Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

 

 

 

Dragomir Anđelković

„Demokratsko“ premlaćivanje naroda

Ne smemo da pomešamo šta je politika, a šta policija.“

Moris Tarner

Ako ste na televiziji B-92 gledali snimke sukoba policije i „huligana“, koji su se desili pred kraj mitinga 29. jula, verovatno vam nije promakao kadar kada se grupa besnih policajaca okomila na izolovanog, izgleda još nepunoletnog, momka u šorcu. No, možda niste zapazili sa kojom brzinom je kamerman spomenute televizije prestao da snima ono što je zatim usledilo. A ne moramo da budemo naročito maštoviti pa da nam padne na pamet – šta se desilo sa dečkom! Isti medij, doduše tada samo u audio varijanti, 90-ih godina istrajno je izveštavao o svakom slučaju policijske brutalnosti.

POLICIJSKA KULTURA

Živimo u zemlji koja nema bogzna kakvo demokratsko nasleđe. A još manje ima tradiciju civilizovanog, uz uvažavanje ljudskih i građanskih prava, ophođenja policije prema građanima. Uostalom, do pre 20 godin a nije bilo neuobičajeno da ljudi u policijskim stanicama budu premlaćivani zbog ispričanog političkog vica ili otpevane neke „nacionalističke“ pesme.

Obnova višepartijskog sistema svakako je suzila prostor za policijsku brutalnost. Međutim, daleko od toga da je on postao makar nalik onome u zemljama razvijene demokratije. Policija je i dalje na mig vlasti krvnički mlatila demonstrante, hapsila i zlostavljala opozicione lidere, zastrašivala građane. Ipak, od 2004. godine, delovalo je da smo krenuli putem zakonitosti, bar kada se radilo o MUP-u, kao i da je počela da se popravlja „policijska kultura“.

No, došao je 29. jul. Policija je tukla izgrednike ali i obične demonstrante, pa i novinare i prolaznike – kao u doba pre nego što je u našem vrtu „procvetala demokratija“. Sada neću da ulazim u to ko je režirao sukobe, ali kako god bilo, neprihvatljivo je da bilo ko razbija izloge ili provocira policiju. U tom slučaju je normalno da policija interveniše. Međutim, nije prihvatljivo ni da policija nepotrebno i brutalno bije, makar i istinske huligane, koji su izdvojeni ili opkoljeni u maloj grupi i više ne pružaju otpor. Ako su do tada snage reda i obavljale posao regularno, od tada su nesumnjivo zloupotrebljavala ovlašćenja!

Ne tako davno, u Moskvi sam gledao kako tamošnja policija rešava ekscese sa demonstrantima. Čim bi ih specijalci razbili u manje grupe i opkolili, prestajali su da primenjuju silu. Nemoćne demonstrante su sprovodili u specijalne policijske autobuse koji su stajali iza kordona. Iako verovatno nije bila namera da svi oni budu privedeni, tako su privremeno izolovani i onemogućeni da se suprotstavljaju policiji. A nisu nepotrebno tučeni i zlostavljani. Opet, pre neki dan u Beogradu, kao da je bio cilj da budu tučeni i da sukobi eskaliraju tj. da u njih budu uvučeni mirni demonstranti i organizatori protesta.

Policija je uz batine odgurala momke koji su se sa njom sukobili do epicentra mitinga, i tako stvorila priliku da rasturi demonstrante i spreči šetnju. Tada je pendreke i gumene metke upotrebila i protiv onih koji su pokušavali da smire strasti i spreče otpor policiji. Ipak, iz globalnih evroatlantskih krugova i medija pod njihovom kontrolom – neprekidno se upućuje poruke da je Rusija umnogome autokratska zemlja. Kao što se i pored prizora deset policajaca kako prebijaju jednog sklupčanog dečka koji se valja po asfaltu – našim vlastima upućuju pohvale za efikasnu „zakonitu“ akciju policije!

A takve pohvale su neshvatljive, tim pre što je policija, kojoj su verovatno političkom odlukom date odrešene ruke, tukla koga je stigla, ako se zadesio u širem „radijusu njenog dejstva“. Možda je tako postupala kada joj se ukazala šansa, i stoga što se „uželela“ rekreacije iz „starih dobrih vremena“. Kako god bilo, kod hotela „Moskva“ pretučen je novinar agencije BETA, Miloš Đorđijevski, dok je išao prema svojoj redakciji. Policajci su mu prišla iz čista mira, i počeli da ga udara, i to čak namerno po osetljivim delovima tela. Na njegove vapaje da je novinar nisu se obazirali.

MEDIJSKI LINČ

Da se taj nemili događaj nije desio, pitanje je da li bi osim par medija koji još nisu podlegli pritisku vlasti ili prihvatili neku primamljivu ponudu, iko drugi spomenuo policijsko nasilje. Na kraju krajeva, i pored toga što je uz agencijskog novinara bar još jedan medijski delatnik (snimatelj) istučen, čak su i reakcije novinarskih udruženja bila relativno blage a izveštavanje medija o tome uglavnom anemično. Štaviše, negativni utisak koji bi javnost i zbog toga mogla da stekne, neutrališe se stalnim ponavljanjem pohvala upućenih MUP-u od strane „relevantnih“ analitičara.

Nije me začudilo ni to što „bezbednosni stručnjaci“ smatraju da je „policija postupila po zakonu i nije prekoračila ovlašćenja“ i da je olaka i nezakonita primena gumenih metaka i šok-bombi sasvim uredu. Svi ti stručnjaci su principe svog „zanata“ učili u totalitarnim vremenima. Pa im, valjda, deluje „normalno“ da policija mlati građane po sopstvenom nahođenju i da ne mari da li će nekog teško ozlediti pa i osakatiti. Kao što izgleda smatraju da je „prirodno“ da policija pre svega bude u funkciji interesa vladajućih struktura.

Međutim, ipak me je iznenadio odnos većine medija prema brutalnosti pripadnika „organa reda“ i pored toga što sam za neke od njih i ranije u potpunosti uviđao koliko su pristrasni. Pored toga, sada sam nastojao da sagledam i dublje psihološke i druge motive, i da iznalaženjem opravdanja umanjim svoju zapanjenost. Otuda, primera radi, iako ostaje otužan osećaj kada se pročitaju pohvale Miloša Vasića na račun policije i njegove zlurade, besmislene političke konstrukcije, o njemu neću govoriti. Ako i nije tačno ono što narod voli da kaže – „jednom policajac, uvek policajac“, razumem da ostaje osećanje kolegijalne solidarnosti.

Drugačije stvari stoje sa medijima tipa B-92, i raznim NVO koje treba da se bave ljudskim pravima, koji umesto da budu budne „oči“ javnosti koje nadziru vlast, u kritičnim trenucima, po cenu osnovnih ljudskih prva dela građana a bez ikakvog „opravdanja“, sistematski se ponašaju kao ostrašćeni huškači. Umesto da se nepristrasno bave onim što opterećuje naše društvo, prikazuju kao problem samo ono što nije u skladu sa opredeljenjima njihovih vlasnika ili mentora, makar istinski to i ne predstavljalo problem. A svaku devijaciju ili zloupotrebu prikazuju u pozitivnom svetlu, ako je na ideološki podobnoj liniji. No, jedna stvar je bila dok se B-92 tako ponašao a ulog nije bila fizička bezopasnost „nepodobnih“ građana, a druga stvar je od kada je postao deo, čini mi se, integrisanog sistema represije.

Od pre neki dan iskreno sumnjam da je mnogima koji su opravdano skretali pažnju javnosti na zloupotrebe iz 90-ih, i zbog njih zahtevali čak i lustraciju, stvarno stalo do ljudskih prava. Sećate se čuvene scene iz vremena protesta 96-97. godine, kada je nekoliko policajca prišlo mladiću, i bez povoda počelo da ga tuče. E, pre neki dan je toga ponovo bilo mnogo. I nikom ništa. Izgleda, našim a svetskim „poklonicima“ evropskih vrednosti, bitno je jedino za čiji račun policija tuče i koga tuče, a ne da li na to ima pravo, odnosno da li primenjuje prekomernu silu.

DEHUMANIZACIJA NEISTOMIŠLjENIKA

Doduše, ako „nezavisni“ mediji i veliki deo nevladinog sektora nisu u službi zaštite ljudskih i građanskih prava, to je i možda „normalno“. Ako je cilj da se svi koji su nacionalno opredeljeni, bili oni pripadnici SRS-a, NS-a, DSS-a, nekih patriotskih NVO ili samo „ideološki nepodobni“ građani, prikažu kao agresivni tipovi i mračnjaci, onda je ponašanje B-92 i, sada već, mnogih drugih medija, sasvim „prirodno“. Jer, dok se radi na dehumanizaciji „neprijatelja“, njegovom prikazivanju kao zlog i inferiornog bića, kontraproduktivno je bilo šta što podstiče empatiju ili navodi na logičko razmišljanje.

Cilj je da gledaoci ako ne sa simpatijama, onda bar sa punim razumevanjem posmatraju razračunavanje vlati sa nepodobnim elementima. Stoga, nezgodno je baviti se čak i slučajevima kada je pretučen neki stranac, prolaznik ili novinar. To je „prihvatljiva“ kolaterlna šteta kako se ne bi rizikovalo da se povuče „konac“ koji može da dovede do toga da se očas posla „raspara“ „istina“ satkana od laži. Ako ljudi počnu da saosećaju i razmišljaju, možda pod znak pitanja dođe i floskula o „huliganima“.

Njih svakako uvek ima na mitinzima. Međutim, nisu svi koji se suprotstave policiji huligani. Jer, onda su „huligani“ uglavnom „divljali“ i 9. marta 1991. godine, odnosno oni su omogućili DOS-u da preuzme vlast 5. oktobra 2000. Huligani su oni koji izazivaju policiju, pljačkaju radnje i ciljno nanose materijalnu štetu javnoj i privatnoj imovini. Međutim, nisu uvek huligani oni ljudi koji se suprotstave policijskoj intervenciji, čak i kada je ona zakonski utemeljena (setimo se studentskih protesta iz 1968. godine). Pogotovo, kada policijska akcija deluje sumnjivo i mnogo toga ukazuje na političku instrumentalizaciju snaga MUP-a. A deluje mi da je to bio slučaj tokom nedavnog mitinga opozicije.

* * *

Niko od nas ne želi da živi u društvu u kome će moći da ga maltretiraju pa i tuku pripadnici policije. Niko sigurno ne želi da se pomiri sa time da olako, bez ozbiljne istrage, njegovo dete može da bude okarakterisano kao huligan i da onda, neki mrzovoljan ili frustriran policajac, sme da mu u lice ispali gumeni metak. A znajte ako se „duh“ pusti iz „boce“, koliko god da mislite da ste po strani od političkih dešavanja ili da ispoljavate ubeđenja koja trenutno nisu satanizovana, nećete znati kada će „vrag doći po svoje“. Možda se samo desi da vi ili neko od vaših u nezgodnom trenutku prolazite pored hotela „Moskva“, a ono …

Trebali bi da se zabrinu i političari koji sada imaju vlast. Jer, šta god mislili, neće je imati doveka. Neka se sete anegdote o tome kako je Nikola Pašić odbio da podrži novi izborni zakon, koji je prekomerno favorizovao vlast u odnosu na opoziciju. Mudro je rekao svojim saradnicima: „Bićemo i mi opozicija“. Što se nas tiče, ako sada u punom obimu oživi duh nasilja i medijske manipulacije u interesu vladajućih struktura, pre ćemo stići u najmračnije razdoblje devedesetih nego u EU. A ni oni koji misle da sada čvrsto sede u vlastodržačkim foteljama neće znati kada će im biti ispostavljen račun za ono što rade dok su na vlasti. U negativnom sistemu vrednosti koji oživljavaju, sutra mogu biti opozicija! Kao što i oni građani što sa simpatijama gledaju kako se „pendrekom“ podupiru politička ubeđenja koja dele sa vlašću, neće znati kada će u duhu obnovljenih starih pravila igre, taj pendrek da se okrene protiv njih.

Zato, nadam se da će brzo svi shvatiti da niko u Srbiji dugoročno neće imati korist ako dalje nastavimo putem policijske samovolje, medijske satanizacije nepodobnih, političke manipulacije … A ozbiljna istraga o tome šta se desilo, i kažnjavanje ne samo huligana, već i policajaca koji su prekoračili ovlašćenja kao i njihovih starešina koje su to naredile ili dopustile, već će biti dobar pokazatelj da vlast ne namerava da nas vrati u vreme kada je Ivica Dačić bio portparol SPS-a. Naravno, morao bi u vezi sa izveštavanjem nekih medija da se oglasi i „Etički komitet“ Republičke radiodifuzne agencije . No, propagandno povećavanje iz dana u dan broja povređenih policajaca (inače od glave do pete „oklopljenih“), i umanjivanje broja ozleđenih demonstranata, uz nategnute osude na račun opozicije – a u pitanju je igra u kojoj učestvuje kako vlast tako i mnogi mediji odnosno novinari – izgleda da baš i ne pogoduje mojim nadama.

 
 
Copyright by NSPM