Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - Kolumne Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića u Politici

 

 

 

Slobodan Antonić

AZIJATKINJE ZA NAŠE MOMKE

Pre neki dan objavljen je članak Radoša Bajića o selima bez dece. Kako se od Beograda, kaže Bajić, krene ka unutrašnjosti, pored puta se vidi sve manje dece. A kad se već približite granici sa Kosovom, deca sasvim nestaju. No pređe li se granica, iskrsavaju „buljuci dece različitog uzrasta”, „kao mešoviti hor koji se razuđeno vraća sa probe”.

Samo dan pre toga, Željko Vasiljević, državni sekretar u Ministarstvu rada i socijalne politike, izneo je viđenje rešenja demografskog pitanja. „Imamo 250.000 muškaraca koji žive po selima i ne mogu da nađu žene za udaju”, zapaža Vasiljević. Međutim, „postoji mnogo zemalja u svetu koje imaju višak žena. (...) Rešenje je da dovodimo žene sa Dalekog istoka: Laos , Burma , Kambodža, Vijetnam. (...) Te žene imaju kult rađanja i kod njih nije nikakav problem da rode troje, četvoro, petoro dece. One dolaze iz sredina koje su ruralne, a to bi nam rešilo i nedostatak radne snage u poljoprivredi (...). Njima bi ovde bio ekonomski raj”. Što se tiče ispražnjenih područja, Vasiljević je izneo ideju kako da se popune: „Mislim da bi iz tih zemalja trebalo da dovodimo cele porodice koje su brojnije, koje imaju mlađu decu. Da od njih napravimo verne građane ove zemlje koji će dati puni ekonomski doprinos time što će gajiti stoku na tim napuštenim područjima”.

Od ove izjave odmah se ogradio Vasiljevićev šef, Rasim Ljajić. On je rekao da nije u pitanju projekat ministarstva, već pojedinačno mišljenje. Pošto je Vasiljević došao sa kadrovske liste SPS-a, ministar je najavio da će o svemu razgovarati sa svojim koalicionim partnerima. Više nevladinih organizacija, kao i ombudsman za Vojvodinu, zatražili su Vasiljevićevu ostavku.

Dva pitanja ovde zavređuju pažnju. Prvo je položaj samog Vasiljevića. Neki mediji su tvrdili da Vasiljević i nije državni sekretar, već da je samo predložen za tu dužnost. I zaista, na zvaničnoj „mrežnoj stranici” Ministarstva rada i socijalne politike, među državnim sekretarima nema Vasiljevića. Sa druge strane, neki mediji su objavili da postoji rešenje br. 24-119-3102/2008, doneseno na 10. sednici vlade (21. avgusta 2008), o postavljenju Vasiljevića za državnog sekretara. Zato bi trebalo videti kakav je njegov status. Je li on državni sekretar, ali tajni, pa ga zato nema na sajtu ministarstva? Ili je on već smenjen, samo što o tome javnost nije obaveštena?

Drugo je sadržinsko pitanje i tiče se Vasiljevićeve ideje. Ona je izazvala zanimljivu raspravu na internet-forumima. Srpski mladići su, uglavnom, podržali zamisao Vasiljevića. Oni su tvrdili da su srpske devojke razmažene, da nisu navikle da rade i da ne gledaju obične, skromne mladiće, već samo one sa džipovima i platnim karticama. Dolazak skromnih Azijatkinja koje poštuju muškarca i vole porodicu, vele oni, može konačno da napuni sela, ali i srpske gradove decom. A konkurencija će pomoći i srpskim devojkama da se „spuste na zemlju”.

Sa druge strane, devojke su, gotovo istim argumentima, optuživale mladiće da su krivci za retke brakove i manjak dece. Naše mladiće su, žale se devojke, razmazile njihove majke, puštajući ih da uživaju u produženom infantilizmu. Pre četrdesete razmaženi srpski mladići ne gledaju obične, skromne devojke, već samo silikonske lutke za zabavu i pokazivanje. A onda se iznenada, oko četrdesete, sete dece. Onda hoće samo žene koje su mašine za kuvanje i rađanje. Ideja sa uvozom i nije loša. Ali, ako bi se, uz Azijatkinje, mogli uvesti i Kubanci. Skromni su, radni, ne beže od odgovornosti, vole porodicu i izuzetno cene Evropljanke. Tako bi se, uz zdravu konkurenciju Kubanaca, i naši mladići „dozvali pameti”.

I u ovom, kao i mnogom drugom sporu, izgleda kao da su obe strane u pravu. Štošta nije u redu sa sistemom vrednosti kojem podučavamo našu decu. Naša elita je za ideal uzela kulturu hedonizma, materijalizma i konzumerizma. Socijalnim oponašanjem taj ideal je proširen do podnožja društva. Svi govorimo samo o pravima, ne i o dužnostima, samo o zabavi, ne i o radu, samo o novcu, ne i o požrtvovanosti. Društvo sa takvim sistemom vrednosti mora početi da nestaje. Ili da završi sa idejom o uvozu Azijatkinja i Kubanaca.

Naravno da se ništa ne rešava tihom smenom Vasiljevića. Još manje se rešava čekanjem na ulazak u EUtopiju, tu svojevrsnu „zemlju dembeliju” materijalizma i konzumerizma. Rešenje je, naravno, u drugačijem sistemu vrednosti. I u novoj eliti, koja će o tim vrednostima svedočiti. Neki muškarci i neke žene koji su to razumeli i koji bi i sami mogli pripadati eliti, već su tu, oko nas. Naše je samo da ih ugledamo. I da svoju decu naučimo da ih prepoznaju.

[objavljeno: 04/09/2008]

 

 
 
Copyright by NSPM