Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

EKONOMSKA POLITIKA

Ekonomska politika

 

 

Nikola Turajlić

UZROCI GLOBALIZACIJE I SVETSKE FINANSIJSKE KRIZE

U svim analizama i ocenama procesa globalizacije prisutni su opisi pojavnih oblika i posledica procesa, dok se ne ukazuje na stvarne uzroke koji su po mome sudu evidentni (pretpostavljem da je razlog za ovo slepilo politička korektnost).

Glavni uzrok globalizacije je strukturna greška kapitalizma koja se sastoji u  nemogucnosti održavanja ravnoteže između proizvodnje robe i usluga i njihove potrošnje, a zbog izvlačenja dela novostvorene vrednosti (profit i svi oblici novčane štednje stanovništva) iz procesa.

Ravnoteža proizvodnje i potrošnje privremeno se održava pretvaranjem profita i štednje u finansijski kapital i vraćanjem novostvorene vrednosti u proces putem kredita stanovništvu, firmama i državama. Međutim, s vremenom se finansijski kapital uvećava i prerasta propusnu moć realnog kreditnog tržišta, pa su institucije koje upravljaju finansijskim kapitalom (banke, penzioni i drugi fondovi) prinuđene da oplođuju kapital tražeći nove kreditne produkte i tržišta.

Uspon japanske privrede i njeno osvajanje svetskih tržišta jeftinom a kvalitetnom robom podstakao je svetske finansijske moćnike da prekopiraju ovaj model na Azijske tigrove (Koreju, Tajvan, Maleziju) u 70-im godinama i prošire kreditno tržište finansiranjem delokacije proizvodnje, a ujedno obezbede jeftinu robu za trgovačke lance u zapadnim zemljama čiji razvoj su počeli finansirati.

Tako se začelo kapitalisticko čedo nazvano globalizacija ili mondijalizacija. Kada se ovaj projekt pokazao uspešnim i Deng Xiao Ping otvorio Kinu za strane investicije reke kapitala su se počele izlivati u delokaciju proizvodnje, kako u Kinu, tako u Indiju i druge zemlje sa jeftinom radnom snagom. Istovremeno s ovim procesom se početkom 90-ih godina otvaraju tržista država bivšeg komunističkog bloka i  kreditne linije za privatizaciju kao i delokaciju

proizvodnje i usluga u iste. I tako, globalizacija je dosla do punoletnosti i determinante ekonomskih i političkih procesa u svetu.

Kako su delokacija proizvodnje robe i usluga i privatizacija imali ograničeni potencijal za konzumaciju kredita, a tržista kredita u zapadnim državama su postala zasićena, počele su na prelasku milenijuma igre bez granica sa kapitalom.

Kao perspektivna ocenjena su ulaganja u nekretnine i s tim vezane hipotekarne kredite, što je zbog velike potražnje uticalo na stalni rast cena nekretnina i osećaj kreditora da se na tom produktu ne može izgubiti, vec samo dobro zaraditi. Tako su hipotekarni krediti davani i nezaposlenim beskućnicima i kada je bilo jasno da ih isti ne mogu otplaćivati. Ovi krediti su bili za banke iz celog sveta tako atraktivni, da su pohrlili da kupuju pakete kredita od Amerikanaca koji su se rešavali istih kada su shvatili njihovu promašenost.

Dalja priča o ovoj temi je suvišna, jer je opšte poznata. Međutim, hipotekarni krediti su igračka u odnosu na vrhunski produkt, kredit za fuziju (preuzimanje) firmi koji je postao masovna investicija, jer je stvorena psihoza u svetu biznisa o nužnosti stvaranja velikih firmi zbog toga što su male osuđene na propast (velike ribe jedu male ribe ).

Tako je u ovu svrhu investirana ogromna količina kapitala, po mojem sudu veća nego u hipotekarne kredite. Radi ocene relacija, navodim samo primer preuzimanja mobilnog operatera Mannesmann Mobilfunka 2000-te godine od strane Vodafona za sumu od 180 milijardi EUR. Efekti ovih kredita po pravilu nisu očekivani tako da ih firme ne mogu otplaćivati a kreditori ostaju bez kapitala. O ovome niko ne govori (ne talasa) jer je previše panike na finansijskim tržištima i bez toga. Kreditori ne mogu pustiti dužnike niz vodu jer se radi o ogromnim sumama.

Kao kruna investiranja kapitala su berzanske špekulacije u koje su se upustile čak i banke (kad moze Soroš zasto ne i mi), zbog čega je cena akcija u poslednjih nekoliko godina skočila za skoro 50% (Dow Jones je za poslednjih par godina porastao s 10 na skoro 15 hiljada). Međutim, kako su banke ostale bez kapitala, zbog toga što im ne vraćaju kredite, tako su prinuđene prodavati deonice, što dovodi do pada njihove cene na berzama (Dow Jones je pao na skoro 11.000). Dobar primer za isto je francuska banka Societe General koja je na prodaji deonica izgubila 5 milijardi EUR, za šta su okrivili službenika koji je navodno „hazardirao“ bez znanja uprave sa desetinama milijardi.

Kada se svemu ovome doda da Kina, Japan, Rusija i ostale države koje imaju velike devizne rezerve svoje uloge pomalo izvlače iz zapadnih banaka (pri tom nastojeći da ne talasaju), stanje svetskog finansijskog tržišta je ne samo u krizi, vec na rubu kolapsa.

Dakle, globalizacija i stanje kreditnog tržista uzrokuju stalni pad potrošnje kod stanovništva u zapadnim zemljama, dok porast potrošnje u trećem svetu nije dovoljan da bi isti kompenzovao. Sada već izražena inflacija, bez povećanja plata, u zapadnim i drugim

zemljama izaziva dalji pad potrošnje. Stalni trend smanjivanja direktinih i povecanja indirektnih poreza, radi prebacivanja troškova javne potrošnje na stanovništvo, smanjuje potrošnju zbog povećanja cene robe i usluga.

Automatizacija i informatizacija proizvodnje izaziva povećanje nezaposlenosti, što nužno smanjuje kupovnu moć stanovništva. Postojeći slobodni kao i novostvoreni kapital će se, zbog slabog zapadnog kreditnog tržišta, delocirati na nova istočna tržišta (kalkulišući s procentima od milijardi stanovnika Kine, Indije i dr.), i to ce biti poslednja faza globalizacije, što će izazvati stagnaciju u državama zapadnih demokratija.

Prema tome iz gore navedenog proizlazi nedvosmisleni zakljulčak da je pad potrošnje u svetu nezaustavljivi trend koji će nužno izazvati svetsku ekonomsku krizu majku svih kriza, kako bi rekli Kinezi) i to u vrlo bliskoj budućnosti. Uveren sam da se od zapadnih vlada ne mogu očekivati mere radi sprečavanja krize, zbog toga što bi time dirnuli interese finansijskih moćnika koji preko lobija praktično upravljaju zapadnim državama.

 

 

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM