do kraja godine u evropskoj Bugarskoj gostuju Boljšoj, Marinski i Moskovski hudožestveni teatar.

Mnogi od naših javnih aktera vole da i ne pročitavši novine nagađaju da se ovo ili ono desilo baš zbog nas, ili da smo odjednom postali ključni igrač. Očito nismo, izgleda da je važniji igrač istočno od nas. Ili zapadno. Ili istočno...

Projekat "Južni tok" je prvi put u javnosti pomenut 23. juna 2007, kada su šef italijanske energetske kompanije Eni, Paolo Skaroni, i potpredsednik ruskog Gasproma, Aleksandar Medvedev, u Rimu potpisali memorandum o razumevanju kojim je predviđena izgradnja tog gasovoda. Gasprom i Eni su zatim, 22. novembra 2007, u Moskvi potpisali i ugovor o formiranju zajedničke kompanije za projektovanje i izradu studije izvodljivosti, a zatim 18. januara 2008, Gasprom i Eni su registrovali u Cugu u Švajcarskoj i zajedničko (50:50) preduzeće South Stream AG, s malim osnivačkim kapitalom, neki kažu od samo oko 100.000 švajcarskih franaka. Neke vesti govore da Gaz de France izražava želju da se pridruži i da Gasprom to pozdravlja.

Usledilo je zatim potpisivanje niza političko-ekonomskih sporazuma od strateške važnosti: između Rusije i Bugarske 18. januara 2008. o osnivanju zajedničke kompanije (50:50) koja bi gradila bugarsku sekciju gasovoda i taj ugovor bugarska skupština ratifikuje 25. jula 2008 (Putin lično je tamo išao); zatim između Rusije i Mađarske 25. februara 2008, o zajedničkoj kompaniji koja bi upravljala mađarskom sekcijom gasovoda; Rusija i Grčka 29. aprila 2008. potpisuju ugovor o grčkom delu gasovoda. I taj sporazum je ovih dana ratifikovan.

Prvi ugovor o novom gasovodu Rusija i Srbija su potpisale još 20. decembra 2006, kada su se Gasprom i Srbijagas složili oko izgradnje gasovoda iz Bugarske kroz Srbiju. Tada se govorilo da bi Srbija morala da gradi sopstveni gasovod iz bugarskog pravca ako tuda ne prođe magistralni gasovod, jer sada nužno ubrzanje dobija proces gasifikacije ovde započet 1951, a nastavljen završetkom deonice transportnog gasovoda Mokrin – Kikinda – Elemir – Velika Greda – Pančevo...

DO VARNE I OD VARNE: Podmorski, 900 kilometara dug deo gasovoda "Južni tok", krenuo bi od pumpne stanice Beregovaja, na ruskoj crnomorskoj obali. Do nje bi trebalo da se dovede gasovodom iz Torža u južnoj Rusiji, a odatle bi pod vodom išao do bugarskog grada Varne. Tamo postoji gasno polje Galata koje bi u toku 2009. trebalo da bude pretvoreno u podmorsko skladište gasa kapaciteta 1,7 milijardi kubnih metara. U crnomorskom delu gasovod bi nosio 31 milijardu kubnih metara gasa godišnje, koji bi se kretao brzinom od šest metara u sekundi. Crnomorski deo bi gradio South Stream AG, zajednička kompanija Gasproma i italijanskog Enija. Te dve kompanije su, inače, sarađivale u izgradnji gasovoda "Plavi tok" koji vodi do Ankare.

Suvozemne delove gasovoda kontrolisali bi Gasprom i zemlje kroz koje cev prolazi: srpskim delom bi upravljali Gasprom i Srbijagas, bugarskim delom Gasprom i Bulgargas, mađarskim Gasprom i razvojna banka MFB i MOL.

Od Varne, jugozapadna ruta bi išla kroz Grčku i Jonsko more do Južne Italije. Grčka je predlagala da ta cev snabdeva i gasovod Turska–Grčka–Italija.

Sa severnom trasom je, bar što se javnosti tiče, sve izgledalo nejasnije. Po dosadašnjim ugovorima sudeći, ona bi, ukopana u zemlju metar do dva, išla kroz Srbiju, Mađarsku i Sloveniju do Austrije, odnosno do skladišta gasa Baumgarten. Druga opcija je bila da severozapadni krak ide kroz Rumuniju i Mađarsku. Pominjan je i manji krak do Republike Srpske.

O srpskom delu severne rute "Južnog toka" ugovor je potpisan 25. januara 2008, a 25. februara 2008. i načelni ugovor o zajedničkoj kompaniji i o izgradnji gasnog rezervoara u Banatskom Dvoru. Ovih dana o tome je bilo reči, a Šojgu nagoveštava da bi ugovaranje moglo da bude završeno za dva meseca.

Gasovodi kroz Srbiju i Mađarsku imali bi kapacitet od najmanje deset milijardi kubnih metara godišnje, a iz srpske vlade dolaze glasovi da bi oni želeli (a ko ne bi) da to bude više, bar 18. Banatski Dvor u Srbiji ima kapacitet od 3,2 milijarde, a mađarski MOL je ponudio ispražnjeno polje Pusztaföldvár (ma kako se to čitalo) od devet milijardi kubnih metara.

Studija izvodljivosti bi trebalo da se završi u 2009, a izgradnja da traje tri godine. Planirano je da izgradnja srpskog dela počne 2010, a isporuka gasa 2013. Pominje se da će ceo projekat koštati čak oko 20 milijardi dolara, a prvobitne pretpostavke su se kretale oko 15 milijardi. Cena srpskog dela nije poznata, a neki izvori tvrde da bi deo kroz Mađarsku mogao da košta oko dve milijarde.

SVI, SVI, SVI: U Srbiji je do sada taj projekat u javnosti pre svega viđen u svetlu nepovoljne prodaje NIS -a (400 miliona evra za 51 odsto akcija plus 500 miliona dodatnih investicija), a tek onda kao potencijalno strateški važna investicija koja može donositi mnogo indirektnih ali i značajne direktne prihode od transporta gasa. O svemu tome se govori uz potemkinovska preuveličavanja koja smanjuju uverljivost stvarnih podataka. U skupštini tokom rasprave o ratifikaciji sporazuma pominjani kapacitet je ocenjivan kao mali . Bilo je dosta sumnjičenja za izdaju nacionalnih interesa ili za lobiranje u korist MOL-a, OMV-a, ili Rusa.

Po dosadašnjim informacijama o tom pripremnom periodu, izgleda da su svi oni – zajedno.

Kao mogući učesnici konzorcijuma za izgradnju tog gasovoda pominju se: OMV Gas GmbH (Austrija), Botas (Turska), Bulgargas (Bugarska), S.N.T.G.N. Transgas S.A. (Rumunija), MOL Natural Gas Transmission Company Ltd. (Mađarska).

"Južni tok" je viđen kao alternativni put gasa koji u Evropu dolazi preko Ukrajine s kojom Rusija ima sporove oko cene gasa, cene tranzita i cene zakupa Sevastopolja za Crnomorsku flotu, oko gruzijske krize, pa i oko ulaska u NATO. Najdramatičnije je bilo 1. januara 2006. kada su Rusi uskratili Ukrajinicima gas zbog neplaćenih računa, Ukrajinci počeli da uzimaju gas za sebe, naplaćivali su 15 odsto za prolaz, pa Rusi zatvorili gasovod, a zapadnjaci počeli da viču da se gas ne koristi kao političko sredstvo. Do nas je gas dolazio kroz tu cev uz povremene dodatne teškoće, na primer, kad mađarski MOL u kritičnom periodu nađe neki tehnički izgovor. Bilo je i kontrausluga, kada nam isti posrednik nije naplaćivao penale zbog nepreuzetog gasa.

VAŽNI LJUDI: Po pomorskom pravu podvodna cev gasovoda "Južni tok" u Crnom moru ležaće na ukrajinskom i delimično rumunskom kontinentalnom grebenu. Ukrajina ima malo mogućnosti da spreči polaganje tog gasovoda, a po nekim pretpostavkama možda i ne bi jer za uzvrat navodno očekuje da se Rusi ne protive izgradnji gasovoda "Beli tok" od Gruzije do Ukrajine, ali bi možda ipak mogla da uspori njegovu realizaciju s pozivanjem na ekološke argumente. Aleksej Makarkin, iz moskovskog Centra političkih tehnologija, na primer, procenjuje da SAD mogu da privuku na svoju stranu ekologe, kao što se već desilo s drugim ruskim projektom "Severni tok" (Nord Stream). Amerikanci su protiv tog projekta huškali ekološke aktiviste i Šveđane (zabeležen je i jedan nemački demarš) pošto nisu imali efekta prigovori Nemcima da se oni separatno dogovaraju s Rusima i da zaobilaze njihove favorite baltičke države i – Poljsku.

U nekim ruskim listovima pojavile su se pretpostavke da bi u razmrsivanju takvih i drugih regionalnih kontroverzi oko "Južnog toka" mogao da bude efikasan ruski ambasador u Ukrajini Viktor Černomirdin, pa su ga pominjali kao mogućeg direktora te firme.

Jedan drugi političar pominjan je mnogo direktnije. Ovog proleća je šef italijanske naftno-gasne grupe Eni, Paolo Skaroni, nagovestio da bi bivši italijanski premijer Romano Prodi mogao da odigra jednu od ključnih uloga u realizaciji projekta "Južni tok". I ruski premijer Putin je davao izjave o velikoj ličnoj zadužbini Prodija u tom projektu. Posle su došle vesti da se Prodi, počastvovan ponudom, zahvalio sa "zasad, ipak ne".

HOR ZA NABUKO: Ima pretpostavki da od italijanske vlade zavisi koji će od gasovoda doći prvi do Italije: "Južni tok", "Nabuko" ili transjadranski gasovod produžen iz Turske preko Grčke... Ruski analitičari, pa i sam ruski predsednik Medvedev ponavljaju da ti gasovodi i ne moraju da konkurišu jedan drugome ako bi došli do više zapadnoevropskih zemalja, jer u Evropi potrebe za gasom rastu. Potrebe EU za gasom bi po nekim projekcijama mogle da narastu sa 525 milijardi kubnih metara u 2007, na 740 milijardi kubnih metara u 2030. Jedan gasovod od 30 milijardi kubnih metara tu zaista ne menja mnogo.

I direktor Gasproma Aleksej Miler u jednom intervjuu pita zašto bi se moralo smatrati da su ti gasovodi međusobno konkurentni. Po njegovim rečima, i Gasprom bi mogao ući u sastav njegovih investitora, ako se pokaže da je projekat "Nabuko" ekonomski opravdan, ako ima potrebnu potražnju gasa i odgovarajuću resursnu bazu...

Dobro, to ipak cinično zvuči kad se ima u vidu da su Rusi svesni činjenice da 12,4 milijarde dolara vredan projekat "Nabuko" ima problema. Prvobitno je, 2004, predlagano da on u Evropu dostavlja gas iz Irana. Godine 2006, u vezi s konfliktom oko Iranskog nuklearnog programa, projekat je izmenjen tako da bi mogao da dostavlja gas iz Turkmenistana, Uzbekistana i Azerbejdžana. SAD su pokušavale da Turkmenistan privuku u projekat "Nabuko". I turska diplomatija je na tu temu aktivna u centralnoj Aziji.

Ne treba ispustiti iz vida ni to da je ruski premijer Putin početkom septembra posetio Uzbekistan . Putin i direktor Gasproma, Aleksej Miler, postigli su u Taškentu preliminarni dogovor o zakupu uzbečkog gasa po cenovnoj formuli vezanoj za svetsku cenu nafte i o planovima da se izgradi još jedan gasovod kroz Uzbekistan za transport turkmenskog gasa u Rusiju. Ruska štampa piše da je to, s tačke gledišta gasne diplomatije, adekvatan odgovor na saglasnost Ašhabada i Pekinga o povećanju količina srednjoazijskog "plavog goriva" u Kini, a takođe i pokušaje Zapada da turkmenski gas usmeri zaobilazno oko Rusije. Oni znaju i da je gruzijska kriza verovatno povećala faktor rizika za "Nabuko", kao što ga povećavaju tinjajući konflikti na Kavkazu (Jermenija, Nagorno Karabah, Azerbejdžan), zatim Kurdistan , verovatni fijasko u Avganistanu, itd.

Posle tog uzbečkog dogovora, ističući cenovni dogovor u prvi plan, Putin kaže da se poboljšavaju šanse za realizaciju "Južnog toka", koji je strateška kopija nečega u Baltičkom moru za šta se u Moskvi kaže da će proraditi 2011.

Putin i Šreder

SPRECHEN SIE: Bivši nemački kancelar Gerhard Šreder odigrao je važnu ulogu u realizaciji projekta "Severni tok" (Nord Stream) u Baltičkom moru. Taj gasovod je 51 odsto u vlasništvu Gasproma, sa po 24,5 nemačkog E.Ona i BASF-a. Da bi se otklonili ekološki prigovori na zaštitu potrošeno je 100 miliona evra. Taj gasovod bi trebalo da proradi 2011, a pet zemalja je zainteresovano za njegovo korišćenje: Nemačka, Francuska, Danska, Velika Britanija i Holandija, koja razmatra da njen Gasunie učestvuje u transferu dela tog gasa.

Putin je sa Šrederom u Sočiju razgovarao na nemačkom, a samo je direktor Gasproma Aleksandar Miler koristio slušalice za prevod – što je Šrederu bilo interesantno.

Aleksandar Miler

Posle susreta sa "gasadžijama" premijer Putin se uputio u sanatorijum "Rus" na sastanak prezidijuma predsedničkog saveta za razvoj fizičke kulture i sporta gde je rekao: "Vreme je zlato." Poenta je bila u poruci da što se pre završe olimpijski objekti, sportisti će ranije početi pripreme i doneće više zlatnih medalja. Asocijacija uopšte ne ide ka tim pozlaćenim pločicama koje sportistima vešaju o vrat.

Inače kažu da je i istorija tog sanatorijuma "Rus" slikovita i poučna. To je bilo lečilište CK KPSS-a, ali posle privatizacije zapalo je Jukosu. Kada su "privatizirovali" i sam Jukos, ispostavilo se da sanatorijum nije ničiji i predali ga na upravljanje službi predsednika.

Anegdota asocira na jedan drugi problem, ovde pominjan u kontekstu prodaje NIS -a, a povezan s činjenicom da je Gasprom državna firma, koja kupuje našu državnu firmu. Pošto je sa američke strane dolazilo dosta primedbi zbog državnog monopola energetskog giganta, ruska štampa je ovih dana očito rado dočekala priliku za odgovor. Povodom nagoveštaja da će američka administracija potrošiti 700 milijardi za faktičku nacionalizaciju banaka Fani Me, Liman Braders itd., veliki naslov u Moskvi glasi: "A nama su prigovarali zbog naših državnih preduzeća..."

Državna ili ne, za srpsku vladu se objektivno nije pojavila bolja alternativa toj strateškoj investiciji. Nije bilo ni nacrtano da "Nabuko" ide preko Srbije, već preko Bugarske, Rumunije i Mađarske. Srbija je energetski povezana s Rusijom i s njom u tom sektoru ima dugoročne nezavršene aranžmane, a ne s Turkmenistanom. Ovih dana pominjani ruski klirinški dug treba da se reguliše reparacijom Đerdapa.

Mnogi su napisali ovih meseci da je trgovina s Rusijom išla po šemi "NIS za Kosovo", čime se htelo reći da je reč o političkoj, a ne ekonomskoj transakciji.

Očigledno da ovde jeste reč o krupnoj političkoj odluci sa značajnim ekonomskim posledicama, ali ona i nije mnogo povezana s Kosovom. S Kosovom tu temu više povezuje činjenica da je Srbija tom secesijom ostala bez petine energetskih resursa, nego diplomatska nadmudrivanja oko specijalnih slučajeva, priznavanja ili nepriznavanja.

Sa razumljivim asocijacijama ili bez njih mnogi će shvatiti da je ovde reč o krupnim državnim poslovima i dalekosežnim političkim odlukama.

STARA I NOVA EVROPA: Takođe, u raspravama na ovu temu do neke mere su uprošćeno konfrotirana gledišta o povezanosti sa Evropom ili sa Rusijom. Samo malo detaljniji uvid pokazuje mnogo diferenciraniju sliku.

Očito je da se "stara Evropa" i "nova Evropa" u toj materiji mnogo razlikuju. "Stara Evropa" očito pravi s Rusijom dugoročne, milijarde evra teške, aranžmane. A nova, od Rusije bežeća Evropa? Kako koja?

Prethodnog meseca trajao je pokušaj britanskog ministra Milibanda da tokom gruzijske krize oformi antirusku ili "od Rusa bežeću" koaliciju od Ukrajine i baltičkih zemalja.

Poljska je u nekim analizama o takozvanom širenju demokratije, tom dezodoransu koji prikriva miris petroleja, viđena kao lider među novim evropskim zemljama, ali ona sa svojim reminiscencijama pa i sa izvesnim revizionizmom, jakim antiruskim stavom i željenim raketnim štitom možda više odgovara Amerikancima, nego starim Evropljanima. Možda i Britancima zbog problema koje na istoku ima Britiš petroleum. Malo južnije, Mađarska u Panoniji pravi recept za svoj gulaš – i "Nabuko" i "Južni tok". MOL u dilu s Gaspromom.

Bugarski poslovi pokazuju da južno od karpatskog grebena stvari stoje znatno drugačije.

A Srbija?

Srbija nema kompleks bivših pripadnica varšavskog pakta ili je tu traumu odbolovala pre njih, još 1948. Ona ima groblje ruskih vojnika u Beogradu. Ima i naviku da u Moskvi ili Petrogradu traži spas poput propalog rođaka i kad spas ne može naći. Ima često preterana očekivanja od Rusije. Voli da se ponaša kao miš koji kaže slonu: "Vidi kako tutnji kad nas dvojica trčimo..." Neki u Srbiji zažmure kad Rusi kažu kako su sebe izložili velikoj tragediji kad su jednom srčano pomagali Srbe.

Osim političke solidarnosti, Srbija u skorije vreme s te strane nije imala atraktivnu ponudu. S izvesnom trgovačkom tradicijom i relativno povoljnim carinskim ugovorima sa Rusijom, ona ima priliku da odnose s Rusijom uz nezanemarljivu cenu izgradi na novim dugoročnim osnovama. Sticajem prilika može ispasti da Srbija, kao potencijalno i formalno evropska zemlja, postane igrač u komplikovanom evropskom (evroazijskom) energetskom rebusu.

Postoji i jedan psihološko geostrateški aspekt cele priče. Raspadom SFRJ, a zatim i SRJ, Srbija je postala kontinentalna zemlja ("nema izlaz na more" i u bukvalnom i u prenesenom značenju te reči), a da zapravo nije tome prilagodila strategiju svog razvoja, pa reklo bi se ni geopolitičku orijentaciju. Dva krupna projekta, aktuelna ovih dana, na kvalitativno nov način nude joj dva "izlaza na more", ako taj termin sme još da se upotrebljava. Jedan je izgradnja Koridora 10 koji povezuje Evropu, kojoj Srbija teži, s Bosforom, a drugi je gasovod "Južni tok", koji je vezuje za crnomorski region. Kad je izbila kriza zbog pokreta ruske flote i gomilanja NATO brodova u Crnom moru, neko se setio da je Beograd svojevremeno bio potpisnik konvencije o dozvoljenom broju brodova u tom zatvorenom moru. Mnogi su se na taj podatak podsmehivali rekavši kako je to od nas veoma daleko. Nije daleko ako je zima, a tamo se nalazi ventil. Na kraju krajeva, taj ventil će pomoći da naši političari shvate i da se Srbija graniči s Bugarskom.

Cene u regionu

Prosečna cena gasa za domaćinstva u Srbiji je oko 0,3 evra za kubik, zavisno od distributera. Ovom cenom je Srbijagas, kao jedini uvoznik, nezadovoljan još od Nove godine, kada je ruski Gasprom za 30 odsto podigao proizvođačku cenu. Gas u BiH ima sličnu cenu kao kod nas, dok je prema podacima "Evrostata" kubik gasa u Hrvatskoj od 0,2 do 0,3 evra.

 

 
 
Copyright by NSPM