Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

 

 

 

Mladen Đorđević

Evropski novac u proevropskom džepu

Hladan tuš Saveta ministara EU nije nažalost otreznio pojedine članove Vlade Srbije, koji su, da bi umanjili svoj očigledan neuspeh, posle poslednjeg evropskog “ne”, domaćoj javnosti odmah stavili do znanja da Srbija nikako neće odustati od evropskog puta. S tim u vezi, izražena je spremnost da Srbija čak započne sa jednostranom primenom pojedinih odredaba Prelaznog trgovinskog sporazuma, “kako bi se premostio zastoj u evropskim integracijama“. Očigledno da je opsesivna težnja za bilo kakvim napretkom ka članstvu u EU dovela do apsurdne situacije da jedna siromašna zemlja ozbiljno razmatra odluku da svoju ionako slabu i nekonkurentnu privredu dovede u još težu situaciju. Još apsurdnije zvuči činjenica da se odustajanje od sopstvenih prihoda pravda mogućnošću dobijanja tuđeg novca, odnosno novca iz donacija i predpristupnih fondova EU.

Donacije i fondovi bez pravih efekata

Privredi Srbije ne preti kolaps ako ne privuče dovoljno inostranog novca, ali, bez obzira na retoriku, za mnoge članove sadašnje Vlade Srbije, investicije, donacije i pomoć izgleda da mogu stizati samo sa Zapada. Pristup evropskom novcu i fondovima, u medijima se često predstavlja kao gotovo jedini spas za posrnulu srpsku privredu, a poslednji primer za takvu, već se slobodno može reći propagandu, može se uočiti u intervjuu Božidara Đelića listu “Vreme”, nedavno objavljenom i na sajtu NSPM. U ovom intervjuu, potpredsednik vlade “puca” od evroentuzijazma, a po njemu, kako Srbija bude napredovala ka EU, tako će u nju stizati sve više novca, sve do iznosa od dve milijarde evra. (1) U maniru koji je već postao uobičajen kada se govori o ovoj temi, Đelić ističe sve ono što se od EU može dobiti, ali naravno ne govori o tome šta Srbija mora dati. Đelić kaže da će Srbija (ako ikad postane) punopravna članica EU dobijati dve milijarde evra iz zajedničkog budžeta, ali naravno ne pominje da će istovremeno tom budžetu morati da daje svoj doprinos.U isto vreme, da bi opravdao svoju “proevropsku” politku, koja već duže vreme na svim poljima pokazuje očigledne neuspehe, Đelić u intervjuu kaže da nema zemlje koja nije profitirala od evrointegracija, i navodi primer Bugarske, za koju kaže da je od početka pregovora do ulaska u EU smanjila stopu nezaposlenosti sa osamnaest na šest odsto.

Zanimljivo je da je Đelić pomenuo Bugarsku, pošto se u svojoj opsednutosti zapadnim državama (između ostalih i Holandijom), zagovornici evriontegracija u Srbiji uglavnom trude da ne primećuju ovu blisku nam i susednu zemlju, koja se, kao članica EU, u domaćoj javnosti pominje gotovo kao neprijatan eksces. Ali, možda bi bilo dobro obratiti malo više pažnje na našeg prvog suseda i informisati se, između ostalog, i na koji način su donacije i pristup fondovima EU uticale na ovu zemlju.

Svakako da su ekonomisti najpozvaniji da o ovoj temi daju svoje mišljenje, te stoga ne bi bilo zgoreg da se, bar kao početak istraživanja, pogleda najnoviji izveštaj Instituta za tržišnu ekonomiju iz Sofije (Institute for Market Economiss) ( http://ime.bg/en/ ), prvog i najstarijeg nezavisnog (kako se predstavljaju) i neoliberalno ekonomskog tink-tanka u Bugarskoj. Ovaj institut osnovan je 1993, a tokom godina rada došao je u čvrstu vezu sa vladom i brojnim organizacijama, poput Freedom house, Fondacijom Konrad Adenauer, Instituta za otvoreno društvo u Budimpešti i sličnih, koji finansiraju njegova istraživanja. Obzirom na ovakvu podršku, moglo bi se pomisliti da će stručnjaci ovog instituta zaključiti da je Bugarska postala članica EU, između ostalog, zbog donacija i fondova EU, pomoću kojih je uspela svoju privredu učiniti konkurentnom, a administraciju prilagoditi evropskim standardima. Međutim, zaključak bugarskih ekonomista je upravo suprotan. Po njima, efekti evropskog novca na Bugarsku nisu povoljni, donacije proizvode dugoročne negativne efekte , a u pojedinim slučajevima donose daleko veće štete nego koristi. Prema ovom istraživanju, realizovanje EU programa izaziva dodatni rast birokratije, dok najveću korist od evropskog novca ostvaruje ograničen broj ljudi iz evropske i lokalne administracije, uključen u njegovu raspodelu, često na nelegalan način.

Više štete nego koristi

Slično kao u Srbiji, i u Bugarskoj se duže vreme negovao mit o evropskim fondovima i neprestano govorilo o evropskom novcu. Ljudi su maltene ustajali i legali u krevet sa mantrom „iskoristiti fondove“, koji su predstavljani kao vitalni po zemlju, bez kojih ne bi bilo infrastrukture, poljoprivrede, ni razvoja ljudskih resursa. Međutim, prema tvrdnjama eksperata IMR, programi u suštini nisu opravdali svoju svrhu. Jedan od osnovnih ciljeva EU donacija je, na primer, umanjivanje razlike u ekonomskoj razvijenosti evropskih regiona, što se i kod nas ističe kao prioritet. Bugarsko iskustvo, međutim, demantuje značajniji uspeh ovakvih programa. Prema podacima koje je u studiji IMR iznela Svetla Kostadinova, uprkos velikom novcu koji je potrošen za te svrhe, od 44 bugarska regiona koja su bila siromašna 1989. godine, čak 43 regiona je, po podacima iz 2003, bilo i dalje siromašno.

Drugi razlog za blagosiljanje EU donacija i fondova jeste njihov doprinos ukupnom razvoju tržišne ekonomije. Međutim, u izveštaju IMR-a se kaže da one urušavaju tržišne mehanizme i u nekim slučajevima imaju negativne efekte, dok brojni skupi projekti u suštini ne ohrabruju zaposlenje, ne povećavaju ljudski potencijal, niti doprinose razvoju regiona. Prema tvrdnjama stručnjaka iz IMR-a, EU programi u Bugarskoj vodili su ka razvoju poslova koji zahtevaju visoku naučnu i tehnološku bazu u regionu, u kome preovladava loše kvalifikovana radna snaga. Rezultat je, stoga, manji ekonomski razvoj, koji bi se u tim regionima mogao postići da su se razvijali sektori koji zahtevaju manje kvalifikovane radnike. Pored toga, način definisanja projekata, koji je strogo određen od strane EU, dovodi do male mogućnosti da se finansiraju projekti koji bi, u datom trenutku, imali bolje efekte po ekonomiju zemlje primaoca nego oni koji se finansiraju. Na taj način, službenici u Briselu povećavaju svoju moć, dok se njihove procedure sve više suprotstavljaju tržišnoj realnosti . Prema tvrdnjama stručnjaka IMR, iz ovih razloga donacije čine da inicijativa opada, budući da učesnici pokušavaju da dobiju novac, umesto da ga zarade efikasnijim poslovanjem, inovacjama, ili na neki drugi način, što na kraju dovodi do zavisnosti privatnog sektora od strane donacija, države i EU.

Prema mišljenju Dmitra Čobanova, evropski novac se u suštini i ne troši na razvoj, već da bi se potrošio i omogućio egzistenciju ogromne birokratije i povlašćenog sloja. Po njegovom mišljenju, iako organizacije i kompanije koje dobiju donacije povećavaju svoje prihode, najveći dobitnici su službenici EU i konsultantske kompanije, u kojima ti isti službenici kasnije rade, kao i lokalna birokratija. Po njemu, proces pokazuje da je važno pokrenuti fondove, a ne ostvariti najbolji rezultat u nekoj oblasti, ili povećati konkurentnost ili produktivnost. Čobanov, takođe, smatra da evropski fondovi izazivaju dodatni rast birokratije, pošto je, za realizaciju projekata potrebno izgraditi „administrativni kapacitet“. To u praksi znači povećanje broja osoblja i iznosa plata koje dobijaju vladini službenici angažovani na EU projektima, a čiji je glavni zadatak da nauče veoma komplikovane procedure i pravila koje nameću evropski službenici zaduženi za distribuciju fondova. U izveštaju se kaže da u Bugarskoj nije moguće izračunati troškove birokratije povezane sa EU programinma. Takođe, deo administracije finansira EU, a deo država korisnik, što dodatno povećava obaveze poreskih obveznika u Bugarskoj. Pored toga, kompleksnost birokratije i procedura, ostavlja dodatnu mogućnost za pronevere i razvoj korupcije, na lokalnom nivou, među službenicima Vlade korisnika, kao i unutar same evrobirokratije.

U poslednjem izveštaju Evropske komore revizora kaže se da samo 31 posto pregledanih projekata nemaju propuste (a pregledano je samo 90 projekata) . Korupcija u Bugarskoj je inače ogromna, a da je itekako prisutna i u EU, svedoči podatak da Evropska komora revizora već 13 godina nije pozitivno ocenila završni račun budžeta EU, upravo iz tih razloga. (2) Osim toga, od kada je Bugarska postala članica EU, ona mora da da svoj doprinos zajedničkom budžetu. Prema mišljenju Čobanova, taj doprinos itekako košta bugarsku ekonomiju. Povodom svega, Petar Ganev zaključuje da novac iz EU ne predstavlja značajan deo novca koji kruži bugarskom ekonomijom, a da, dok se pažnja usmerava ka Evropi, građani poklanjaju manje pažnje o tome kako bugarska vlada troši njihov vlastiti novac.

Donacije za Srbiju i za džepove pojedinaca

Teško je zamisliti da se Srbija bitno razlikuje od Bugarske, i da donacije nemaju, ili ne bi imale drugačije efekte. Poput Bugarske, i Srbija je u vidu pomoći dobijala značajna sredstva iz EU, SAD i Japana, a prema pisanju “Blica”, ona u periodu od 2000. godine do kraja 2007. iznosi oko četiri milijarde dolara (3). Donacije i dalje stižu u iznosu od oko 180 miliona evra godišnje, a pomoć iz EU je do sada stizala putem različitih programa. Od sledeće godine svi postojeći fondovi EU, kako za države kandidate, tako i za potencijalne kandidate poput Srbije, biće objedinjeni u tzv. pretpristupne fondove – IPA.

Zemljama Zapadnog Balkana biće ponuđeno 24 različita programa iz oblasti obrazovanja, javnog zdravstva, regionalnog razvoja, razvoja malih i srednjih preduzeća, zaštite ljudskih prava, transporta, ekologije. Biće propisana i stroga pravila njihovog korišćenja koja se, naravno, moraju prihvatiti. Ali, ovi programi neće biti besplatni, već će podrazumevati plaćanje “ulazne karte” za svaki program za koji se konkuriše. Plaćanje "ulazne karte" sa sobom nosi i određeni rizik, jer ukoliko se ne dobije nijedan projekat unutar određenog programa, novac od ulaza se gubi. Iznos "ulazne karte" nije jedinstven i formira se na osnovu karakteristika programa, a on se obično kreće između 20 hiljada, pa čak i do milion eura. Prema tome, dobijanje donacija zavisiće ne samo od dobre volje, već i od mnogih drugih činilaca, te se stoga treba nadati da će što manje novca poreskih obveznika Srbije bili poklonjeno EU birokratiji. Za građane Srbije će svakako biti dobro da bude odobreno što više programa i sredstava, ali će biti još bolje ako taj novac ne bude trošen kao do sada.

Dosadašnje iskustvo pokazalo je naime, da je novac iz donacija “cureo” i tamo gde ne treba, što je dovelo do teških posledica. Prema rečima Gordane Lazarević, pomoćnik ministra finansija u prošloj tehničkoj vladi, zbog uočenih nepravilnosti u korišćenju novca, novčana pomoć EU se više ne može direktno preneti korisniku, a prenos sredstava je postao mnogo kompleksniji i dugotrajniji. Zbog toga donacije, a time i realizacija projekata, kasne po više od godinu dana. Prema svedočenju Lazarevićeve, donatori daleko više testiraju našu internu kontrolu nego ranije, “što znači da su se očigledno opekli.” (4)

Da je u Srbiji korupcija ogromna, to već nije nimalo nova vest, a sudeći prema ovoj izjavi, evropski novac je završavao u privatnim džepovima u meri koja je postala neprihvatljiva i za korumpiranu evropsku birokratiju. Zanimljivo je da ova tema nije pokrenuta ni u jednom proevropskom mediju, iako je korupcija proizvela značajne negativne posledice, a ona sama predstavlja jednu od najvećih smetnji za brže evrointegracije. Očigledno je da je evropski novac dovoljno sladak da bi ga se tzv. proevropske snage tek tako odrekle i da bi dozvolile svojim medijima da otvore tu temu. Stoga, nije bez smisla pretpostaviti da bi se i ubuduće našlo dovoljno onih koji ne bi odoleli iskušenju trpanja EU novca u svoje “evropske” džepove. U tom slučaju treba postaviti pitanje da li bi Srbija, i pored raširene korupcije mogla da očekuje konstantni priliv novca, u količini koju je najavio ministar Đelić.

Odgovor na to bi opet trebalo potražiti u komšiliku, tj. u Bugarskoj, a on nije nimalo ohrabrujući. Naime, Evropska komisija suspendovala je pre dva meseca gotovo 800 miliona dolara pomoći Bugarskoj zbog korupcije i organizovanog kriminala. Evropska komisija je saopštila da korupcija i nezakonito trošenje preovlađuju u tolikoj meri, da su ukinuta ovlašćenja dve agencije koje distribuiraju sredstva EU. Pošto Bugarska za protekla dva meseca nije pokazala rezultate u suzbijanju tih pojava, prema nedavnom pisanju Gardijana, najavljeno je da bi, pored već ukinutih finansija, EU Bugarskoj mogla da uskrati strukturne fondove, prestane da prihvata odluke bugarskih sudova, zabrani slobodan ulazak bugarskih državljana u šengen-zonu i obustavi proces uvođenja evra u ovoj zemlji.

Sudeći prema odnosu koji EU ima prema našem prvom susedu, lako je zamisliti da bi prema Srbiji, u kojoj su kriminal i korupcija takođe postali deo sistema, bile primenjene iste mere, ako bi ikada postala članica EU. U tom slučaju, pokazalo bi se da Srbiju iz Evrope teraju upravo oni koji je sada tamo sa toliko žara vode. Takođe, pokazalo bi se da su priče ministra Đelića o dve milijarde evra pomoći još jedna, u nizu obmana, a da je sadašnji bezuslovni evropski put Srbije samo pogodno sredstvo za zadovoljavanje interesa uskog kruga birokratije i dela političke elite.

Fusnote:

1. „Računica je jasna, trenutno dobijamo oko 200 miliona evra godišnje, a Srbija kao punopravna članica može da dobije i do deset puta više – dve milijarde evra” – kaže Đelić, i dodaje: “ To nisu nevažne brojke, jer naš ukupan budžet je oko osam milijardi evra. Nije nevažno da li ćemo dve milijarde evra, i to za infrastrukturu, za investicije u poljoprivredu, ili za investicije u edukaciju, uzimati iz džepova naših građana i privrede, ili iz budžeta EU, i to dve milijarde evra, ne jedanput, nego svake godine”- rekao je Đelić.

2. Prema izveštaju Evropske kancelarije za suzbijanje korupcije, Evropska unija je prošle godine izgubila 1,6 milijardi evra zbog malverzacija, a na prvom mestu po broju prijava je Belgija. Prema izveštaju te organizacije, najviše malverzacija prijavljeno je u Belgiji, gde su smeštene evropske institucije, za njom sledi Italija, a Bugarska i Rumunija, koje važe za najkorumpiranije zemlje, nalaze se tek na sredini liste.

3. Od donatorskog novca finansirana je obnova elektroenergetske mreže, vodovoda i kanalizacije, bolnica, škola, puteva, obezbeđeno je veštačko đubrivo, pokrenuta je gradnja stanova, a značajan deo upućen je kao humanitarna pomoć izbeglima, raseljenima i socijalno ugroženim osobama.

4. “Donacije Srbiji četiri milijarde evra” - http://www.blic.co.yu/temadana.php?id=33869

 

 

 
 
Copyright by NSPM