Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Kolumne Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića u Politici

 

Iza ogledala

Slobodan Antonić

POSLE ORIĆA I HARADINAJA


Što je najgore, deo administracije iz Brisela i Vašingtona izgleda da je protumačio hvatanje Karadžića kao još jedan dokaz da Beograd razume samo jezik uslovljavanja

Hapšenje Radovana Karadžića slavilo se ne samo na sarajevskim ulicama. Ono se otvoreno slavilo i ponekim beogradskim medijima. Vrhunac te sreće ostao je zapisan u komentarima objavljenim na sajtu B92, na vest o hapšenju Karadžića. „Konačno!”, „Jee!”, „Halelujah!”, „Vau!”, „A sad, juriš u Evropu!”, samo su neki od preko 300 oduševljenih komentara koji stoje na mrežnoj stranici ove televizije.

Moram da priznam da spadam u one koji se nisu previše obradovali vesti od 21. jula. Haški sud je, posle oslobađajućih presuda Oriću i Haradinaju za mene definitivno prestao biti sud pravde. Karadžić je svakako politički odgovoran za ratne zločine počinjene u Srebrenici. Ali, on makar lično nikoga nije ubio. Orić i Haradinaj su, međutim, svojeručno ubijali žrtve. A danas slobodno šetaju Sarajevom i Prištinom, slobodni od svake krivice, slobodni od svakog zahteva za pravdom.

Samo dva primera njihovih groznih zločina ovde ću pomenuti. Ibran Mustafić, jedan od osnivača SDA u Srebrenici, u knjizi „Planirani haos” (str. 288) svedoči da mu je Naser Orić jednom ispričao sledeće: „Kada smo onu ekipu zarobljenih na Zalazju iz zatvora ponovo poveli prema Zalazju i kada je počelo klanje, meni je dopao Slobodan Inić. Popeo sam mu se na prsa. Bio je bradat i čupav kao životinja. Gledao je u mene i nije progovorio ni riječi. Izvadio sam bajonetu i direktno ga udario u jedno oko, a zatim provrtio nožem. Nije ni zapomagao. Zatim sam ga nožem udario u drugo oko. Nisam mogao da vjerujem da ne reaguje. Iskreno rečeno, tada sam se prvi put uplašio, tako da sam ga odmah poslije toga preklao!”.

O Haradinajevim „podvizima” takođe postoje hiljade stranica dokaza, od kojih je neke još ministar Batić podneo 2001. godine. Tu se Haradinaj okrivljuje da je „lično likvidirao 67 ljudi, naredio likvidaciju najmanje 267 i otmicu više od 400 ljudi”. Tako se, prema onome što se o tim dokazima moglo pročitati u štampi, Haradinaj naročito istakao u otmici jedne kolone srpskih svatova, 12. juna 1999. On je lično učestvovao u mučenju, silovanju i ubistvu svatova. Sam je silovao mladu. Tada je jednoj žrtvi nožem odsečeno uvo, a potom su drugi terani da to uvo pojedu. Svi svatovi su zatim streljani na putu između Đakovice i Prizrena. Jedino je mlada ostavljena Haradinaju i društvu za „zabavu”.

Da, ne mogu se radovati Karadžićevom izlasku pred takav sud koji je bio u stanju da oslobodi dvojicu ovakvih monstruma. Ne mogu, zajedno sa komentatorima sa B92, pevati „Aleluja!”, znajući da ova dvojica ubica ne samo da nikada neće izaći pred sud, već da im je upravo taj sud izdao uverenje da su nevini!

Ali, možda se oni silni B92 komentatori nisu radovali zbog konačnog ispunjenja pravde? Možda su se jednostavno radovali što će nam naši briselski prijatelji, posle takvog uspeha, najzad ispuniti našu žarku želju da „jurnemo u Evropu”? Nažalost, izgleda da je i tu naša kolektivna naivnost brzo udarila u zid realnosti. Već sutradan, po hapšenju Karadžića, Oli Ren i Kušner su nam rekli: „Dobro je to, momci, ali ništa dok ne uhvatite Mladića i Hadžića”. I zaista, ako vam neko uporno traži jednu stvar, a vi mu ipak poklonite drugu, izgleda da je u ljudskoj psihologiji da vam on i dalje traži isto što i pre. Čak i ako je ona druga poklonjena stvar dragocenija!

Od nas je, tako, zahtevan Mladić, a mi smo uhvatili Karadžića. Ali, iako je Karadžić neočekivaniji i veći zgoditak od Mladića, deo EU političke klase jednostavno nije mogao da prekine sa starom pričom „Mladić, Mladić...”. Ispalo je da, i pored toga što je Srbija učinila više od onoga što se od nje očekivalo, ona za pojedine EU činovnike nije uradila ništa. I kao đaka koji je napisao teži, ali pogrešan domaći zadatak, tako su nas Oli Ren i Kušner u utorak vratili da uradimo tačno ono što su nam zadali. Čuvena „puna saradnja” sa Hagom kao da ni posle 21. jula nije uspostavljena.

Što je najgore, deo administracije iz Brisela i Vašingtona izgleda da je protumačio hvatanje Karadžića kao još jedan dokaz da Beograd razume samo jezik uslovljavanja. To je nesumnjivi podtekst nekih reakcija tamošnje političke klase. A ako takvo mišljenje preovlada i u najvišoj administraciji, samo je pitanje vremena kada će, posle Karadžića i Mladića, na red doći i nešto treće. Recimo – uspostavljanje „dobrosusedskih odnosa” Srbije sa svojom sopstvenom pokrajinom.

Iz ovih razloga, razboriti čovek u Srbiji teško da se može ushititi zbog hvatanja „Dragana Dabića”. Razboriti čovek će se obradovati tek ako nam u Briselu zbog toga konačno „odmrznu” SSP; ako nam se najzad ukinu ponižavajuće vize; ako, zajedno sa Karadžićem, ne bude osuđena i cela Republika Srpska – a možda i cela Srbija; ako se u Briselu i Vašingtonu na čuvenu listu zahteva, uslova, preduslova i poduslova, ne dodaju još i „dobrosusedski odnosi s Kosovom”... Da, razboriti čovek će se tek tada obradovati. Ali, kolika je verovatnoća da će se razboriti čovek iz Srbije moći obradovati ispunjenju makar jednog jedinog od ovih logičnih, pravednih i poštenih očekivanja?

[objavljeno: 24/07/2008]

 

 

 
 
Copyright by NSPM