Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Kolumne Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića u Politici

   

 

Đorđe Vukadinović

ALEJA POBEDNIKA

Naslov nije šala. Zaista su svi pobedili. A pomalo i izgubili. (Sem onoga ko je – poput Bogoljuba Karića i Vuka Draškovića – izgubio totalno.) Što sve, razume se, samo znači da apsolutnog pobednika nema. Nije reč samo o tome da se niko nije ni približio brojci od 126 poslanika koja bi mu omogućila da samostalno formira vladu – to nije ni bilo za očekivati – već da su doslovno svi osvojili barem nekoliko procenata glasova manje nego što su očekivali i što su im njihova interna istraživanja kazivala.

Radikali su obećavali „pedeset odsto plus tvoj glas“, maštali o „koti četrdeset“, a bili uvereni da će, u najgorem slučaju, lako preći trideset procenata. Demokrate su se nadale da će možda stići i prestići radikale, LDP ostaviti ispod crte i imati više poslanika od Vojislava Koštunice i Mlađana Dinkića zajedno. Na kraju nisu ostvarili ništa od toga, a za radikalima su zaostali čitavih šest procenata – upravo koliko i narodnjaci za njima. U narodnjačkom dvojcu su malte ne sve do zatvaranja birališta gajili nadu da bi mogli biti makar za glas bolji od svog „večitog rivala“, ili barem da razlika između njih i demokrata neće biti veća od 2-3 procenta. Očekivali su rezultat od preko dvadeset odsto, bili uvereni da on ne može biti slabiji od onog sa poslednjih parlamentarnih izbora – a na kraju završili presrećni što će, više zahvaljujući radikalskom nego sopstvenom rezultatu, i dalje biti nezaobilazan faktor prilikom formiranja buduće vlade.

Ipak, gledano sa druge, po aktere optimističnije strane, radikali su, uprkos unutrašnjim problemima i prilično bezočnoj mobilizaciji „zdravih“ demokratskih snaga, ostali pojedinačno najveća stranka u Srbiji i pri tom još jednom potvrdili, pa čak i uvećali svoj impresivan rezultat sa prethodnih izbora. Demokrate se gotovo udvostručile broj osvojenih glasova i mandata, i postali najjača stranka „demokratskog bloka“, a narodnjaci još jednom pokazali da – još uvek – nema tog slabog rezultata koji Koštunica ne može kompenzovati svojim „koalicionim kapacitetom“ i taktičkim sposobnostima.

Za razliku od relativno predvidivog raspleta na vrhu i prilično usiljenog veselja među pobednicima, zbivanje na dnu tebele bilo je mnogo interesantnije i donelo je mnogo više neizvesnosti, strasti i autentične radosti junacima ove mini lige. Iako su prošli znatno slabije nego što im je predviđano po brojnim naručenim anketama (od kojih su im neke davale čak i dvocifren rezultat) Dinkić i njegovi stručnjaci su ipak završili na solidnom četvrtom mestu, što je, s obzirom na startne pozicije i sve što se u ovoj stranci eksperata poslednjih godina dešavalo, zaista pravi uspeh. To je, razume se, daleko ispod Dinkićeve vulkanske ambicije i neproporcionalno količini sredstava uloženih u ovu monumentalnu kampanju, ali verovatno dovoljno da zadovolji Mlađine trenutne ministarsko-finansijske aspiracije u vladi „demokratskog jedinstva“ – ukoliko, naravno, ove uopšte bude. Ipak, najviše radosti, euforije, mržnje, glamura, novca i energije sakupilo se oko koalicije Čedomira Jovanovića, a šta će iz te zapaljive i potencijalno vrlo eksplozivne političke smeše proisteći, pokazaće se u narednim mesecima. Na žalost, spontano skandiranje: „Spasi Srbiju i ubi se, Koštunicee“ u trenutku kada je objavljeno da je koalicija ušla u parlamentarna u tom pogledu ne obećava ništa dobro.

I poslednji paradoks. Kada se sve sabere i oduzme, socijalisti koji su zabeležili najslabiji rezultat u svojoj istoriji jesu stranka koja, zapravo, ima najviše razloga za zadovoljstvo i verovatno predstavljaju jedino pravo iznenađenje ovih izbora. Gotovo od svih otpisani, bez Miloševića, bez para, bez medijske podrške, bez unutrašnje kohezije i bez strateške koncepcije, sa biračkim telom koje je ozbiljno načeto zubom vremena, radikalskom ekspanzijom i Čovićevim penzionerima, Dačić i drugovi su se plasirali ispred favorizovanog Čedomira Jovanovića i tik ispod prebogatih „stručnjaka“ iz G17 Plus. Ako iskoriste ovu priliku koja im se ukazala više zahvaljujući sili političke inercije i srpskog inata nego sopstvene pameti, i ako u narednom periodu pronađu lidera, članstvo i dušu, možda srpska politička scena više neće biti toliko naherena i možda na levom polu političkog spektra neće zjapiti ovolika praznina. Pošteno govoreći, verovatnoća da se to zaista i dogodi nije prevelika, ali ostaje činjenica da su, nakon ovih izbora, Miloševićevi neželjeni naslednici dobili još jednu, ne baš previše zasluženu šansu. Kao, uostalom, i Vojislav Koštunica, Boris Tadić, Čedomir Jovanović, Tomislav Nikolić, Mlađan Dinkić i ostala Srbadija.

Polemika povodom jedne reakcije na tekst Đorđa Vukadinovića "Aleja pobednika"

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM