Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Kolumne Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića u Politici

 

Iza ogledala

Slobodan Antonić

KAO POSLE 9. MARTA?

Sličnosti i razlike između mitinga iz 1991. godine i ovog najnovijeg, prekjučerašnjeg

„Rušilački pohod”, „Demonstranti sa oružjem krenuli na 'mirne' demonstracije”, „Građani Beograda zaprepašćeni vandalizmom demonstranata”, „Koristili demonstracije za pljačku”... Ne, ovo nisu jučerašnji naslovi u provladinim medijima. To su naslovi iz provladinih listova posle 9. marta 1991.

I zaista, postoji nekoliko zanimljivih paralela između ova dva događaja. Najpre, sličan je položaj srpske opozicije onda i sada. Opozicija je takođe bila izgubila predsedničke i skupštinske izbore. Ona nije obavljala vlast nigde i zbog toga je bila frustrirana. Vođe opozicije takođe su se žalile da su njihove stranke žrtve neobjektivnog izveštavanja. Zahtevali su da Srbija čuje i drugačije glasove od onih koji izražavaju samo jedno, vladajuće mišljenje. Opozicija se osećala poraženom i medijski izolovanom. Zato je mitingom pokušavala da skrene pažnju na sebe i tako dobije prostor u medijima.

Takođe, ima sličnosti i u događajima tokom samog mitinga. Okupilo se i onda dosta sveta – mada su provladini mediji minimizovali broj prisutnih. Demonstracije su bile najavljene kao mirne. Ali, deo demonstranata upustio se u tuču s policijom. Za njih se kasnije utvrdilo da su navijači (samo ne „Partizana”, kao sada, već „Crvene zvezde”). Isto, jedno od glavnih mesta okršaja bio je ugao Makedonske i Dečanske. Razbijeni su mnogi izlozi. Policija je, tukući se s najagresivnijim metežnicima, takođe rasturila glavninu demonstranata koji su mirno prisustvovali zboru. Opozicioni prvaci su i tada optuživali policiju za „prekomernu upotrebu sile”.

I reakcije na miting bile su slične. Provladini mediji i onda su stavljali naglasak na vandalizam. Jučerašnji naslov iz „Blica” – „Huligani ponovo lomili Beograd ” – imao je pandan u naslovu od 10. marta 1991, u tada provladinoj „Politici”: „Građani Beograda zaprepašćeni vandalizmom demonstranata”. O onome što se na samom mitingu reklo nije se moglo mnogo toga čuti – kao što se ni sada, recimo, na sajtu B92 ne može pročitati šta su Nikolić i ostali govorili na trgu.

I ideje ko je vinovnik nereda i kako ga kazniti bile su slične. Danas vidimo kako ljutiti gledaoci uglas zahtevaju zabranu SRS-a (vidi, recimo, VIP blogove i komentare na B92). Te 1991. nije bilo blogova i internet-foruma, ali su zato istu funkciju igrali „protestni skupovi” po MZ. Sa njih su slati jednoobrazni zahtevi „da se raspusti SPO i zabrani njegov rad” (Politika, 11. mart 1991, str. 10). Takođe, ideja da se „zabrane protestni mitinzi u centru Beograda” i poruke tipa „Na Ušće ili neko slično mesto, pa mitingujte” (sajt B92) zvuče nam poznato. Naravno, jer je baš gradska vlada te 1991. zabranila demonstracije u centru Beograda.

Vidimo danas, takođe, obnovu ideje o „kontramitingu”. „ Beograd je zreo za jedan kontramitinig i za jednu šetnju, čisto da im objasnimo kako se to radi”. „Sazrelo je vreme da se i mi veterani mitingaši devedesetih okupimo i pokažemo toj šačici bandita kako je to izgledalo” (sajt B92). Onda, 1991, kontramiting je zaista održan, 12. marta, na Ušću. Tada su se takođe čule reči o „šačici bandita” koju treba „razbiti” i slični pozivi na kriminalizaciju opozicije.

Sve ove sličnosti pokazuju ne samo da istorija ume da se ponovi. One pokazuju i da elita ume da ponovi greške iz prošlosti. Satanizacija, pa i kriminalizacija opozicije bila je jedna od osnovnih pogrešaka Miloševića. On te, 1991, jeste bio jak. Ali, njegov odnos prema opoziciji nije bio izraz snage, već arogancije. Time je u mnogo čemu zatrovan politički život u Srbiji. Bilo bi loše ako bi istim putem krenula i sadašnja vladajuća elita.

Sa druge strane, ulično nasilje zaista ne može odvesti ni opoziciju daleko. SPO je 1. juna 1993. izvršio juriš na skupštinu. Tom prilikom poginuo je jedan policajac. Učinak je bio hapšenje lidera stranke i ozbiljna kriza opozicije. Tek kada su SPO i opozicija kao svoje isključivo sredstvo izabrali mirne proteste (1996/97), postignuti su opipljiviji rezultati.

Na sreću, postoje i neke važne razlike između 1991. i 2008. Naša elita sada ima 17 godina više iskustva sa demokratijom. Zatim, ma koliko da je u velikim elektronskim medijima uspostavljena hegemonija „evroreformskog” pogleda na svet, prisustvo opozicije je ipak veće nego 1991. Treće, onda je na mitingu lider opozicije komandovao „Juriš!”, a sada su opozicioni lideri pokušavali da smire militantne grupe. Onda su poginuli jedan policajac i jedan demonstrant, ovoga puta, na sreću, nije bilo mrtvih. Onda je morala da interveniše vojska, ovoga puta se sve završilo bez tenkova.

Sve to daje nadu da srpski parlamentarizam može da izbegne negativni obrazac iz devedesetih. Nekada nam se čini da iz istorije ništa nismo naučili. Ali, nekada se vidi istorijsko sazrevanje i napredak društvene svesti. Srbi ne mogu biti narod večitih istorijskih ponavljača. Možda je ovo dobra prilika da to pokažemo. I sebi i drugima.

[objavljeno: 31/07/2008.]

 

 

 
 
Copyright by NSPM