Željko Cvijanović

Granica

Zašto je Tomina pobuna najbolje što se u unutrašnjoj politici Srbije dogodilo posle Petog oktobra

Tvrdim: u srpskoj unutrašnjoj politici od Petog oktobra nije se desilo ništa bolje, ništa blagotvornije i ništa korisnije od pobune Tome Nikolića. Zašto? Iako sam sklon da verujem kako bi mu danas bilo i lakše i izvesnije da je Vojvodi prestao da se javlja na telefon mnogo pre - najkasnije dok mu je onih 2,2 miliona glasova koje je uzeo na predsedničkim izborima još bilo vruće - efekat koji je ostvarila pobuna najboljeg srpskog političara naivca stoji bez obzira na to što mnoga važna pitanja njegove buduće političke karijere nisu rešena, bez obzira na to hoće li na kraju iza sebe imati klub od 18 ili 78 poslanika, hoće li voditi radikale ili neku svoju stranku.

Hajde da vidimo šta je to Toma tako veliko uradio, posle čega ne samo da ni njegovi ni Vojvodini radikali neće ličiti na sebe od pre nekoliko godina, nego na sebe više neće ličiti mnogo toga što se kreće i ima ambicije na političkoj sceni. Prvo, Toma se sa Vojvodom nije razišao na pitanju ko peče bolju rakiju niti da li je Srbija do Karlobaga ili Batrovaca, nego se razišao na pitanju srpske evropske politike, čiji SSP nije isključivi izraz, ali jeste nešto u čemu se ukrštaju mnoge silnice budućnosti Srbije.

Najvažnije je to što su ta evropska politika i SSP pre Tomine pobune bili osa simetrije političke scene, dakle, ono što je delilo i srpske partije i birače na dve podjednake grupe i ono što je onemogućavalo svaki ozbiljan društveni konsenzus - i onaj o Evropi, i onaj o odbrani Kosova. Koliko je ta granica bila tvrda i opasna, videćete kada pitate Srbiju zašto ni osam godina posle Miloševića nema tranzicioni konsenzus ili kada vidite jedinu dvojicu koji su je za poslednjih osam godina prešli: Koštunicu, koji je zimus iz redova evropejaca prešao u antievropski blok, i Dačića, koji je nešto kasnije šmugnuo u suprotnom pravcu - posle čega je postalo mnogo rizično kladiti se na njihovu političku budućnost.

Zašto bi ono što je Koštunicu ubilo i što Dačića ubija Tomi trebalo da da snagu, u čemu se to on razlikuje od njih? U tome što su njih dvojica granicu naprosto prešli, manje ili više svesni rizika koji to nosi, u tome što je njihov prelazak bio sudbonosan za njih, dok je Srbiju menjao, ali je nije promenio. Tomin prelazak, međutim, promeniće Srbiju samo zato što on tu granicu političke demarkacije nije prešao, nego je povukao za sobom. Kako?

Ako je pitanje EU bila tačka koja je do juče delila Srbiju napola, to isto pitanje je danas, zahvaljujući Tominoj pobuni, tačka koja deli srpski politički meinstrim od političke margine. Preterivanje? Bez Tome, a sa potpunim Šešeljevim uticajem, sa Todorovićem, Radetom, Pop-Lazićevom i Mirčićem radikali mogu još neko vreme da ostanu veliko i snažno telo. Ali istorija svedoči da su dinosaurusi izumirali i sa mnogo većom glavom na tolikom trupu nego što je sada imaju šešeljevci u otadžbini. Koliki god bili posle Tome, oni zbog njegovog izmeštanja ose podele na granicu margine nemaju više nikakav potencijal da postanu sistemska stranka. Što njihova moć da se integrišu u sistem bude manja, njihovo divljanje i paranoja biće veći; što ih društvo bude više teralo od stola, to će oko stola biti više srče. I gotovo.

Uostalom, gledajte to ovako: možete li da zamislite Tomu na bilo kom drugom mestu van radikala, sa nekom karijerom izvan politike, makar kao čoveka koji peče rakiju i kome možete da verujete da vam, pošto ste ga prve godine pohvalili, dogodine neće podvaliti neku šećerušu ako kupite na neviđeno. Naravno da možete. Gde možete da zamislite Mirčića i Radetu? Kao menadžere za ljudske resurse u Telenoru? Ma važi! Hoću da kažem da je sukob između Tome i ovoga čime Vojvoda raspolaže u Srbiji zapravo rat između kreatora političkih usluga i njihovih korisnika. Ovi drugi, ako se jednom nađu izvan sistema - a oni sa Vojvodom jesu tamo - nikada se u sistem neće vratiti.

Iako ovaj tekst nastaje u trenutku kada Aca Vučić još nije rekao svoju reč, dao bih nešto para na to da je on, koliko god taktizirao i petljao, jedan od Tominih, a ne Vojvodinih aduta u ratu za SRS. Vučić je u politiku ušao sa dovoljno inteligencije, previše je radio na sebi, mnogo napredovao i suviše investirao da bi se prepoznao među radikalskim korisnicima političkih usluga i da bi starost čekao pored Pop-Lazićeve.

I kao što je sudbina ovog radikalskog ostatka izvesna ispod granice političke margine, i kao što će on biti radikalski ostatak čak i ako na kraju ostane brojčano veći od Tominog korpusa jer nema ne samo reformski već ni sistemski potencijal, to je moje čuđenje veće kako se dogodilo da se posle Tomine pobune i Koštunica, rodonačelnik političkog posleoktobarskog meinstrima, tako iznenada našao ispod te sistemske crte. Tu crtu je, dakle, danas zadao Toma, ona prolazi taman tamo kuda je kroz srpsku scenu prošao SSP: sa jedne strane te crte su ovaj radikalski ostatak i Koštunica, a sa druge svi ostali.

Naravno, poznajem neke u DSS koji veruju kako im ova gužva u radikalima može dovući nešto birača spremnih da se između Tome i Vojvode opredele za Koštunicu. Možda bi to bilo i tačno da nije bilo tog Tominog kopernikanskog efekta, da nije te nove granice između sistemskih i antisistemskih stranaka i da se DSS nije našao među ovim drugima.

E sad, ili će za najviše tri meseca Miloš Aligrudić da kune sa govornice, Nenad Popović da predlaže ekonomski program pod imenom Sto kila krompira za svakog Srbina godišnje, a Dejan Mihajlov da prebija policajce na uličnim demonstracijama ili će svi oni za ta ista tri meseca Koštunici prvi put tresnuti da se profesor Samardžić malo zaigrao i da se DSS na političkoj sceni našao između Šešelja i Tome, a njegovi birači između Tome i Borisa. Čista matematika: kao što Vojvodini radikali nemaju nikakav sistemski potencijal, tako DSS nema nikakav antisistemski potencijal, i oni ispod crte koju je povukao Toma mogu da izdrže manje nego pod vodom. Držite me za reč.

Naravno, ne treba sad lupetati na temu kako je Toma oduvek bio uzoran evropejac, ali mu Vojvoda nije dao da se pokaže. Poenta je u tome da je on, više nego uzoran, bio poželjan evropejac, čovek koji je učio i razumevao stvari u hodu, što će reći da će u ovom trenutku dovoljan efekat imati to što nije protiv EU, tačnije, to što nije po svaku cenu protiv, pa da prepoznamo još dva važna trenda na političkoj sceni. Prvo, raskidom sa Vojvodom i svojim evropskim da, makar uslovnim, makar prećutnim, Toma danas ima nešto što nikada nije imao.

To što granicu nije samo prešao nego je i pomerio dalo mu je, dakle, priličan koalicioni kapacitet. Dakle, koliko god između njega i Borisa postojale velike političke i svake druge razlike, ne postoji među njima više ništa toliko nepremostivo zbog čega za neko vreme ne bi mogli da rade zajedno, da sede u istoj vladi i da vuku zamlju napred mireći dve grupe najzavađenijih srpskih birača. Iako će vam se obojica danas zakleti da o tome nema govora, mnogo je jako ono što ih vuče jednog prema drugom: Srbija je dobila mogućnost da formira i evropski i kosovski konsenzus, postojaniji nego što ga je ikada imala. Tim pre što će taj konsenzus imati neku vrstu unutrašnje čvrstine jer će biti otvoren za stranke koje ga hoće, dok će se one koje ga neće naći ispod one crte koja označava granicu sistema, dakle s one strane političkog smisla.

Iako je Tominom pobunom otvorena mogućnost da Srbija ima najmanje još jednu stranku više, njegov potez važan je momenat u konačnom ukrupnjavanju političke scene. On, dakle, nije samo osudio na nestanak stranke koje su ostale ispod Tomine linije - dakle ostatak radikala i Koštunicu - on je veoma smanjio ucenjivački kapacitet i Dačićevih socijalista, koji više nisu u statusu Borisovih ekskluzivaca s one strane; on je pretnja Dinkiću da bi mogao da bude zamenjen ako nastavi da svojim soliranjem izluđuje Vladu. Ne verujem ni da se Tominoj pobuni obradovao Čeda, koji uživa u ulozi Dačića u Beogradu. Kada je Toma pomerio liniju, niko od njih više nije neophodan, niko od njih više ne može da traži mnogo bez rizika da će izgubiti sve, što je dobar signal i za ukrupnjenu i za ekonomičniju političku scenu.

Svojim potezom Toma je omogućio Borisu da bude ujedinitelj na političkoj sceni, omogućio mu je evropski konsenzus, smanjio je otpor na njegovom političkom putu, ali ga je na neki način i obavezao osiguravajući Srbiji donju granicu ustupaka. Jer, bilo bi zaista glupo da je Boris ovih dana držao Tomi palčeve, i ko zna šta još, a da za tri meseca ratuju.

Na kraju, Tomina pobuna otvorila je perspektivu onome što se ovde zove evropska desnica. Ta priča ima potencijal i na intelektualnoj sceni i među biračima, tako da je sada samo pitanje koliko će jedan novi Toma, lišen Vojvodinog diktata i literature, naći snage u sebi da postane politička tačka jednog ozbiljnog okupljanja onih koji su 90-ih birali između Slobe i svih onih likova iz filmova Veljka Bulajića i kojima je Koštunica dao nadu, ali nije uspeo da je iznese na brdo.