Željko Cvijanović

Radovan

I onaj Karadžić, ekscentrični nacionalni lider i kockar koji je s parom kečeva u rukama tri i po godine izluđivao pola sveta, i ovaj Radovan, mistični duhovni istraživač sa likom kolumniste Trećeg oka, u jednoj stvari imaju podjednaku snagu. Naime, ako je Boris Tadić u ponedeljak uveče, kada je iz njegovog kabineta javljeno da je Radovan uhapšen, mogao da zamisli poslednji dan svoje vladavine, morao je da pomisli da će sa te tačke jasnije nego bilo šta drugo videti Radovana.

Jer, ako taj poslednji dan vlasti dočeka sa osećanjem pobednika čija je vladavina donela dobro Srbiji, Radovana će odatle videti kao tačku na kojoj je presekao, onu od koje je taj dobar put krenuo. Ako sa vlasti bude odlazio sa osećanjem luzera - još jednog koji je mnogo hteo, koji je neko vreme Srbiju muljao po rukama i ništa s njom uradio nije - setiće se Radovana kao čoveka od koga su stvari krenule naopako.

Naravno, koliko god da je Boris na sebe preuzeo težak teret, njegova dilema, ako je tako nešto uopšte imao, logički je veoma jednostavna. S Radovanom koji na slobodi Srbiju leči tihovanjem, viskom i amajlijama ni Boris ni Srbija ne mogu izaći kao pobednici iz ovog mandata u kome su privremeno dodeljeni jedno drugom. S Radovanom u Hagu, međutim, mogu i da pobede i da izgube. Matematički rečeno, ono što se s Radovanom dogodilo u ponedeljak Srbiji je bilo potrebno, ali joj nije dovoljno ni to hapšenje ni ta Borisova borba sa duhovima pretprošlog vremena.

Naravno, pri tome ne mislim samo na preostalu dvojicu haških begunaca, već na način na koji će Srbija umeti da iskoristi ovu prilično veliku žrtvu prvih dana Tadićeve vladavine. Ne mislim tu na moralistički aspekt cele stvari, iako on nije nešto što bi obavezno trebalo propustiti. Nema nikakve sumnje da je Karadžić na ovaj ili onaj način odgovoran za neke veoma zle stvari koje su se desile u Bosni. Jednako nema nikakve sumnje da u makar pet ozbiljnih svetskih država danas vladaju ljudi za koje se to isto može reći, ali ih ne traži Tribunal, svetski mediji ih ne nazivaju zločincima, obasuti su državničkim počastima.

Ta mala činjenica ozbiljno ruši onu moralističku tezu kako je i pojedincima i državama život posle počinjenog zločina nemoguć bez iskupljenja. Moguć je, još kako, jer da nije tako, svet bi bio uređen sistem koji počiva na pravdi, a ne na sili. Problem je, međutim, drugi: koliko god da je moguć život posle zločina, život posle poraza zaista je nemoguć, samo što poraz ovde nije pravna, već istorijska kategorija, dok je zločin ipak pitanje prava. Hoću da kažem da Karadžića ne bi trebalo amnestirati od zločina koji mu se pripisuju, ali bi dobro bilo da o tome govorimo otvoreno i kažemo da njega Hag ne traži zbog Srebrenice, koliko god bilo monstruozno ono što se tamo dogodilo, nego ga traži zato što je pacerski vodio jedan rat i zato što ga je pacerski izgubio.

Karadžić luzer zato je Hagu tema tek onoliko koliko je taj sud sredstvo manifestacije političke volje jednog internacionalnog poretka. Ali Karadžić luzer za Srbiju je mnogo više od simboličke vrednosti, on je za nju nešto kao leganje u krevet sa mrtvacem, on je jedan potpuno aistoričan predmet, nešto čega se čovek koji živi u realnom istorijskom vremenu mora otarasiti svestan da ne postoji nijedan način da s tim u krevetu ide napred i jednako svestan da, ako se toga otarasi, još uvek ne znači da je krenuo napred.

Problem je tu, dakle, sa jednom aistoričnošću ovdašnjih poraženih vođa od Slobe, preko Karadžića, do Mladića. Hajde da ne idemo suviše daleko u razmatranju toga kako se svetska istorija rešavala balasta svojih poraženih vođa, koji su obično svoje gubitke preživljavali tek onoliko da bi mogli da ih konstatuju i nestanu. Dovoljno je setiti se dvojice najslavnijih srpskih luzera: nikada ne bi sijala odsečena Lazarova glava da mu je pretekla još koju godinu posle bitke, da je morao svakoj budali koju bi posle toga sreo da odgovara na pitanje gde mu je Kosovo i da li je na Gazimestanu ostavio onolike junake da bi bio Bajazitov vazal, što ga ne bi promašilo da je nekim slučajem pretekao. Lazara su u istoriju upisali njegova vera, njegov poraz, ali, ne manje od toga, i njegov brzi kraj, koji su samo zato vekovima kasnije mogli da čine sveto trojstvo jedne nacionalne mitologije.

Ni Karađorđu istorija ne bi dala veću ulogu od one u kojoj je jedan svinjarski trgovac hrabro podigao Srbe na jedan od ustanaka, kojih je celog tog veka bilo, i koji je izgubio da njegov poraz Miloš nije pretvorio u pobedu serijom malih koraka. A sad, što je prvi korak te pobede, ono što je bilo neophodno iako ne i dovoljno, bila je Karađorđeva glava odnesena Porti, lakše će razumeti ovi nego oni savremenici.

Naravno, ne pada mi na pamet da pravim poređenje između onoga iza čega je Miloš stao u Radovanjskom lugu i ovoga iza čega je stajao Boris u autobusu gradskog prevoza. Jer ono sa Milošem i Lazarom bila je arhaična žrtva, ovo s Radovanom nešto je drugo: kao tumor koji vas neće ubiti, ali će vas ubiti hiljadu drugih stvari koje zbog tog tumora ne možete da rešite.

Zato je ovde reč o nečem drugom: tri najveća luzera srpskih ratova iz prošle decenije - Milošević, Karadžić i Mladić - godinama posle svojih poraza ostali su na sceni, istina kao pasivni politički faktori, ali zbog toga ne manje važni, ne manje pogubni. Oni su tako postali izuzetak od važnog istorijskog pravila prema kojem se ozbiljne nacije, kada se posle velikih istorijskih poraza obnavljaju, najpre rešavaju svojih vladara pod čijim zastavama su izgubili i koji ih na taj poraz podsećaju.

Kada je to razumeo Zoran Đinđić i kada je Miloševića poslao u Hag, on je razumeo istoriju na taj način, ali njegov problem je bio u tome što se obračunavao sa ljudima koji su bili istorijski balast uz pomoć ljudi koji su bili to isto i koji su se okrenuli protiv njega kada su videli da istorija nije izbor nejlepšeg i najkooperativnijeg, već jedan princip koji mete pred sobom sav onaj bagaž prošlih vremena bez kojih se ne ide napred.

Za razliku od Đinđića, Koštunica je verovao da se te suprotnosti mogu rešiti nekom vrstom društvenog sleganja, koje je on voleo da naziva pomirenjem. Ali kosturi iz ormana su izlazili i on ih je vraćao nazad. Neke je uspeo da nagovori da nestanu zauvek, ali to nije bilo dovoljno. Umesto da se na vreme obračuna s tim, Koštunica je danas u prilici da, izjašnjavajući se o Karadžićevom hapšenju, izgovara teško razumljive stvari ne shvatajući da mu prilike postavljaju drugo pitanje - da li je i on takav bio deo tog pretprošlog sveta, bez čijeg odstranjivanja Srbija ne može da uradi ništa sa sobom.

Da je tu stvar sa Hagom zauvek završio Đinđić, to bi bio veliki poduhvat; da je tu stvar završio Koštunica, bilo bi to hvatanje u koštac sa stvarima koje vam ne daju da ih zaobiđete; danas, kada tu stvar radi Boris, to jeste svest o tome da Srbija beskrajno može da raspravlja o svim stvarima, ali da joj one jednako ostaju da ih završi kao nešto o čemu se više ne da raspravljati na način koji može da ponudi bilo kakve plodove.

Naravno, sada ostaje da se vidi kako će tu stvar s Radovanom prihvatiti srpska politička elita. Nešto mi kaže da Vučić, kada Srbiju poziva na demonstracije, zapravo otaljava posao podsećajući svoje birače da je on ipak čovek iz nacionalne priče. Nešto mi takođe kaže da bi ta čaša zaobišla Vučića da je nekim slučajem dobio mesto gradonačelnika. Kada Koštunica kaže da je hapšenje Karadžića stvar pritiska Zapada da se Srbiji otme Kosovo, nisam siguran da razumem išta više od toga da je on danas u takvoj vrsti političkog ćorsokaka iz kog ne može sve to ni da pozdravi ni da osudi.

Kada pak Dačić kaže da u tome nije učestvovala njegova policija, to onda nije samo njegov problem sa lojalnosti partneru već i znak da njegovo razumevanje istorije Srbije nije više od razumevanja istorije njegove stranke. Ali svi oni - uz Borisa, koji je to uradio - saglasni su na ovaj ili onaj način u jednom: svaka smislena rasprava o tome da li Radovan treba da bude u Beogradu ili u Hagu iza nas je koliko i pitanje kako raste kupus.

Naravno, u svemu tome ostaje samo jedno veliko pitanje, koje će narednih meseci mučiti najviše Borisa. Dakle, da li će na Zapadu prevladati ona škola mišljenja koja razume šta je u ponedeljak urađeno u Beogradu. Ako prevlada razumevanje za Borisov doživljaj istorije, Radovan će vremenom biti jedna mala tačka na putu koji se morao preći; ako prevlada stav da je Srbija bila dužna da to uradi i da joj ne treba ništa dati za isplatu tog duga, tada će postati pravilo da se srpski proevropski vladari smeštaju u folder luzer zajedno sa nacionalnim liderima. I tada će Srbiji od pomoći biti samo amajlije duhovnog istraživača Dabića.