Mirjana Bobić-Mojsilović

Ivan Ivanovič stanuje iznad

Ćutanje je zlato. Ta poslovica danas dobija i svoju duboku političku dimenziju. Svet je jednostavno tako napravljen. Samo ćutanje obezbeđuje kakav-takav mir. Ili, drugim rečima, čuvena rečenica iz američkih filmova: „Imate prava da ćutite, jer svaka vaša izjava može biti iskorišćena protiv vas” danas postaje pravilo javnog ponašanja, odnosno oni koji govore sami sebi natovaruju bedu na vrat.

Na jednom veoma posećenom Internet-sajtu, koji kritički razmatra projekat Novog svetskog poretka, neko je sastavio spisak od deset saveta za bezbedno preživljavanje u kulturi Velikog brata i apsolutnu kontrolu. Između ostalog, preporučuje se da se u društvu nikada ne govori o religiji ili o politici, da je najbezbedniji recept gledanje televizije – jer ne samo da otupljuje čula nego i pruža mogućnost da se čuju „ispravni stavovi” lidera Novog svetskog poretka i njihovih televizijskih trbuhozboraca, da je hipokrizija najsigurnija politika, da je zgodno priključiti se nekom humanitarnom projektu tipa „Hodanje za želju” ili „Četrdeset sati gladovanja”, jer se time na najsigurniji način pokazuje pripadnost „naprednim idejama” i tome slično. Ali, svakako najzanimljiviji savet je onaj u kome se preporučuje da se sa pažnjom posmatra šta rade drugi ljudi kako bi se na vreme obeležili oni koji se ne uklapaju.

Cinični pisac saveta aludira na sovjetsko iskustvo iz vica o Ivanu Ivanoviču „koji stanuje sprat iznad”, ali poenta ove kritike stanja stvari u američkom društvu može se jasno čitati i kod nas. Paradoks je da danas ona možda važi i više nego u doba komunizma, pa čak i u Miloševićevo doba. Jer je i u vreme komunizma i Miloševića nekako sve bilo kristalno jasno. Postojala je oštra podela na nas i njih, postojalo je jednoumlje i sa tim u vezi otvorene sankcije prema neistomišljenicima. U komunizmu se tražila vernost komunističkim idejama, u Miloševićevo doba je ulaznica za sve bio srpski patriotizam.

Demokratija koja podrazumeva slobodu govora, međutim, donela je još strašniju agresiju prema bilo kom disonantnom tonu u poželjnom horu. Taj hor danas traži samo jedno – ljubav prema evropskim arijama – ali ne i dobar glas, i još manje sluh. Nema ideologije, ali ima „projekta”, otuda je podjednako lako postati naš, koliko i ozloglašen. „Ivan Ivanovič stanuje na spratu iznad”. Prilazak „pobednicima” oduvek je bio vrhunac hipokrizije, ali neprilazak se danas smatra nekom vrstom moralnog i intelektualnog zločina. „Ko nije sa nama, taj je protiv nas”, ta stara i mračna parola ponovo je na delu – a to se može videti i u komentarima na internet blogovima koji vrve od dojava „gde je Ivan Ivanovič”. Slobodni ljudi su izloženi nekoj vrsti tihog linča. Demokratija ovde ne trpi različito mišljenje.

Upravo zato najnovija parola o srpskom pomirenju deluje tako lažno. Mire se i jedni drugima praštaju samo oni koji su se obreli u istoj grupi. Ali oproštaja onima koji nisu sa njima – nema. Otuda svaka nezavisna kritika upućena zagrljenoj grupi, ovde dobija status velike uvrede i postaje ključni dokaz da Ivan Ivanovič jeste štetna društvena pojava. Bezbolno se mogu kritikovati samo oni koji su označeni kao kritičke mete – sve drugo je samo zabijanje zlobnih klipova u točkove našeg napretka. Slobodni ljudi koji misle svojom glavom i imaju integritet više se ne tolerišu. Demokratija sve više liči na sektu.

Pobednici traže ovacije. Pobednici traže da svaki čitalac novina i gledalac televizije bude onaj savesni komšija iz ruskog vica. Sloboda medija se ovde oduvek shvatala kao sloboda da se slobodni ljudi dovedu u red. Najčešće je to red za posao. Slobodni čovek koji kritikuje pobednike više nije slobodan. On je obeležen.

Otuda je veličina političke pobede u obrnutoj srazmeri sa proizvodnjom političkih gubitnika.

Ćutanjejezlato.

www.mirjanabm.com

[objavljeno: 09/07/2008]