Vladimir Milutinović

Prenosimo Peščanik: slučaj Gligorov

Tekst koji sledi ima neobičnu formu kombinacije izvornog teksta i komentara na njega. Napisati ovakav tekst veoma je lako, jer nista nije lakše nego komentarisati nečije reči koje su pred vama. Izabrao sam baš ovu formu, svestan da sa njom ne treba preterivati, jer mi se činilo da se putem nje može posredno ukazati na nekoliko slabosti koje prate naš javni diskurs. Mi govorimo u zabranima suprotstavljenih i zakrvljenih medija, svojim “istomišljenicima”, unapred diskvalifikujući drugu stranu kao vreću svih mogućih negativnih osobina. Ovde su u jednom tekstu dva različita mišljenja. Osim toga, budući da je tekst koji se kritikuje u celini tu, pred čitaocem, otklanja se mogućnost zamene teza koja je dosta raširena boljka polemika kod nas. I najzad, pošto su slušaoci neistomišljenici prilična misterija za naše medije, a ovaj tekst je u svojoj osnovi nastao u toku samog slušanja Peščanika, preko njega se možda može uneti nešto malo stvarnog i u tu oblast.

Tekst Vlade Gligorova (deo transkripta emisije Peščanik od 14.12.07) je crn, a moji komentari plavi.

Vladimir Gligorov: Oni su se navikli na to da je pred nama uvek neki odlučujući dan, odlučna bitka za koju se posle ispostavi da to nije. Tako oni uvek mogu da proglase uspeh; nije baš pobeda, jer bitke nije bilo, ali svejedno. Kada se recimo ne usvoji Ahtisarijev plan, onda to nije poraz, igra se nastavlja. U javnosti se tako stvara neka vrsta navijačkog duha, mi navijamo za naše koji tog i tog datuma treba da obrazlože primer Hong Konga. To se proglašava odlučujućom tačkom (*) i onda se svi bave time šta će na to odgovoriti druga strana. U celom poslu sa Kosovom ostaćemo bez odgovora i većina ljudi je toga svesna.

Čini se da je rokove u ovoj priči uvek postavljala Amerika, naši bi pregovarali do sudnjeg dana. “Ostaćemo bez odgovora?“ Dakle, sve će se na kraju uraditi mimo nas, kao da ne postojimo.

Svi čekaju 10. decembar, pa ne ispadne ništa, pa je to onda kao dobro. Ovi na drugoj strani su to drugačije postavili. Videli su da ne može da se donese neka prelamajuća odluka i onda su rešili da to pretvore u proces osamostaljivanja Kosova. Glavni igrač koji se sa naše strane ne iskazuje je Demokratska stranka, a razlog tome je strategija njenog vođstva. Oni će preuzeti odgovornost za Srbiju, kada se svi drugi istroše u okršajima. Na kraju svih krajeva ostaće samo DS, koja će biti pozvana da spasava situaciju. Tadić je u tom času već ponovo izabran za predsednika, u vladi su i sada u većini i samo se čeka trenutak da oni preuzmu odgovornost za stabilnost Srbije, uz naravno nepristajanje na nepravedne odluke u vezi sa Kosovom. To je otprilike stanje stvari. Šta će iz toga ispasti teško je reći. Ideja da nešto ostvarite ne radeći ništa ili da ostvarite nešto tvrdeći da radite upravo suprotno od toga, u načelu ne izgleda naročito uverljivo i ostvarivo, ali u Srbiji je to možda moguće, videćemo.

Kao i u poslednjim godinama Miloševićeve vladavine na vlasti je manjina. Koštunica je predstavnik veoma male manjine.

(A to je prirodno u koalicionoj vladi, doduše, nije prirodno da premijera daje baš ovakva manjina, ali manjina svakako)

Svi narodnjaci zajedno su manjina, a pravilo je da kada imate manjinu na vlasti, njena retorika mora da bude jača, jer se time pravda zašto oni koji predstavljaju jako mali broj ljudi imaju toliku vlast. Mora se naći neki sudbonosni, istorijski ili ideološki razlog koji to opravdava.

Odličan pasos, samo bi ga trebalo primeniti i na LDP. Recimo, LDP pretenduje na bilo koju vlast u Srbiji. Ako se zna da je u svim poslednjim godinama (od 90-tih, ako uračunamo da je LDP u stvari više naslednik GSS nego DS) u Srbiji LDP imao veoma malu podršku, ispod 5%, kako bi onda mogla da se opravda njegova vladavina? Pa, samo pojačanom retorikom – zbog toga se u LDP od vlasti pravi moralno pitanje, a cela Srbija proglašava fašističkom. Jer, demokratija je, na poslednjem mestu, vladavina većine, na prvom je vladavina nekih pravila. Ako je većina protiv tih pravila onda bi ta pravila mogla da daju legitimitet nekoj manjini koja bi ih uspostavila. Tu dolazimo do LDP i njegove retorike. Ali toga kod Gligorova nema.

Svi drugi, uključujući i radikale, koji imaju obimniju podršku, ponašaju se racionalnije. Zato radikali u ovom trenutku nisu najglasniji i najradikalniji, suprotno svom nazivu.

Radikali su uvek najradikalniji i najglasniji.

Najradikalnije su ove dve manjine, Nova Srbija i Voja Koštunica, koje imaju desetak odsto podrške.

Nova Srbija je najbahatija, a za Koštunicu nema nikakvog povoda da se kaže da je najradikalniji. Ne može se neko istovremeno kritikovati zbog bledog “srednjeg puta” i zbog radikalnosti.

Oni se neprestano kreću u kvazireligioznim vremenskim odrednicama - nikad, uvek, vazda, zauvek, ni po koju cenu, ni pod kakvim uslovima.

Tačno, ali ih to ne čini radikalnim. Ove odrednice vuku od delovanja ka odlaganju i čekanju, onaj ko je radikalan ne može da sačeka da deluje.

I kao što vidimo, to nije sasvim iracionalno ponašanje.

Ono što je racionalno ponašanje u amoralnom smislu te reči je ponašanje Demokratske stranke i G17 plus, jer to je čisti oportunizam.

Da vidimo objašnjenje.

Oni od jutra do mraka govore stvari za koje znaju da nemaju veze sa realnošću. Oni beže od odgovornosti za koju znaju da im pripada, jer nema kome drugom. Ovo što govori Vuk Jeremić je potpuno nekoherentno. Njihova glavna poruka je - nikada kao Koštunica, ali mi ne želimo da izazivamo nestabilnost, mada će je biti. A ko će da izazove nestabilnost? Albanci nisu zainteresovani za to, jer se njihovi planovi ostvaruju i bez nestabilnosti.

Zar nije spremnost Albanaca da izazovu nestabilnost u slučaju da vide da od nezavisnosti nema ništa, jedan od glavnih razloga i za tu nezavisnost i rokova koji se postavljaju. Kakvu nestabilnost bi izazvala Srbija u slučaju da se nezavisnost recimo samo odloži?

Ni Republika Srpska nema nikakvog interesa da to čini. Dodik je rekao - izvinite, ne računajte na mene, bar ne ovog trenutka i na takav način - što je sasvim razumno. DS u stvari kaže - mi nećemo, a u stvari hoćemo. To ne znači ništa. Isti problem su imali i sa Miloševićem. Taj problem postoji od nastanka Demokratske stranke - ona želi da bude opozicija koja podržava vlast.

Tek da potvrdimo da politika Peščanik-LDP nije politika DS, ne samo sada, nego i ranije.

To ne ide dobro i ne završava se dobro i na kraju dovodi do ovakve situacije.

Ako biste anketirali ljude u Srbiji, najveći broj bi verovatno odgovorio da je Rezolucija 1244 doneta zato da bi se garantovala suverenost i teritorijalni integritet Srbije. Rezolucija, naprotiv,  suspenduje suverenost Srbije na Kosovu zato što je Srbija povredila međunarodno pravo.

Radi i jedno i drugo. Međutim, ovim “naprotiv” prvo nekako nestaje.

Srbija je tu definisana kao krivac i to je suština Rezolucije 1244. Razlozi za to su vrlo duboke povrede ljudskih prava.

Međutim, gde je definisana kazna?

To je ono što je pokrenulo čitav proces osamostaljivanja Kosova. Tako su građani Kosova dobili pravo da biraju hoće li da budu nezavisni ili ne.

Nisu ga dobili. Inače bi samo izabrali i gotovo.

Ovde se o problemu Kosova raspravlja u okviru teme albanskog secesionizma, a to uopšte nije slučaj. Rezolucija 1244 i ceo angažman Ujedinjenih nacija nema veze sa albanskim secesionizmom, već sa ugrožavanjem mira.

Dakle, ako postoji jedan secesionizam, a sigurno da albanski na Kosovu postoji, koji je kao takav sporan i pretežno negativno konotiran, on sasvim nestaje, kada dođe do ugrožavanja mira, on u potpunosti   nestaje iz objašnjenja situacije. Onda mir kao svoj neophodan uslov ima secesionizam. Otkud to? Pitanje bivše   R. Srpske Krajine je tu uvek dobro za poređenje, iako je prejak primer za ovu diskusiju. Šta je tu bilo rešenje koje je vodilo miru?

Glava VII Povelje UN-a objašnjava zašto je Srbija oterana sa Kosova kao država. Velike povrede ljudskih prava na Kosovu daju legitimitet građanima Kosova da odluče žele li da žive u Srbiji ili ne. To je suština cele priče.

I Srbija je, naravno, po tome jedinstven slučaj. Sve i da je Srbija jedinstven slučaj vezano za ovu normu, mora se definisati taj slučaj ne bi li se sutradan u sličnom slučaju koji nastupi postupilo isto. Ako je Srbija večni jedinstven slučaj, to je onda siguran znak da se sada postupa potpuno arbitrarno.

Secesionizam u Gruziji, Moldaviji, na Kipru, u Belgiji, u Velikoj Britaniji je nešto sasvim drugo. Katalonija je primer pogrešne analogije pomoću koje se pogrešno interpretira stanje stvari. Niko ne govori ni o tome da je Srbija, na primer, prekršila međunarodno pravo u Bosni i Hercegovini. Kao što znate, Srbija je zbog toga bila suspendovana iz članstva Ujedinjenih nacija, što nije čest slučaj.

Rezime ove priče bi mogao da bude: gde je ovaj zakonski secesionizam posle kršenja ljudskih prava definisan? Ili, ako nikada ranije nije bio definisan, gde je definisan za buduće slučajeve? Na čemu se zasniva ova argumentacija osim na proceni autora da bi trebalo da u slučaju Kosova secesija bude rešenje? Procena koja može da bude potpuno arbitrarna, stvar preferencije.

Za bezbednost na Kosovu nisu odgovorne trupe Kosova, već snage Ujedinjenih nacija. Znači, ako vi objavljujete rat, vi ga ne objavljujete Albancima nego Ujedinjenim nacijama. Tako ispada.

“Rat” je ovde samo nemušto imitiranje pretnji Albanaca.

Tu se zaboravlja da je to jednom već učinjeno, u Srebrenici. Srebrenica je bila zaštićena zona Ujedinjenih nacija, koje su garantovale građanima Srebrenice da su bezbedni od vojska Srbije.

I u Krajini, i ona je bila zaštićena zona.

Uz tu garanciju je od muslimana traženo da predaju oružje i demilitarizuju se. Onda je ušla srpska vojska, sklonila Holanđane i uradila to što je uradila. Ovde je potpuno pogrešno interpretirana Klintonova izjava, koja je potpuno tačna , a to je da je na odluku da se interveniše na Kosovu jako mnogo uticalo ono što se prethodno događalo u Bosni, posebno u Srebrenici. Znači, to nije pitanje nekakve nepravde, nego je reč o sledu stvari. To još uvek ne znači da Srbija nije mogla, i ovakva kakva je, da postigne mnogo više. Na kraju krajeva, svako ima pravo da brani svoje interese. Da je Srbija zaista bila zainteresovana na početku celog procesa pre dve godine, umesto da donosi neverovatne rezolucije sa - nikada i uvek, mogla je da donese deklaraciju izvinjenja.

Nemam ništa protiv pravilno usmerenog izvinjenja. Ali sigurno je da treba obezbediti da se izvinjenje ne shvati kao pristanak da se arbitrarna rešenja smatraju za moralno naložena, jedino ispravna. Ovde treba primetiti da uvođenje Srebrenice u priču u ovom kontekstu, predstavlja nešto razumljivo ukoliko se priča širi da objasni sve njene aspekte, ali nepovratno histerizuje govor. Ovde je slučaj Srebrenice uveden kao krajnji argument: Zar odobravate Srebrenicu? Ne. Onda morate da prihvatite ova rešenja oko Kosova.

To bi bilo nešto sasvim drugo. Do dana današnjeg sa srpske strane nije potekao ni jedan jedini izraz žaljenja, nego naprotiv, ispada da je u pitanju zavera Amerikanaca, Albanaca i ostalih mračnih sila da se - pa sad kreće taj neverovatni rečnik - raskomada, otme, otkine, ukrade i tako dalje.

“Zavera” je ovde reč koja treba da odvrati od korišćenja reči “interes, arbitrarna odluka, preferencija”, koje takođe ukazuju da neko ne postupa samo iz bezinteresnih, moralnih razloga. Inače, skeptičnost prema moralnim razlozima koji se navode u politici je osnova racionalnog odnosa prema njoj. Ovde nas autor, rečju “zavera” odvraća od tog pogleda na politiku.

Proletos su Tadić, Mićunović, svi su rekli - moramo da donesemo rezoluciju o Srebrenici. Gde je ta rezolucija, o njoj više niko ne govori, a ipak je konstatovano kršenje Konvencije o genocidu.

To je znak da su univerzalne vrednosti bez ikakvog autoriteta u Srbiji. Ali gde su to višeg autoriteta? Američki cinizam, na primer kršenje dužnosti da se ne laže, javno je demonstriran čitavom svetu kod opravdavanja napada na Irak. Da li sam autor, osim u ovom slučaju koji ide na ruku njegovoj preferenciji, osnažuje univerzalne vrednosti? Gde u njegovom tekstu postoji kritika Zapada u ime univerzalnih vrednosti? Nigde.

Dobro, presuđeno je malo kršenje, ali kršenje velike, strašne stvari. Šta tačno smeta skupštini Srbije da donese rezoluciju kojom izražava žaljenje zato što se to dogodilo.

Osim totalnog nesnalaženja u politici, smeta im upravo to što izvinjenje shvataju samo kao znak slabosti i navođenje vode na vodenicu teorije da je nezavisnost Kosova posledica kršenja ljudskih prva na Kosovu i ranije u Srebrenici itd. Međutim, ko se potrudio da razdvoji to dvoje: sukob kolektivnih prava, koji se mora rešavati kompromisom, i osuda zločina, naravno na svim stranama, koja je naložena moralnim razlozima? Gde je napisano da se kolektivna prava gube zbog zločina i gde je procenjena mera u kojoj se gube?

Oni sami nisu krivi, mada među njima ima svakojakih, ali postoji politička odgovornost svih u toj skupštini. Znači, sa jedne strane se svakodnevno krši to nesretno međunarodno pravo, a sa druge strane vi tvrdite da su se svi urotili da vam načine ogromnu istorijsku, nečuvenu i neviđenu, nikada do sada doživljenu nepravdu.

Prvi deo rečenice nije u vezi sa drugim: sve i da smo mi negde prekršili međunarodno pravo, to nije razlog da se to pravo krši u odnosu na nas.

I naravno da onda narod smatra da vi treba da isterate neku pravdu. To je izuzetno neodgovorno ponašanje ljudi koji kreiraju javno mnjenje. Iz ovoga ne sledi da Srbija na Kosovu nema stvarne interese. Srbija tamo ima i ekonomske i ljudske i svakakve druge interese, ali iz njih nikako ne proističe da Srbija treba da se tuče sa Albancima.

Opet nelogičnost, Srbija ne treba da se tuče sa Albancima, kao što niko ne treba, ako ne mora, da se tuče ni sa kim. Logično postavljena, ova rečenica bi trebalo da glasi: “Srbija tamo ima i ekonomske i ljudske i svakakve druge interese, ali iz njih nikako ne proističe da Srbija ne treba da prizna nezavisnost Kosova.” Međutim, ovako napisana ona navodi na dalje pitanje, zašto bi onda ipak trebalo da prizna nezavisnost Kosova? Koji su to drugi razlozi? To dalje pitanje se, međutim, ne postavlja ako kažete da ne bi trebalo da se tuče sa Albancima, jer se onda prelazi na moralni, načelni teren gde nikakva dalja razmatranja nisu potrebna. To je taj prelazak koji je ovde sporan.

Ovde je to stiglo dotle da neki ljudi izjavljuju da Srbija ima pravo na rat. To pravo ne postoji.

Ovako jednostavno? Naravno, to onda važi i za Ameriku i slučaj Iraka.

Takav odnos prema upotrebi sile u Srbiji se formirao 1989-90, kada se prvi put javila ideja da je upotreba sile opravdana. Nižu se Slovenija, Hrvatska, Bosna i sve se završava na Kosovu. To je osnovna protivrečnost u srpskoj javnosti, koja nikako da nađe svoje racionalno razrešenje. Zaista me čudi to što ovde nema javne debate na tu temu. Za nju treba da budu zainteresovani i Tadić i Koštunica. To treba da bude javna debata ljudi od razuma i struke, koji treba da sednu i kažu nam šta je u stvari naše pravo, a šta nije. I ti Albanci imaju neka prava koja morate uvažiti.

Oni imaju pravo da žele da žive sami.

Onda kada se postavljalo pravo Srba da žive sami, to je dobijalo sasvim drugačiju formu. Oni “ne žele da žive sa drugim narodima” što ukazuje na njihovu krajnju iracionalnost potpune amoralnosti, ačovečnosti, jer je prirodno i čovečno ne praviti oko toga pitanje. Evo citata iz nedavno objavljenog teksta na ovom sajtu: “Po rečima političkog analitičara Ilane Bet-El, «osnovni konflikt» u regionu nastao je povodom «nevoljnosti različitih etničkih grupacija, a pogotovu Srba, da žive u zajednici sa bilo kojom drugom etničkom grupom – ili da neka druga etnička grupa njima upravlja». Tada “oni” nisu imali pravo da “žive sami”.

Svega toga ovde nema. Postoji samo agresivna propaganda i disidentski krugovi, kao vi i ja, i mi sad tu nešto pričamo i to je otprilike sve. Mi onda budemo proglašeni ekstremistima, po onoj logici da ako neko jako skrene na jednu stranu, oni koji su u sredini u odnosu na njega su ekstremniji. Svi umereni ljudi su ekstremni u odnosu na naciste, to je potpuno razumljivo. Za Staljina su liberali bili najekstremniji ljudi na svetu, jer je on bio u ludačkoj košulji. U odnosu na njega normalni ljudi su apsolutni ekstrem, to je tačno.

Ovo su sofizmi.

Znači, postoji racionalni razlog zašto se jedna manjinska vlast održava pomoću užasne propagande, koja ima kvazifašistički, da ne kažem goru reč, aspekt.

Ova reč (kvazifašistički) je naravno potpuno neobrazložena. A ovde ima preciznu funkciju, da ove mahom arbitrarne, pristrasne sudove samog autora zaštiti od kritike, jer kako on gore kaže, postoji ta agresivna propaganda i postoje ovi disidenstski racionalni krugovi. Ovo što ja govorim kao kritiku, tako može spadati samo pod agresivnu propagandu.

Sa druge strane imate oportunizam koji je zavladao svuda.

Pitanje prava Republike Srpske ili škotske samostalnosti nema veze sa Kosovom. Divim se Britancima koji pokazuju da su odrasla nacija time što ni na koji način ne povezuju svoj problem sa Škotskom i Kosovo.

Britanci su zaista malo zreliji politički, ili malo racionalniji, od naroda oko Kosova.

Svi drugi koji povezuju svoj problem sa Kosovom, kao što to čine Gruzija i Slovačka, neodrasle su nacije.

Još jedan primer. Svako, dakle, ko iole razmišlja, povezuje, neodrastao je. Povezivati treba samo dotle dok je neko pokazao da može, tako se odrasta.

Isto važi i za Srbe u Bosni i Hercegovini. Pitanje da li bosanski Srbi žele da žive u sopstvenoj državi ili u integraciji sa Srbijom je političko pitanje. Republika Srpska ima taj problem što je nastala tako kako je nastala i ta činjenica je izuzetno važna.

Dakle, genocidom. Veza njenog samoopredeljenja i Srebrenice je jača od svake tautologije, iako nigde nije zapisana i negde nije pokazano da u tom slučaju ne rade još mnogi drugi razlozi, na primer pristrasnost koju ovde autor demonstrira.

Međunarodna intervencija se odigrala na osnovu Povelje Ujedinjenih nacija, jer je postojalo spoljašnje mešanje i podsticanje na raspad jedne države. Znači, jedno je pravo na secesionizam, a drugo je pravo da vi nekoga podstičete na to, kao što Srbija radi.

To je razlog zašto nam se Albanija drži po strani. Nemačka nije podsticala secesionizam Hrvatske.

To pravo vi nemate, to je dodatno kršenje međunarodnog prava. Takođe, kada se kaže da je Srbija garant Dejtonskog sporazuma, to znači da Srbija ima obaveze, a ne prava. Ona ima obavezu da vodi računa o interesima Bosne i Hercegovine i nema pravo da se meša u njene poslove. Ta obaveza je stečena tako što se Srbija mešala u poslove BIH na vrlo rđav način.

Naravno, ako jedna skupina ljudi, na primer Srbi u BIH, uporno želi da ostvari sopstveni politički indentitet, taj problem mora biti ozbiljno uzet u razmatranje. Kosovo nije taj slučaj.

Dakle, tu nema sta da se raspravlja, a o Srbima ćemo raspravljati, ako nas neko natera, do sudnjeg dana.

O intervenciji NATO-a može da se raspravlja, ali posle ulaska Ujedinjenih nacija Kosovo više nije pitanje secesionizma već pitanje ugrožavanja mira, kršenja ljudskih prava i uspostavljanja novog političkog modus vivendi.

Evo kako secesionizam nestaje, čak i posle intervencije “o kojoj može da se raspravlja”, jer je jasno da je izvedena nelegalno, iz razloga “moralnog krstaškog rata”, a uspostavljanje novog “modusa vivendi” jasno ukazuje da postoji neko ko ugrožava ovo vivendi, a to sigurno nisu preplašeni Srbi u enklavama na Kosovu.

To je ono što se zove politički sporazum. Čini mi se da je da je to shvaćeno i u Republici Srpskoj posle demarša velikih sila povodom Bosne i Hercegovine.

U čemu greši Srbija? Ja ne znam ko ih savetuje da bi pretnje mogle biti od koristi. Taj pristup nema nikakvog smisla. Kada pretite silom, vi morate biti uverljivi. Ako niste u stanju da izvršite tu pretnju, ona ide na vašu štetu. Vi postajete neko ko se lažno predstavlja i srpski pregovarači su sebe doveli u tu situaciju.

Ono što je u Briselu ključno jeste kako da se slože tri stvari. Jedna je da se očuva politička stabilnost u Srbiji, druga je da se očuva politička stabilnost na Kosovu i treća je da se očuva interesovanje u Evropskoj uniji za integraciju ovog prostora. To su njihova tri cilja i u njima nema nikakvih zlih namera.

Of course. Zlih namera nikad neće biti u politici strane koja se preferira. To je čak i dobro, jer su namere nešto o čemu se u politici ne raspravlja. Ali, ovde autor ne misli na to, on misli da se o namerama nešto može tvrditi , to da nisu zle, čime ih vraća u igru. Ovo potvrđivanje dobrih namera, pošto pitanje o ispravnosti politike zasniva na nečemu što je nedostupno, znak je autoritarnosti. I preferencije.

Njima je jasno da Srbija i Kosovo ne mogu zajedno. Jasno im je i da srpski predlog o suštinskoj autonomiji nije primenjiv na uslove integracije u Evropsku uniju. Taj predlog takođe ne obezbeđuje stabilnost na Kosovu i morao bi da bude nametnut.

Kome? Ovaj predlog o nezavisnosti neće biti nametnut Srbiji, u ovom smislu, samo zbog toga što ona ne pravi “fizičke” probleme. Eto vam racia iracionalne priče o ratu i pretnjama sa srpske strane. Da nema ovog razloga za rešenje o nezavisnosti u tome da bi sva druga rešenja morala da budu nametnuta aktivno nasilnim Albancima, verovatno ne bi bilo ni tih pretnji.

Postoji i problem slabog interesovanja javnosti u Evropskoj uniji da se taj prostor integriše u EU. Ljudi u Briselu nisu ni najinteligentniji ni najdobronamerniji ljudi na svetu. To su praktični ljudi koji moraju da reše jedan problem sa najmanjom štetom po sebe.

A po druge? Otkud sad ova pukotina u moralnom liku EU?

Oni moraju da nađu način da ostvare svoja tri cilja i oni će ga naći, bez obzira što im se odavde preti. Dodatno je besmisleno pretiti Evropskoj uniji. Ona čak ni nema armiju, pa se postavlja pitanje u kojem smislu im vi pretite? U celoj ovoj stvari Sjedinjene države samo sekundiraju Evropskoj uniji. Plan Martija Ahtisarija je plan Evropske unije, a ne plan Martija Ahtisarija. Paralelno sa tim planom krenule su pripreme EU o njegovoj implementaciji. U taj plan su mogli biti ugrađeni srpski interesi, ali cilj srpske strane nije bilo unapređenje tog plana već njegova propast. Amerika pokušava da pomogne EU da ostvari svoja tri cilja. Sjedinjene države nemaju veću ulogu od te.

Ne postoji nikakav specijalni interes SAD-a da Kosovo bude nezavisno, ali ovde je prevladao potpuno iščašen stav da su se Amerika, NATO, neoliberali i svi svetski demoni udružili i napadaju Srbiju.

Ako vi imate takvu percepciju stvari, pa onda još počnete i da pretite, to počinje da se graniči sa komedijom. To prestaje da bude u skladu sa zdravim razumom.

Of course. Tu dolazimo i do principijelnih stvari vezano za ovu “diskusiju”. Ono što je u njoj za mene najveći problem, jer je to problem koji spada u domen kojim se ja bavim, je da se tu neki pojmovi, kao što je pojam “zdravog razuma” sužavaju na jednu partikularnu, pristrasnu preferenciju prema jednom rešenju i političkom stavu. Utilitarizam autora ogleda se i u tome što se u cilju jednog rešenja ovi pojmovi potpuno proizvoljno upotrebljavaju – nije važno kako će sam pojam zdravog razuma proći, samo neka se dođe do jednog, najboljeg rešenja. Naravno, ova histerija “zdravog razuma” nastupa po pravilu tamo gde treba neku iracionalnost pokriti. Upravo prvi deo rečenice predstavlja negaciju ispravnog pogleda na politiku, na primer klasičnog pogleda Maksa Vebera: politika je oblast ostvarivanja interesa. Ovde SAD nemaju nikakvog interesa, što je još jedna arbitrarna tvrdnja koja se potpuno jasno uklapa samo u jednu želju: da se interesi SAD ne dovode u pitanje, čak ni ne uzimaju u razmatranje. Samo rečenicu ranije EU će do rešenja za Kosovo doći i u skladu sa svojim interesima, ali SAD - one nemaju nikakvih ineteresa, nastupaju potpuno bezinteresno, moralno. Ako je ovo aksioma za kritički stav, kakva bi onda trebalo da bude aksioma američke propagande? Da SAD uvek nastupaju iz sebičnih, partikularnih interesa?

Nova spoljna politika Rusije još uvek nije formulisana do kraja. Putin trenutno uvećava značaj Rusije kroz sukobe sa Amerikom i pokušava da podeli Evropu. Sa stanovišta svetske politike, jedino mesto na kojem Rusija može da ima ulogu velike sile je Evropa. Trenutno se igra kvazi scenario po kojem Rusija sukobljavajući se sa Amerikom može da postignete određene strateške prednosti u Evropi. Tu se Srbija jako dobro uklapa, jer su tu prisutna oba elementa, i sukob sa Amerikom i podela Evrope . Raketni štit takođe nije popularan u Evropi, jer je Evropa pacifističko mesto. Sem srpske, sve evropske nacije su uglavnom pacifikovane i to je najveći uspeh Evropske unije. A onda Rusije kaže - mi imamo nuklearno naoružanje, mi imamo tehnologiju, mi opet možemo da okrenemo rakete prema vama, možemo da vas pritiskamo i sa energijom, možemo da vas korumpiramo novcem, vodite računa o tome. Krajnja ideja je da Rusi i Amerikanci ponovo postanu garanti stabilnosti u Evropi, što je za EU apsolutno neprihvatljivo.

Krajnji cilj Rusije nije obračun. Rusija je u tom smislu prevazišla ideje o svetskoj dominaciji. Ona samo želi da na neki način kapitalizuje činjenicu da ima naftu i nuklearno oružje i ona to izražava kroz svoje sukobe sa Amerikom. To nije najbolji način, ali oni za drugi ne znaju. Ali to se neće pretvoriti u pravi sukob, jer Evropska unija neće pristati na novo rusko-američko starateljstvo nad Evropom. Ta priča je završena 1989. i više ne dolazi u obzir. Tako da će se ruska strategija završiti   neuspehom i to neće biti prvi put. U Rusiji postoji fenomen o kojem je govorio još Lav Tolstoj - elita se otkači od naroda i počne da sanja o svetskoj ulozi, koja je nesaglasna sa interesima ruskog naroda i sa mogućnostima da se ta ideja realizuje, jer se zasniva na očekivanju da će je ruski narod slediti. Do sada se to nikada nije dogodilo i zato je Rat i mir jako poučna knjiga. Situacija je slična i sada. Imate Putina i neke ljude oko njega, naročito ideologe takozvanog postliberalnog, postdemokratskog sistema XXI veka, koji su se očigledno otkačili od realnosti u Tolstojevskom smislu. To će se završiti neuspehom , ali ne u modelu raspada Sovjetskog Saveza. Biće to jedna politička evolucija u ipak demokratskom pravcu.

Kada se u Srbiji oslanjaju na Rusiju, u glavi im je Josif Visarionovič, a ne Vladimir Putin. Milošević je bio vrlo razočaran Jeljcinom. Jasno je da ne može biti ostvareno to što je u glavama ovih ljudi ovde. Evropska unija, imam utisak, ima želju da se na ovom pitanju dokaže i da svima pokaže da je u stanju da rešava svoje probleme. Ako Evropa to postigne, čitava Putinova strategija će morati da se revidira, a američka strategija i tako mora da se revidira, jer je dospela u ćorsokak.

Ovaj sam duži pasos o Rusiji ostavio bez prekidajućih komentara zato što je dobar primer kao celina. Kada se igra košarka, neki koji nisu baš za pohvalu, svoje protivnike časte rečima “Ne zna”, čak i na samom početku utakmice, znajući da će to izazvati najveći poremećaj koncentracije. U ovaj domen spada i ovaj autorov prikaz Rusije. Ona izaziva podele i sukobe, sa elitom odrođenom od naroda koji je svestan skromnih mogućnosti vlastite države. Kada priča o Rusiji, autor u glavi ima Josifa Visarionoviča, i nema tog pozitivnog termina koji bi otišao u tom pravcu. Rusi (i pored primera Jeljcina) ne znaju za drugo osim za silu i sukobe, a sve njihove strategije završiće neuspehom, baš kao što protivnik neće postići koš. Rusi, dakle, znaju samo za sukobe, ali je to ipak malo blaži greh, Mali Rusi , Srbi, su jedina nepacifikovana nacija u Evropi. Eto objašnjenja za sve probleme na Balkanu, koji svi dolaze od jedine nepacifikovane, divljačne nacije. Zato su sva rešenja kolektivnih prava na njihovu štetu, jer ih ona pacifikuju, smanjuju im snagu koju nameravaju da koriste samo za sukobe, a sa druge strane kažnjavaju ih za prethodne nepacifikacije. Oni se pacifikuju tako što se proteruju sa velikh prostora, na drugim se ućutkuju kao genocidni, a ukupno tretiraju kao Mali Rusi, kao narod čiji će naumi završiti neuspehom, argumenti su mu izvan zdravog razuma, a razumeju samo silu i teže samo sukobima. Sve je to naravno jedini objektivan, nepristrasan sud o njima.

Uz sve ovo, ne treba se čuditi što ima toliko ljudi koji bi da totalno negiraju sve ove stavove. U slučaju Vlade Gligorova, ono što je mene ponukalo da napišem ovaj komentar je gotovo evropska ležernost sa kojom se svi ovi stavovi izgovaraju, kao da nikada, nigde neće biti neveden neki razuman razlog protiv njih. Kao da se svakom od ovih stavova može prigovarati samo u mračnoj, nasilničkoj Srbiji, dok su oni svuda u Evropi nešto što se podrazumeva. Delom je to zaista tako, zvanični kominikei evropskih političara možda se zaista i zasnivaju na ovoj ideologiji, mada je ovako precizno sigurno ne iskazuju, ali je možda još moguće da bar bolji intelektualci i u Evropi i u Srbiji ne slede u stopu ovu priču.

*sve kurzive u tekstu V. Gligorova dodao sam ja.