Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

 

 

Nenad Bjelanović

KUSTURICA KAO SRPSKI KULTURNI SIMBOL (1)

Kusturica, koji svojim radom ide u sam vrh srpske kulture, trpi uvrede naroda kojem je dao sve što je mogao: svetsku reputaciju, brojne nagrade, prijateljstvo sa velikim narodima sveta, najveći srpski film i još mnogo toga. Prokletstvo se nastavlja. Mi smo kao narod osramoćeni pred sobom i drugima, varvarskim ispadima šačice dokoličara i verovatno, hroničnih pijanaca. Sramota zbog toga nije manja. Čim se to desilo, znači da ima još onih koji tako misle. Na kojem smo mi stupnju kulturne egzistencije kao narod, kada se prema najvećima ovako odnosimo?

Značaj Kusturice kao režisera i intelektualca nije ni pravedno, ni pravilno vrednovan kod nas. Za druge narode on može biti to što nesporno jeste – veliki režiser; za nas – on mora biti mnogo više, ukoliko želimo da se nazovemo narodom velike kulture. Kažem nije pravedno vrednovan, jer ovde neki besede da je „on“ beznačajan lik koji pr o fitira na karti provincijalnog ekskluzivizma, pritom se još predstavljajući kao vođa nekakve ruralne muzičke gerile, dok su oni, beogradski urbani kritičari, lišeni svih tih niskih i seljačkih poriva za kupovinom jeftinih poena kod publike, ponosno ostali da sede na Karaburmi odakle su, obasjani plamenom zavisti, navodno jedini u stanju da vide pravu istinu. Svet u njemu, pored umetnika, prepoznaje autentičnost i iskrenost, danas zaboravljene vrednosti. Ali, za nas, Kusturica i njegovo umetničko delo, ništa manje nego Njegoš ili Crnjanski, mora biti uporišna tačka našeg duhovnog identiteta. Remek-dela filma uporediva su sa najvećim ostvarenjima svetske umetnosti i kulture; pokretne slike ne zaostaju u svom umetničkim izrazu za velikim delima slikarstva, arhitekture, vajarstva ili književnosti; to je moja principijelna pozicija. Svima koji još uvek veruju da filmu ipak nešto nedostaje da bi bio prava umetnost, ne mislim da dokazujem ovu istinu.

Andergraund je srpski panteon. Svi naši mitovi i bogovi, aveti i kobi, predanja i arhetipovi, dati su u tom filmu. Prvi put u istoriji filma, jedan film je nacionalan u tom smislu što je prizma kroz koju se u milion boja prelama slika karaktera naroda iz kojeg je potekao. To je najdublja sociološka, antropološka, psihološka i filozofska studija o našem narodu, data u formi alegorije, koja po snazi nimalo ne zaostaje za najčuvenijom alegorijom evropske kulture, alegorijom pećine. Ovaj film nije samo remek-delo kinematografije, već kulture uopšte. Kao što je poznato, film nije duhovni medijum; on kao takav nije podesan za prenošenje duhovnosti onako kao što je to u stanju npr, religijski tekst. Ali, ovaj film doveo je do novih vrhunaca tradicionalne funkcije filma, pre svega u ispoljavanju čitavog dijapazona ljudskih emocija: ljubavi, mržnje, radosti, smeha, melanholije, tuge ... daje potpuno nov mehanizam njihovog ispoljavanja.

Ako se sva umetnost može podeliti na poeziju i prozu, onda ćemo za Kusturicu lako reći da stvara poetski. Jasno se oseća da je Andergraund proizvod pesničkog osećanja i religiozne svesti njegovog autora. Film svoj konačni vizuelni oblik i rastrzan i račvast tok duguje simbiozom ova dva elementa; povezivanje elemenata radnje u veoma složenu, krećuću strukturu moglo je da održi na okupu samo jaka poetsko-profetska ličnost autora. Andergraund je najviši proizvod autentičnog srpskog pravoslavnog paganizma. U njemu ništa nije ono što jeste i svako pomeranje značenja jednog elementa utiče na menjanje strukture filma. Mi vidimo samo ono što smo sposobni da učitamo u nepregledan niz simbola. Simboli su toliko jaki, dati u tako jarkim nijansama, da svest ne može da ih apsorbuje na instant način, ona se doslovno muči da upije takav sadržaj. Reklo bi se da je film, pre rezultat stvaralačkog košmara, nego hladnokrvne i savršene analize i pripreme (nrp, bergmanovskog tipa).

Kusturica je Andergraund-om, sagradio hram srpskog paganskog bića. To je religiozni nivo posmatranja. Postoje i mnogi drugi. Pokušaću to da ilustrujem. On je njime dao političku ocenu jednog perioda, sociološku studiju društva, socio-psihološku studiju likova, ključ za razumevanje poslednjih ratova, utkao tanano iscrtane psihološke profile u nosioce radnje, kao retko ko prikazao diaboličnu stranu ljudske prirode, sudbinu napravio glavnim elementom apsurda .... i nikoga nije osudio u jednom ratnom filmu. Cela naša duša je u tom filmu. I njena istorijska sudbina. Nismo li mi, kao narod, bili spremni, poput Crnog, da srljamo i preskupo plaćamo i svoje poraze i svoje pobede? Nismo li u svim našim pobedama bili poraženi, kao Crni? Nismo li prodali dušu đavolu, crvenom i(li) konformisitčkom, poput Marka? Nisu li srpske žene, dale sebi moralnog oduška u moderno doba, poput Natalije? Nismo li svi, zaljubljeni u te naše domaće lujke, sa svom snagom Crnog i svom perverznošću Marka? Nismo li svi odrasli uz očinske figure Dede i majčinske figure Vere? Nisu li roditelji preterano bolećivi na decu kojoj ne daju da odrastu? Nije li direktna podzemna veza sa Nemačkom – komunistima omogućavala rešavanje društvenih problema, poput nezaposlenosti? Kakav moralni slom mora da su već, na unutrašnjim pitanjima, doživele ratne generacije, kad su pristale da cela država dobije status posleratnog kolaboracioniste?

Uzmite srpsku dušu i dobro je pogledajte; nećete naći ni jedan njen kut, nijedan delić, koji nije prikazan u Andergraund -u. Ako je Njegoš u „orskom vijencu “, dao najlepši spev o našem osećanju slobode i epskom shvatanju života, ukazujući na najveću muku našeg naroda, tragičnu podeljenost, gde brat bratu postaje dušmanin, zar Kusturica zaostaje za tim njegoševskim osećanjem tragizma? Zar je srpska duša manje uzbuđena gledanjem Andergraund -a, nego čitanjem „ Gorskog vijenca “? Nije li i Andergraund iz istog grmena izišao kao najsilniji pesnički krik protiv izdeljenosti narodnog bića i krvavog bratoubilačkog rata? I nema li istu svrhu? Nije li Anderground najgrandioznije pagansko opelo ikad održano u čast jedne države?

Dok je naše političko biće davalo poslednje znake života u svom samrtnom ropcu, dok smo svi bili slomljeni, razočarani i ogorčeni, smušeni, izgubljeni i poraženi, jedan čovek je vodio titansku borbu da da izraza svom osećanju – Emir Kusturica. Njegov film nije žanrovski određen do danas, nikada pre viđen i nikada ponovljen; otuda i problemi sa svrstavanjem i smišljanje načina da se taj film na pravi način prevede u bliske kategorije i pojmove. Kada to pokušavate da uradite, odjednom osećate da ste na nepoznatom terenu. Poznavanje istorije umetnosti (posebno slikarstva), jugoslovenske istorije (posebno ratnih poglavlja), filma kao medija, individualne i kolektivne psihologije itd, svakako vam pomaže da o tom filmu stvorite sopstveno mišljenje. Ali, materija vam se neprestano migolji iz ruku. Šta god da kažete, zvuči nedovoljno i trivijalno, čak glupo. Jednostavno, u Andergraundu je postignuto takvo sintetisanje građe, koja se prepliće na nekoliko stalno aktivnih nivoa značenja, da je to svojevrstan intelektualni šifrarnik sa procesorom koji stalno meša brojeve na displeju sa konačnim rešenjem. Kad god mislite da ste složili sve kockice i da vidite neku jasnu simboliku, otkrijete da upravo otkriveni sloj značenja, nosi u sebi klicu novog, do tada potisnutog u svesti. U kojoj meri je to plod svesne namere autora, a koliko posledica spontane kondenzujuće moći njegovog izraza, nikada nećemo saznati, kao ni kakva duševna bura prethodi takvom, uraganskom zamahu prilikom stvaranja. To ostaje samo Kusturičina tajna.

Meru njegove vrednosti predstavlja i izuzetna skoromnost u pogledu izgovorenih pohvala na sopstveni račun. Čovek koji ne preza od uvrede u odbrani onog što smatra svetinjom, nikada nije reč rekao o vrednosti sopstvenog rada. A još niko nije dao dovoljno obimnu studiju kojom bi bila zadovoljena njegova umetnička prava, ako tako može da se kaže. On je jedini veliki naš umetnik, koji ostaje više kuđeni i osporavan, no uzdizan i hvaljen, čak i iz usta svog naroda.

Andergraund je sastavljen od slika delakroovskog intenziteta, paganske silovitosti i svežine; uz podtekst nabijen tragičnim osećanjem da u istoriju odlaze lokomotiva i kompozicija jugoslovenstva, jedne ideologije u koju niko nije verovao, a koju smo svi voleli. Ta nostalgija za nečim čega više nema, a što u nama još živi, taj rascep između individualnog sećanja i brutalne stvarnosti, ostao je zauvek sačuvan zahvaljujući Emiru Kusturici.

Kusturica je Anderground-om dao delo kojim je umetnički zaključio epohu jugoslovenstva. Nije redak slučaj da trenuci velike političke krize u darovitim pojedincima, koji se nađu pred krajem jednog vremena, probude neodoljivu snagu da izraze kolektivne istine i kristališu ih u svojim delima, predajući ih na čuvanje potomstvu. Može se reći da Kusturica nikada ne bi napravio ovakav film da nije bilo raspada Jugoslavije, onako kao što Andrić ne bi napisao „Na Drini ćuprija“, da nije bilo Drugog svetskog rata (ili bi je napisao sa drugim intenzitetom i senzibilitetom, svejedno). Pred vratima smrti, kada politička katastrofa u velikim zalogajim guta delove tvog naroda, kao da se u umetniku osećanje obaveze prema naciji, sebi i Bogu desetostruko povećava. On tad radi pod unutrašnjim pritiskom nesvakidašnjim za uobičajeni umetnički rad, čak, iako je on inače, visokog intenziteta. Osećanje sudbinske predodređenosti za izvršenje velikog zadatka tada je najveće i najčvršće. Možemo reći da su razmere naše nacionalne tragedije, postale pretpostavke veličine ovog filma. Da je rođen u drugom vremenu ili drugom narodu, sa istim pozivom, njegova bi karijera sigurno bila jednako blistava, vrednost date kulture bitno uvećana, ali, ni u jednom drugom slučaju, Kusturica ne bi stvorio delo unikatne snage i intenziteta u celokupnoj istoriji kinematografije i delo koje među svojim ukupnim potencijalima krije stvaralačku vatru oblikovanja svesti jednog naroda.

Andergraund nije običan celovečernji film, koji ima nešto veće intelektualne i artističke pretenzije. Posle gledanja Bergmana, vi možete provesti veče ćaskajući sa prijateljima o najraznovrsnijim značenjima koje ste uhvatili gledajući npr, „Divlje jagode“. Naravno, da to isto možete učiniti i posle Andrgraunda . Međutim, bilo bi glupo da se na tome zaustavite. Nivoi svesti na koje Andergraund deluje daleko su širi od jednostavnog intelektualizma. On zadire u mitsko biće našeg naroda i praktično iz njegove utrobe crpe snagu za svoj sudar sa sudbinskim. U Andergraund -u je ostvaren antički ideal bliskosti velike umetnosti i opšteg ukusa. Kusturica nije manji od Sofokla, ni Andergraund od Antigone – samo smo mi manji od Grka.

Ovim tekstom, upućujem izvinjenje u ime celog našeg naroda Emiru Kusturici. Želja mi je da iskrenim tekstom pokušam da ublažim uvrede iznesene na račun velikog čoveka i umetnika, kao i da izrazim zahvalnost za sve što je Emir Kusturica činio i nastavlja da čini za svoj narod. Emir Kusturica zaslužuje da zna da mržnja šačice šarlatana i zlobnika, nije i ne može biti veća od ljubavi nekoliko miliona ljudi, mada mediji često daju upravo suprotan utisak.

Fusnote:

1. Ovim tekstom, upućujem izvinjenje u ime celog našeg naroda Emiru Kusturici. Želja mi je da iskrenim tekstom pokušam da ublažim uvrede iznesene na račun velikog čoveka i umetnika, kao i da izrazim zahvalnost za sve što je Emir Kusturica činio i nastavlja da čini za svoj narod. Emir Kusturica zaslužuje da zna da mržnja šačice šarlatana i zlobnika, nije i ne može biti veća od ljubavi nekoliko miliona ljudi, mada mediji često daju upravo suprotan utisak.

 
 
Copyright by NSPM