Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

EKONOMSKA POLITIKA

Ekonomska politika - prenosimo Danas

 

 

Robert Skidelski

Oproštaj od neoklasične revolucije

Bankrot Leman bradersa i iznuđena prodaja Meril Linča, dva najveća finansijska imena, označili su kraj jednog razdoblja. Ali, šta je sledeće? Ciklusi ekonomske mode stari su koliko i poslovni ciklusi i uglavnom su posledice dubokih poslovnih potresa. "Liberalni" ciklusi praćeni su "konzervativnim" ciklusima, koje smenjuju novi "liberalni" ciklusi, i tako redom. Liberalne cikluse karakteriše intervencija vlade, a konzervativni ciklusi lišeni su takvih akcija. Dugi liberalni ciklus obuhvatio je vreme od tridesetih do sedamdesetih godina proteklog veka, nakon čega je usledio konzervativni ciklus ekonomske deregulacije, za koji se sada stiče utisak da se bliži kraju. Nacionalizacijom dve najveće kreditne banke u SAD, Fani Me i Fredi Mek, koja je usledila nakon nacionalizacije britanske banke Norden rok, sprovedene početkom ove godine, vlade su počele ponovo da intervenišu u cilju sprečavanja stagnacije tržišta. Grozničavi dani konzervativne ekonomije su okončani, barem za sada.

Svaki ciklus regulacije i deregulacije izazvan je ekonomskom krizom. Poslednji liberalni ciklus, što se dovodi u vezu sa inicijativom Novi dogovor i ekonomistom Džonom Majnardom Kejnzom, bio je odgovor na Veliku depresiju, iako su za njegovo finansiranje korišćena masivna sredstva koje je vlada prikupila tokom Drugog svetskog rata. Tokom trodecenijskog kejnzijanskog razdoblja, vlade u kapitalističkom svetu upravljale su i regulisale svoje ekonomije da bi održale stopu zaposlenosti i ublažile posledice fluktuacija na tržištu.

Novi konzervativni ciklus bio je izazvan inflacijom tokom sedamdesetih godina prošlog veka, za koju se činilo da je posledica kejnzijanske politike. Ekonomski "guru" tog razdoblja, Milton Fridman, tvrdio je da će stremljenje ka obezbeđivanju radnih mesta za sve, gotovo izvesno izazvati inflaciju. Vlade treba da se usredsrede na očuvanje "stabilnosti" novca i prepuste ekonomiji da se brine sama o sebi. "Nova klasična ekonomija", kao što je poznato, učila je da u slučajevima kada se vlada ne upliće previše, ekonomija se prirodno razvija u pravcu pune zaposlenosti, većih inovacija i viših stopa rasta.

Aktuelna kriza s kojom se suočava konzervativni ciklus predstavlja odraz masovnog gomilanja negativnog duga, što je postalo jasno pojavom subprimarne hipotekarne krize, koja je počela u junu 2007. i sada se širi celim kreditnim tržištem, izazivajući sunovrat Leman bradersa. "Zamislite obrnutu piramidu", piše investicioni bankar Čarls Moris. "Što više zahteva stavite na vrh, piramida postaje sve nestabilnija". U trenutku kada piramida počne da se ruši, vlada, odnosno poreski obveznici, moraju da se umešaju i refinansiraju bankarski sistem, ožive hipotekarna tržišta i spreče ekonomski kolaps. Ali, onda kada se vlada umeša na tom stupnju, ona se obično dugo vremena zadržava.

Problem leži u najstarijoj nerešenoj dilemi u ekonomiji: da li su tržišne ekonomije "prirodno" stabilne ili ih je potrebno stabilizovati politikom? Kejnz je naglašavao nerealnost očekivanja na kojima se temelji ekonomska aktivnost na decentralizovanim tržištima. To upućuje na zaključak da je budućnost neizvesna i da je, stoga, priroda investicija slaba.

"Praksa spokoja, nepokretljivosti, sigurnosti i bezbednosti, odjednom je srušena", napisao je Kejnz. "Nova strahovanja i nade će, bez upozorenja, zagospodariti ljudskim ponašanjem". Ovo je klasičan primer opisa "ponašanja hordi" koje je Džordž Soroš uočio kao dominantnu osobinu finansijskih tržišta. Zadatak vlade je da stabilizuje očekivanja.

Pristalice neoklasične revolucije su verovale da su tršišta ciklično mnogo stabilnija nego što je verovao Kejnz, da se rizici prilikom tržišnih transakcija mogu unapred predvideti, kao i da, stoga, cene treba da predstavljaju odraz objektivnih mogućnosti. Takav tržišni optimizam vodi u deregulaciju finansijskih tržišta tokom osamdesetih i devedesetih godina proteklog veka, a potonji procvat finansijskih inovacija koji je učinio "bezbednim " pozajmljivanja sve većih i većih suma novca za kupovinu roba čija cena je rasla. Kreditni balon čije je nedavno pucanje izazvano takozvanim "specijalnim kreditima", sve većim obavezama prilikom zaduživanja, kao i "trostrukim A rejtinzima", temeljio se na iluzijama matemačkog modelovanja.

Liberalni ciklusi, smatrao je istoričar Artur Šlesinger, podložni su uticaju zloupotrebe vlasti, dok su konzervativni ciklusi podložni novčanim korupcijama. I jedan i drugi imaju vrline i mane. Ali, ako pogledamo istorijske podatke, liberalni režim koji je vladao tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka bio je uspešniji nego konzervativni koji je usledio. Sa izuzetkom Kine i Indije, čiji su ekonomski potencijali bili osnaženi tržišnom eknomijom, ekonomski rast bio je brži i daleko stabilniji u zlatno doba Kejnza nego u vreme Fridmana; plodovi rada su pravičnije raspoređivani; društvena kohezija i moralne navike bile su bolje čuvane. Takve ozbiljne koristi treba uporediti sa pojedinim manama

Istorija se, nesumnjivo, nikada ne ponavlja na isti način. Sada postoje drukčija sredstva za sprečavanje krize nalik onoj iz 1929. Ali, u slučaju kada se finansijski sistem, prepušten sam sebi, diže iz pepela, nema sumnje u to da je na snazi novi stupanj regulacije. Privredi se može dati sloboda, ali finansije se moraju držati pod kontrolom. Ciklusi u ekonomskoj modi pokazuju kako se ekonomija ne može smatrati naukom. Nema takve prirodne nauke u kojoj osnovna načela variraju između dva suprotna pola. Ono što ekonomiji daje izgled nauke jeste činjenica da se njena načela mogu izraziti matematički, oduzimanjem pojedinih činjenica koje postoje u realnom svetu.

Klasična ekonomija iz dvadesetih godina dvadesetog veka nije uzimala u obzir problem nezaposlenosti kao da nije ni postojao. Kejnzijanska ekonomija, zauzvrat, nije obraćala pažnju na problem nekompetentnosti zvaničnika i korupcije, pretpostavljajući da vlade vode svemoćni, dobroćudni eksperti. Današnja "nova klasična ekonomija" ne obazire se na problem nesigurnosti, pretpostavljajući da se on može umanjiti na stepen podnošljivog rizika.

Sa izuzetkom nekolicine genija, ekonomisti prilagođavaju svoja stanovišta trenutnom stanju stvari kojem potom daju auru večne istine. Oni su intelektualni batleri koji služe one na vlasti, a ne budni posmatrači stvarnosti koja se menja. Takvi sistemi razmišljanja bacaju ih u zamku. Onda kada se događaji, iz bilo kojeg razloga, podudare sa njihovim teoremama, oni uživaju u trenucima slave. Ali, onda kada se situacija promeni, njihova gledišta postaju zastarela. Kako je pisao Čarls Moris, "intelektualci se mogu doživljavati kao faktori koji zaostaju za vremenom, gotovo pouzdani vodiči za ono što je nekada bilo, a više nije".

Autor je član britanskog Doma lordova, počasni profesor političke ekonomije na Univerzitetu Vorvik i član upravnog odbora Moskovskog univerziteta za političke nauke.

 

 
 
Copyright by NSPM