Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo Politiku

 

 

 

Mirjana Bobić-Mojsilović

Zona sumraka

Novi zločin u Srbiji – nedostatak evroentuzijazma ispostavlja se kao opasno moralno posrnuće i ključni dokaz za stavljanje klipova u točkove našeg razvoja, te remetilački faktor štetan po duhovno zdravlje i tako potreban optimizam. Zato Vlada Srbije sprovodi široku kampanju borbe protiv štetnog mišljenja – biti evropesimista opasno je, pokvareno je i nije prijateljsko ne samo prema Evropi, koja to nije zaslužila, nego i prema SAD, koje su to zaslužile još manje, a naročito prema vladi za koju je ceo svet rekao da je proevropska i demokratska i koja se toliko trudi da je svi zavolimo.

Nedostatak evroentuzijazma ovde dobija jasne ideološke predznake – ko nije evroentuzijasta, taj je desničar i nacionalista, a u „Novoj Evropi” za takve mesta biti neće. Olako obećana brzina, kojom se u ime Evrope, sprovodi disciplinovanje medija i javnog mnjenja, gorko podseća na komunističku prošlost u kojoj je novinar bio društvenopolitički radnik, a novine partijski bilteni u kojima je harao humani pendrek moralno-političke podobnosti. Ideološka raznovrsnost je našim demokratama nekako postala nepodnošljiva i duboko uvredljiva, pa se u tom kontekstu kao jedan od ključnih zadataka ove vlade može čitati i pokušaj demokratskog disciplinovanja važnih medija, u najcrnjem maniru „partijske diferencijacije” iz vremena Osme sednice, sa sve pismima sindikata, i direktivama odozgo i sa strane čiji su se nalogodavci, nekako „izgubili u prevodu”, ali su zato javnosti prikazani ljudi koji, su poput čuvenog „čistača” Vinstona Vulfa iz „Petparačkih priča” dovedeni da „očiste teren”.

Da ne bi bilo zabune oko smernica našeg evrooptimizma, i oko onog čuvenog pitanja „Šta da se radi”, prve konkretne lekcije stigle su pre nekoliko dana –najvatreniji evroentuzijasti počeli su da dele savete medijima da, na primer, treba da pišu o tome kako se Kosovo izgradilo poslednjih godina i kako tamo svakoga dana u svakom pogledu sve više napreduju, a ne da se piše o tome kako je Kosovo oteto. Treba, na primer, sa zgražanjem pisati o tonu kojim ruski ministar govori o naftnom sporazumu, ali sa oduševljenjem pozdraviti američkog ambasadora koji izjavljuje da podržava nezavisnost Kosova i da SAD nikoga ne teraju , već samo ohrabruju države iz okruženja da priznaju nezavisnost južne srpske pokrajine. O cvetnoj bašti treba pisati, svima nam je preko potreban optimizam, svima nama treba ohrabrenje.

Tuga ovog, kobajagi evropskog, ideološkog monolita, kakvog nema nigde, ogleda se upravo u jednom malom detalju – već danas se ovde smatra neviđenom hrabrošću – misliti svojom glavom i misliti glasno. Zar smo se za to borili – šerpama, loncima, pištaljkama, zar posle komunizma, pa onda Miloševića i dvadeset godina agonije stižemo u tačku u kojoj svako od nas može biti proglašen desničarem i srpskim nacionalistom ako sa oduševljenjem ne pristane da bude u stadu koje je žigosano žutim zvezdicama i koje čuvaju i vode samozvani tumači evropskih vrednosti?

Ućutkivanje evropesimista je jedna stvar, ali njihovo olako etiketiranje nalepnicama iz doba komunizma više je nego opasno. Ono govori o avetima prošlosti koje se, ogrnute zastavom Evropske unije, na velika vrata vraćaju na našu scenu.

Takozvani široki front za Evropu, u suštini nije ništa drugo nego uvođenje nove ideologije koja će po kratkom postupku razvrstati žito od kukolja, i srediti svet ideja kako dolikuje istinskoj ljubavi prema novom „velikom vođi”. Ko je i kako izgleda veliki vođa, nije toliko bitno, bitno je da nas on ohrabruje da u novu religiju uđemo, ostavljajući sve što znamo, za sobom. Jer samo tako, možemo sanjati o obećanom raju.

Ultraradikalna levica novog svetskog poretka jeste ideološki izvor sa koga vodu piju naše vajne demokrate. Radi se o tome da se , za razliku od demokrata, ovi prvi bar lažno ne predstavljaju. Rečju, ovo u čemu smo je – zona sumraka.

[objavljeno: 01/10/2008]

 

 
 
Copyright by NSPM