Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet

 

 

Morton Abramovic

Medved se budi

Sada kada se čini da se rat u Gruziji bliži završetku, Zapad prvo mora da se postara da prekid vatre zaista stupi na snagu, da obezbedi opstanak Gruzije i pomogne pri rekonstrukciji zemlje.

Sada je, takođe, pravi trenutak da NATO razmotri kako je dozvolio da ova mala zemlja bude poljuljana i da se postigne dogovor o načinu razračunavanja sa nasilnim ponašanjem Rusije. Za ovo je potrebno malo istorijske perspektive, a to je teško s obzirom na već zauzete stavove, poziranja i potrebu za samoopravdavanjem koji preovlađuju u našoj javnoj diskusiji. Stavovi i poze su zaista suštinski element svake politike u demokratskim zemljama, ali oni nisu zamena za politiku.

Sve je vrlo jednostavno – gruzijski predsednik Mihail Sakašvili se kockao i izgubio. Bez obzira na stalne provokacije s ruske strane i lični prezir Vladimira Putina prema njemu, čini se da je Sakašvili pomislio da može na brzinu da povrati južnu Osetiju, ili, da će, ukoliko upadne u nevolju, SAD i NATO poslati svoje trupe da mu pomognu. Ovakva pogrešna procena ispostavila se katastrofalnom po njegovu zemlju. To ipak nije opravdanje za neodmeren ruski odgovor koji je imao zadatak da pokaže da je Rusija regionalna sila, kao što je i vrhunska ludost da malena Gruzija konstantno provocira, a potom i direktno zarati sa Rusijom bez prave podrške. Neverovatno je da smo dozvolili da se ova opasna situacija kuva toliko dugo i da se nismo pobrinuli da postoji faktor koji bi ograničavao Sakašvilija, s obzirom da smo s njim imali posla prethodne četiri godine.

U cilju razrešenja novonastale krize sa Rusijom moramo (konačno) da priznamo da je mitski svet 1990-ih završen – kao i da prestanemo da verujemo da SAD i NATO mogu da nateraju „rusko more“ da se povuče kada dođe do Kavkaza ili centralne Azije.

Vera u ispravnost delovanja je u ovom slučaju počela sa idejom unipolarnog trenutka: da smo mi tako svemoćni, pošto smo rasturili Sovjetski Savez, da možemo da radimo šta hoćemo, kad hoćemo, uz primenu dvostrukih standarda. Mislimo da imamo besplatnu dozvolu da uđemo na bilo koji teren koji poželimo zato što smo moralisti i demokrate – ali teško onom ko se usudi da pomogne Kastru. Taj osećaj neograničene moći uvećan je kada su SAD porazile moćnog Slobodana Miloševića – bez kopnenih trupa i bez gubitka jednog jedinog vojnika u vazdušnoj kampanji, koju je autor ovog teksta zdušno podržavao.

Ali, najopasniji koncept je kada pomislite da je vreme stalo, a istorija vas proglasila pobednicima. Nekontrolisana ekspanzija NATO-a u devedesetim – često uz kršenje obećanja datih Rusiji – bila je glavna manifestacija preovlađujućeg raspoloženja. Primorali smo nesrećne Ruse, koji su se još mučili da obnove svoju državu, da pristanu na nešto što je za njih bilo još veće poniženje. Ali, oni su to preboleli, a proširenje NATO-a u rusko dvorište pokazalo se kao dalekosežni strateški potez – ili smo bar tako mislili.

Bes Rusije je dodatno produbljen odlukom Bušove administracije da postavi anti-raketnu odbranu u Češkoj i Poljskoj, uz oštro protivljenje Rusije, kao i našim angažmanom na obezbeđivanju nezavisnosti Kosova. Da stvar bude gora, proglasili smo Gruziju našim saveznikom, i pružili pomoć u obuci njene vojske uz obećanje da će postati član NATO-a, što je sve direktan prst u oko Putinu. On nije podnosio Sakašvilija upravo zbog bliskih veza sa Zapadom, napora da od Gruzije napravi antiruski bastion, kao i želje da mu zemlja uđe u NATO. Ignorisanje Rusa je sasvim na mestu, ukoliko možete da ispunite svoje obaveze, koliko god implicitne one bile. Ali, mi u tome nismo uspeli. Ovde se ne radi o utvrđivanju moralne jednakosti - već jednostavno o tome da su i oprez i razumevanje neophodni u proceni onoga što se realno može uraditi kada dođe do promene okolnosti.

Sakašvili je precenio svoje mogućnosti, ali isto je učinio i Zapad. I niko iz sadašnje, niti iz prethodnih američkih administracija nije spreman to da prizna. I zaista, ove dve separatističke regije su uglavnom bile izgubljene 1993. godine – kada je Gruzija pristala da dozvoli ruskim „mirovnjacima“ da uđu na njenu teritoriju. Samo što se nikome nije dalo da se time otvoreno pozabavi – Tbilisiju je fiktivno primirje bilo lakše da svari. U međuvremenu je Rusija – najveća podrška odmetnutim pokrajinama – ojačala i okuražila se. Čak i ako se ruske trupe povuku sa gruzijske teritorije, neće se odreći svojih vojnih pozicija u Abhaziji i Južnoj Osetiji. Ono što je bilo prećutno savezništvo između dve regije i Rusije, sada je postalo otvoreno. Abhazija i Južna Osetija su za Tbilisi izgubljene.

Rusija je u Južnoj Osetiji i Abhaziji odmakla daleko od „odbrane svojih građana“. Razbili su nos Sakašviliju i prikazali ga divljačnim, bez obzira na strašnu sliku koju su i sami prikazali svetu. Moskva se nada da ga je podrila politički i da je pokazala drugim bivšim sovjetskim državama centralne Azije – koje budno motre na situaciju – da se ruski medved probudio iz zimskog sna.

Neće biti nimalo lak zadatak naći ozbiljan odgovor Zapada na nasilno ponašanje Rusije, a u isto vreme pronaći osnovu za nastavak odnosa Rusije i Zapada. Šta uraditi povodom gruzijskog zahteva za članstvom u NATO-u? Ili ukrajinskog? Razumljivo, možemo pretpostaviti da Rusija nije u stanju da blokira želju bilo koje zemlje za članstvom u NATO-u. Nažalost, naša retorika više nužno ne sputava Ruse na njihovom terenu. Ovaj posao nimalo ne olakšava grozničava predsednička izborna bitka u kojoj će akteri najverovatnije pokušati da dobiju poene upravo na ovom pitanju.

Morton Abramovic je bivši predsednik Karnegijeve fondacije za međunarodni mir i viši saradnik fondacije The Century .

(12.08.2008. The National Interest)

 

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM