Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo NIN

 

 

 

Batić Bačević

Putin na srpski način

Ako bude odigrao pametno, Tadić bi mogao da postane veliki državnik male zemlje koji je definisao srpsku politiku za narednih nekoliko decenija. Ako se, međutim, čitava politika bude davila u spinovanju javnosti i prevođenju političkog sistema u jednostranački, evropski pluralizam, onda će čitava priča o srpskom Putinu ostati običan novinarski vic. Koji građanima neće biti smešan

Već godinama se srpska kafanska elita iscrpljuje velikim, teškim, maliganima bogatim raspravama na temu kada će se i Srbiji dogoditi veliki lider kojih smo kroz istoriju vazda imali ali nismo toga svesni, pa da Srbija krene putem velikog oporavka. U tim raspravama se uglavnom govori da ovo podneblje nekako više voli prosvećenu čvrstu ruku, nego mlitavi stisak kojim se stalno moli za kompromis, ističe da je u novijoj istoriji Srbija zapravo imala samo kratke demokratske pauze, koje su u zemlju uvodili haos i osećaj inferiornosti, dočim se u periodima prosvećenog ili primitivnog apsolutizma zemlja konsolidovala, doduše manje nego vladajuća dinastija, pa i emancipovala, uglavnom više nego njeni vladari. Možemo da budemo sto godina demokratska zemlja, opet bismo bili početnici u odnosu na zapadne zemlje, ali kada bi se takmičili u vladanju čvrstom rukom, e, tu bi već bili ozbiljni favoriti, kao da nam poručuju zagovornici balkanskog nihilizma, obogaćenog velikom dozom autoironije.

Čežnja za srpskim Putinom, koji bi povratio nacionalno samopouzdanje, obračunao se sa korupcijom i pokrenuo ekonomsku obnovu, ne mareći za zapadne kritike zbog nedostatka demokratije, tako je postala neka vrsta refrena u raspravama o mogućim scenarijima za izlazak Srbije iz tunela u koji je odavno ušla, ali još nije utvrdila gde se završava. U toj raspravi jedino je nedostajala ličnost koja bi mogla da odigra ulogu srpskog Putina – Koštunica je bio suviše mlak sa nedopustivo nesolidnom stranačkom organizacijom, Nikolić je uspeo da sa svakim izbornim uspehom izgleda kao sve veći gubitnik (a da nije uspeo da postane Putin u sedištu stranke), neki ratni heroji već odavno spavaju kod rođaka na selu u strahu da im ne zakucaju istražitelji, a istaknutiji pripadnici tajnih službi mogli bi da budu lideri samo u svojim zatvorskim odeljenjima. Tako je uglavnom završavala tužna priča o prosvećenom apsolutisti koji je možda tu negde, ali se nikako ne pojavljuje, jer mu to ne daju strane sile, domaći izdajnici, a najviše vlasnici glasačkih listića. Majski izbori su, međutim, pokazali da bi zemlja ipak mogla da dobije Putina, ali na onoj strani gde se on najmanje očekivao. Možda zato što nauka još nije čula za evropskog ili demokratskog apsolutistu, ali nauka nije čula ni za većinu ključnih političkih pojmova u Srbiji pa su svejedno ti pojmovi postali stubovi savremene politike.

Možda će istoričari u nekoj daljoj budućnosti utvrditi da li su glasači 11. maja glasali nošeni željom da žive kao “sav normalan, evropski svet” ili gonjeni strahom da se zemlja ponovo ne strovali u patriotizam devedesetih godina, ali je sada sasvim jasno da je predsednik Srbije i lider Demokratske stranke danas moćniji nego bilo koji političar iz postoktobarske Srbije.

Razvojni put Borisa Tadića je veoma čudan za srpske prilike – pojavio se kada je stranka bila na ivici brodoloma i odmah napravio nekoliko poteza (priznanje afere Bodrum, elegantno uklanjanje čelnih ljudi stranke sa izborne liste), koje su analitičari ocenjivali kao siguran put ka preranoj penziji ali se ispostavilo da su birači te poteze nagradili. Kasnijom politikom kohabitacije sa Koštuničinom vladom, a zatim davanjem premijerskog mesta arhirivalu iz druge demokratske stranke, bio je stotinu puta optuživan za izdaju politike pokojnog Zorana Đinđića, opisivan kao dobar đak u školi Vojislava Koštunice, ali je Demokratska stranka, vozeći slalom između Evrope i Kosova, postala najmoćnija politička kompanija u Srbiji.

Kao nesporni lider evropskog bloka, kojem će se ovih dana pridružiti pioniri Miloševićeve partije, Tadiću su se otvorile sve karte – Dačić postaje drugo ime za Evropu, zapadni ambasadori se utrkuju da pozovu Arkanovog zamenika na svečani ručak ili večeru i porazgovaraju sa njim o strategiji Srbije, a opozicione stranke su na ivici ozbiljnih sukoba jer su tek sada shvatile da su poražene na izborima. Kao čovek koji će predsedavati zemljom i koordinisati vladom, Tadić dakle može da bude neka vrsta Putina na srpski način, samo što će moć i uticaj, umesto sa Koštunicom ili nekim drugim liderom, morati da podeli sa barem jednim ambasadorom i najmanje dvojicom srpskih biznismena. U toj borbi, koju će mediji sve manje primećivati ali će ona biti sve ozbiljnija, predsednik Srbije će sam sebi ispisati političku biografiju. To što se predlagač zakona o vladi i ministarstvima obratio skupštini u crnom, kožnom sakou može da bude samo jedan od slikovitih detalja, ali neke druge najave kao što su disciplinovanje medija, ukidanje agencija i tela koje bi trebalo da imaju ulogu kontrole vlasti, mogu da budu ozbiljan signal da će Srbija polako ulaziti u demokraturu, termin kojim je jedan poljski disident opisao stanje kada se u odbrani demokratije guše osnovni demokratski principi. Ali sve to može da ostane kao znak početnog trijumfalizma, posle kojeg će već uslediti trezveniji, smireniji rad na izgradnji demokratskog društva, koje je pomireno u sebi, a ne u vilama vodećih srpskih tajkuna.

U zemlji koja se još njiše na talasima evropskog entuzijazma, u kojoj su medijski i ostali istaknuti javni radnici privremeno postali banalni propagandisti velikog evropskog cilja, koji nam nudi sve a ne košta nas ništa, pozicija vodećeg političara evropskog bloka deluje veoma lagodno. Iako su Irci rekli ne Lisabonskom sporazumu, a predsednik Francuske, koja je preuzela predsedavanje Evropskom unijom, jasno stavio do znanja da nema šansi da krajem ove ili početkom naredne godine postanemo kandidati za EU, ovdašnji licencirani borci za evropsku stvar sa lakoćom objašnjavaju kako ćemo već za četiri godine ući u veliku evropsku porodicu, a blagajnici u Briselu nervozno čekaju Dačića, Krkobabića i Palmu da im ispune sve uslove koje Srbija možda neće moći. Ako bude odigrao pametno, Tadić bi mogao da postane veliki državnik male zemlje koji je definisao srpsku politiku za narednih nekoliko decenija. Ako se, međutim, čitava politika bude davila u spinovanju javnosti i prevođenju političkog sistema u jednostranački, evropski pluralizam, onda će čitava priča o srpskom Putinu ostati običan novinarski vic. Koji građanima neće biti smešan.


 
 
Copyright by NSPM