Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

 

 

 

Dragomir Anđelković

Ribanje Crvenkape

Volim Engleze. Oni imaju najbolji kodeks nemoralnosti u svetu.

Malkolm Bredberi

Dok su se u leto 1938. godine, nemačke trupe koncentrisale na češkim granicama, ministar spoljnih poslova Trećeg rajha, Joakim fon Ribentrop, gromoglasno je poručivao V. Britaniji i Francuskoj: „Razmislite da li hoćete da budete na strani problema ili rešenja, a imajte na umu da je Češka problem, a Nemačka rešenje“.

I stvarno, Češka je bila neko vreme „problem“. Uzjogunila se, pa i po cenu rata, nije htela da prepusti Berlinu značajan deo svoje teritorije. No, pošto je London, pre nego Pariz, rešio da bude na strani „rešenja“, Česi su slomljeni. Dogovorom u Minhenu , Trećem rajhu je prepuštena sporna Sudetska oblast. Za utehu, Česi su od svojih „saveznika“ dobili garanciju teritorijalnog integriteta i pune nezavisnosti, za ostatak napaćene zemlje.

No, pre nego što se mastilo na sporazumu osušilo, Mađari i Poljaci su ispustili kandže i zatražili deo plena. London je, „teška srca“, iznova bio na strani „rešenja“ , a ne „problema“, pa je i navodno zagarantovani ostatak raskomadan. Kriza je okončana nemačkom okupacijom onoga što je posle svega ostalo od Češke, i to bez glasnijeg protesta sila „zaštitnica“ te male slovenske države.

„SAVEZNIKU“ SE U ZUBE NE GLEDA

Britanski ambasador u Srbiji, Stiven Vordsvort, podseća nas da Slovenija, Makedonija i Hrvatska odlučno razvijaju svoje odnose sa NATO-om, „uviđajući da je njihova budućnost u toj organizaciji“. Njegova ekselencija, verovatno zabrinuta za našu neizvesnu sudbinu, ističe da je Srbija partner koji nedostaje procesu evroatlantskih integracija na brdovitom Balkanu. Zahvaljujući DSS-u bivšeg premijera Koštunice, Srbi gotovo da su anatemisali pitanje članstva u Alijansi. Zbog toga, „kroz nekoliko godina, posledica ovog čina mogla bi biti Srbija, koja kao jedina zemlja Jugoistočne Evrope van NATO-a, ne može da koristi brojne prednosti koje ovo članstvo pruža“.

Svaki trgovac svoju robu hvali, pa je i normalno što g. Vordsvort ističe blagodeti NATO zagrljaja. Međutim, prirodno je i da kupac sa svih strana razgleda ponuđenu robu, i prosuđuje šta je njegov interes. Otuda, nije ni neobično što svakom razumnom Srbinu ili Srpkinji, pogotovo u novonastalim međunarodnim okolnostima, verovatno lepše deluje status neutralne Švajcarske ili Švedske nego večno okrvavljene britanske hrabre saveznice iz minulih svetskih ratova – Srbije. Nekako se prijatnije živi u Beogradu, kada znamo da na njega nisu uperene rakete onih koji s pravom NATO ne doživljavaju kao međunarodno udruženje humanitarnih organizacija, nego kada smo uvučeni u igre velikih i za to nam se isporučuje račun.

Tim pre što nas i istorijsko iskustvo uči kako je to biti saveznik sa Londonom. Tuđe nedaće smo već spomenuli, ali nije na odmet da se setimo i naših. Posle 27. marta, kada smo neracionalno izabrali da uđemo u rat protiv sila Osovine, Čerčil je izrazio svoje divljenje i podršku junačkom srpskom narodu. No, sve je uglavnom ostalo na rečima. Makar do onog trenutka kada je London našao interes u tome da trguje sa budućnošću svog srpskog „prijatelja“. Tada smo očas posla bili prepušteni boljševičkim krojačima sudbine, a oni ne samo da su nam nametnuli sistem kakav su želeli, već su i temeljno iskasapili naš etnički prostor.

Srbi, koji su pre opredeljivanja za savez sa V. Britanijom, čak i posle nesrećne nagodbe sa Hrvatima iz 1939. godine, faktički kontrolisali ? teritorije Kraljevine Jugoslavije (a do puča Nemačka nije ugrožavala njen integritet), od Londona su nagrađeni time što je veliki deo srpskih teritorija prepušten drugim republikama, a od dela Srba je raznim metodama propagandne obrade i administrativnog pritiska, započet proces stvaranja novih nacija (crnogorske, prisilna asimilacija Srba u Makedoniji, kao i Srba katolika u Dubrovniku i okolini, zaokruživanja zasebnog identiteta srpskih muslimana).

No, s obzirom da nemali broj Srba sve to ne pamti, zašto bi uvaženi ambasador vodio računa o našem negativnom istorijskom iskustvu sa V. Britanijom? Naprotiv, imajući u vidu kako smo lakomisleno postupali u prošlosti, i razumljivo je što nam sada – kao vitalni nacionalni interes – nudi pristupanje NATO-u.

ANGLOSAKSONSKA VEČERA UVEK KOŠTA

Još nam niko ne kaže da moramo da pristupimo Alijansi, ako želimo u EU. Jedno vreme nam je to nagoveštavano, no sada naši samozvani saveznici imaju preča posla. Znaju da želimo u EU, i na konto toga prvo nameravaju da od nas izvuku važniji ustupak. A onda, ko zna, možda na brutalniji način otvore i pitanje oružanih integracija?

Za sada, kako ističe S. Vordsvort, od Srbije se očekuje da „konstruktivno sarađuje sa EU po pitanju Kosova, posebno u slučaju misije Euleks“. Ambasador V. Britanije podvlači „svoju zabrinutost zbog namere Srbije da od Međunarodnog suda pravde traži savetodavno mišljenje o Deklaraciji o nezavisnosti Kosova“.

Iz obraćanja šefa britanske misije u našoj zemlji, polaznicima Međunarodne letnje škole, saznajemo da pošto Srbija i dalje ne uviđa da treba da prestane da se bavi svojim teritorijalnim integritetom, V. Britanija je prinuđena da Srbiju doživljava pre kao problem, nego kao partnera.

Ambasadorov cinizam je na nivou onoga sa kojim su se susreli Česi 1938-1939. godine. Srbiji se poručuje da je problematična jer ne da svoje, odnosno , što neće da se pretvara da je otmica koju ne može da spreči – pravedan i bogougodan čin. S druge strane, dok se naši interesi gaze, od nas se traži da budemo spremni da ginemo radi tuđih interesa. I to baš onih zemalja, koje su uporno radile i rade protiv nas.

DA LI LONDON IMA KONjE ZA TRKU?

Englezi su realni ljudi – znaju da i od lošeg postoji gore, i da treba brusiti ono što deluje iole prihvatljivo. Najbolje bi bilo kada bi u Beogradu na vlasti bili oni koji bi brzo priznali secesionistički akt nelegalno usvojen od strane Parlamenta naše južne pokrajine, i koji bi , potom , požurili da naše vojnike pošalju u isti stroj sa američkim i britanskim. Međutim, kada već tvrdoglavi Srbi ne podržavaju „svoje“ evroatlantske političke snage, London je spreman da radi i tehnikom bočnog manevra.

Ne samo što su Englezi poduprli „proevropsku viziju predsednika Tadića i njegovih saveznika“, već su uvideli i podržali „proevropsku evoluciju dela stare Socijalističke partije“. Ako tim putem krene i deo SRS-a koji sada osniva novu stranku, ambasador veruje da će poruka Evrope biti ista kao i socijalistima – „ako su promene iskrene i ako ste zaista posvećeni modernim demokratskim vrednostima, prihvatićemo to i sarađivaćemo sa vama.“

Prihvatanjem, brušenjem i saradnjom, London očekuje da će na srpskoj političkoj sceni postepeno biti stvorena takva konstelacija snaga – da mogu da budu razrešena dva problema koja Srbiju dele od ulaska u EU, odnosno EU od popunjavanja crnih rupa. To je, kako nas je ambasador samo podsetio, saradnja sa Hagom, i ono što nam se obično ne kaže tako jasno – prihvatanje Euleksa na Kosovu i Metohiji, odnosno iznalaženje nekog modela koji će olakšati međunarodni položaj Prištine. Nama će, kao gest dobre volje, biti dopušteno da formalno, do daljnjeg, ne priznamo nezavisnost odcepljene pokrajine.

Britanski ambasador duboko veruje da će sve ispasti onako kako on želi, i to ne samo zbog britanskih interesa, već i zato što će time biti omogućeno Srbiji da „ima blistavu budućnost kao država EU“. I kako se njegova ekselencija nada, jednog dana i kao članica NATO-a.

„DOBRI“ VUK

Normalno je da se svaka partija bori da dođe na vlast, odnosno da je zadrži. I da radi toga sarađuje sa onima koji mogu da budu od koristi. No, iskreno sam ubeđen da nijedna relevantna politička stranka u Srbiji (a tu ne svrstavam LDP i G-17 plus) nije spremna da zanemari istinske nacionalne interese, već da se samo radi o različitim procenama toga kako se za njih treba boriti.

Međutim, to što je g. Vordsvort baš sada zaustio da nam kaže tužnu istinu – a to je da bez većeg stepena kooperativnosti u vezi sa Kosovom nećemo ući kroz kapije EU – nešto ipak govori. Govori da je zbog, načelno, razumljivog natezanja između opozicije i vlasti kao i preraspodele snaga unutar same opozicije, Srbija oslabila na neprirodan način. Sve ono što je normalno, kod nas je ponovo otišlo nenormalno daleko; bar nenormalno spram okolnosti u kojima se nalazimo.

Stoga je izaslanik gordog Albiona, odlučio da „đonom“ krene na nas, i da nam u trenutku nove podele karata, kada nam od bančenja i kockanja zdravlje već ozbiljno popušta, kaže koliko košta „lek“. I nije se trudio da deluje prikrivenije nego vuk koji bi uz oblizivanje i obilje vode na ustima, savetovao Crvenkapi kojim putem da bezbedno prođe kroz šumu.

* * *

Na našim političarima je da se uzmu u pamet, i u novoj konstelaciji snaga, makar da pokušaju da reafirmišu koncept nacionalnog jedinstva oko nekog minimuma vitalnih interesa. Jedino tako ćemo izbeći dalje brutalne pritiske, za koje smo, uostalom, sami svojom slabošću uputili poziv. I jedino tako ćemo Londonu i Vašingtonu pokazati da u našoj ergeli nema istinski njihovih konja, i da se ne zanose da će kočenjem naših evropskih integracija, preko instrumentalizovane Holandije ili na drugi način, uspeti neka „grla“ da ohrabre da ih svesrdno prihvate kao gospodare. To što su neki naši političari ponekad spremni da im iz ruke uzmu kocku šećera, ne mora da znači ništa drugo osim da su pragmatični, pa sarađuju radi svojih računa, i u meri za koju misle da ne ugrožava nacionalne interese.

Na našim političarima je da razmisle da li će biti na strani problema ili na strani rešenja. Naravno, posmatrano iz perspektive Srbije i srpskog naroda. Jer, iako su odavno skinute maske, sada se to desilo i sa rukavicama! Poučeni tzv. Sudetskom krizom i licemernim savezništvom sa našim narodom tokom Drugog svetskog rata, od Engleza, i onih čiji su sada glasnogovornici, svašta možemo da očekujemo. Spisak prepreka koje treba da preskočimo na putu do EU, sigurno nije iscrpljen onim što je g. Vordsvort rekao. A koliko će se ići daleko sa njegovim čitanjem Srbima, zavisi od našeg elementarnog jedinstva.

 

 
 
Copyright by NSPM