Miša Đurković

SPS i dva JUL-a

Prvi JUL je ogroman kancer koji permanentno razara privredu Srbije punih osam godina – G17. Drugi JUL čine LDP-ovski kadrovi koji preko vlasti DS ulaze u ministarstva prosvete, kulture, državne institucije kulture (pozorišta, muzeje, arhive, festivale) koji bi trebalo da nas nauče da ne postoji partikularna srpska nacionalna kultura, kao i da je bombardovanje srpskih zemalja bilo u našem interesu

U marksističkoj tradiciji postoji pravac mišljenja koji je razvio specifičan metod osvajanja moći i vlasti. Radi se o postepenim inkorporiranjem svojih ljudi u strukture određenog sistema ili organizacije. Umesto da su u otvorenoj opoziciji sa sistemom i da se on napada spolja, ova tradicija predlaže kao efikasniji način borbe puzajuće ovladavanje strukturom iznutra. Ideja je da se sama organizaciona struktura očuva kao fasada moći ili legitimiteta, a da se iznutra izmeni krvna slika i sama struktura, sistem ili organizacija iskoriste za ostvarivanje sasvim drugačijih ciljeva od nominalno proklamovanih.

Ova metodologija, posebno popularna kod francuskih intelektualnih trockista krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, našla je na našim prostorima veoma plodno tlo u poslednjih dvadesetak godina. Upravo ovaj metod su Milošević i Mira Marković koristili u pripremi Osme sednice i čišćenju Stambolićevih kadrova. Još je zanimljiviji način na koji su istu metodu primenili u uslovima pluralističke demokratije, u razbijanju unutrašnje strukture SPS i prenošenju stvarne moći na alternativnu strukturu saradnika koju su nazvali JUL.

SPS je formiran u predvečerje parlamentarnih izbora 1990. kao neokomunistička stranka sa jakim nacionalnim prizvukom. Wime je formalizovana politička harizma koju su Milošević i srpski SK osvojili, stavljajući se na čelo talasa nacionalizma koji je Srbiju zahvatio podjednako kao i sve bivše komunističke zemlje. Ali već krajem 92. i početkom 93. Milošević počinje sa tzv. mirotvornim zaokretom vraćajući se na izvorne i prirodne pozicije jugoslovenstva kojih se Mira Marković držala sve vreme. Radi se o periodu nove političke podele u Srbiji izazvane Vens-Ovenovim planom, kada su Milošević, SPO i Građanski savez Srbije bili na jednoj, tzv. mirotvornoj strani, a DS, DSS i SRS na drugoj – protiv plana. Podatak je zanimljiv ako se uporedi sa nedavnim stavovima predsednika DS, Borisa Tadića, koji je pohvalio SPS upravo što se zalagao za ovaj plan, indirektno kritikujući tadašnju politiku pokojnog Zorana Đinđića i svoje stranke.

U periodu 93-95. pripreman je i ostvaren puč unutar SPS i iz njega su izbačeni jaki kadrovi koji su od Mire Marković prepoznati kao nosioci nacionalističke politike. SPS je sveden na bezličnu fasadu gole moći, klasičnu partiju vlasti ispunjenu aparatčicima i poslušnicima Miloševića. Stvarna moć je automatski prebacivana na usku grupu saradnika porodice koji su se nalazili u JUL-u a iz čijih redova su dolazili najznačajniji ministri, direktori javnih preduzeća i novi biznismeni. Oni su propagirali neojugoslovensku internacionalističku politiku koja je centar nove svetske revolucije videla u Kini.

Sličan metod razmišljanja razvijan je i u grupi komunista poraženih na Osmoj sednici i koji su se s početkom rata prebacili u tzv. civilni sektor. Pod okriljem Fonda za otvoreno društvo, a uz pomoć raznih zapadnih fondacija, stvorena je zapravo struktura koja je pretendovala da razvije paralelnu sektorski usmerenu kvazidržavnu infrastrukturu. Treba pogledati paralelni svet stvoren pod ovim okriljem 90-ih: mediji, alternativne obrazovne institucije, udruženja umetnika, alternativne institucije kulture i čitava hrpa nevladinih organizacija posvećenih pravosuđu, zdravstvu, međunarodnoj politici, bezbednosnim pitanjima, ekonomskoj politici itd. Osim što su sve ove organizacije obrazovale paralelni intelektualni svet, one su zapravo od starta čekale da neko promeni vladajuću strukturu pa da krenu da zaposedaju stvarne sektore državne moći. Ideologija koja je iza toga, misionarska samouverenost u opravdanost svog cilja, kao i sistem vrednosti za koji se ova paradržava zalagala (npr. nepoverenje u izbornu demokratiju) nisu se u osnovi razlikovali od julovskih, samo što je centar svetske revolucije lociran u Vašington.

S dolaskom DOS-a na vlast ova ekipa je konačno dočekala da zaposedne ciljane državne instrumente, uključujući i medije, budžete, javni prostor, ministarstva, vladine agencije i druge državne institucije. Dok su Đinđić i Koštunica ulazili u bespoštednu borbu za kontrolu bezbednosnih službi, policije, vojske i ostalih klasičnih nosilaca sile, pripadnici trećeg sektora su se bez problema prelili, u za njih ključna ministarstva identiteta i ekonomske politike. I do danas uz delimične potrese, oni te sektore nesmetano drže i transformišu u skladu sa neotrockističkim sistemom vrednosti.
Ovaj mehanizam izvanredno se vidi u načinu na koji funkcioniše nova vlada. DS je u potpunosti postao SPS za novo doba, kvazinacionalna fasada bez ideologije, ogromno preduzeće za osvajanje vlasti i kontrolu klasičnih sektora moći – vojska, policija i mediji. Međutim, novi SPS ima dva JUL-a, dve paralelne strukture kojima je prinuđen da dodeljuje kompletnu moć u sektorima za koje je Zapad danas suštinski zainteresovan: privreda i identitet.

Prvi JUL je ogroman kancer koji permanentno razara privredu Srbije punih osam godina – G 17. Šifrovana organizacija navodnih eksperata, a zapravo savremenih neoboljševičkih kadrova, sem 2003, sve vreme se vrti oko cenzusa, ali joj se zahvaljujući zapadnoj podršci dodeljuje kompletan monetarni, finansijski i privredni sektor. I u novoj vladi, uprkos ogromnoj disproporciji u izbornoj snazi, Tadić je morao da im prepusti ključna mesta za vođenje privrede. Skoro totalnu vlast nad ovim sektorima G 17 koristi prevashodno za dva cilja: uništavanje mogućnosti da Srbija u budućnosti vodi samostalnu razvojnu politiku koja bi je učinila snažnom i kompetentnom za izlazak na strana tržišta i – za sprečavanje svim sredstvima ulaska ruskog kapitala u Srbiju. Poslednjih nedelja G17 je sprečio prodaju Jata i „Prve petoletke”, a uveliko radi na glavnom zadatku, uništavanju energetskog aranžmana koji je Tadić potpisao pred drugi krug izbora i čime je zapravo obezbedio novi mandat.
Drugi JUL je sva ona neotrockistička ekipa u trećem sektoru 90-ih koja je usredsređena na tzv. denacifikaciju Srbije i promenu politike identiteta u Srbiji. Radi se o suštinski LDP-ovskim kadrovima koji preko vlasti DS ulaze u ministarstva prosvete, kulture, državne institucije kulture (pozorišta, muzeje, arhive, festivale) i sprovode politiku koja bi trebalo da nas nauči da ne postoji partikularna srpska nacionalna kultura (već samo jedna, globalna, univerzalna), kao i da je bombardovanje srpskih zemalja bilo u našem interesu.

Razumljivo je što Boris Tadić i vrh DS pristaju na političke ucene kojima su prinuđeni da ključne sektore prepuste članovima dva nova JUL-a: pritisci dolaze od spoljnih i unutrašnjih faktora koji su im obezbedili visok rezultat na izborima i mogućnost da formiraju vladu. Ali to ne znači da su lišeni odgovornosti za sve što ove strukture rade. Upravo Tadić, DS i sve srpske strukture koje stoje iza njih moraju da budu svesni da snose punu odgovornost za razaranje Srbije koje ova dva nova JUL-a sprovode, kao i za činjenicu da sami kadrovi DS postepeno usvajaju tu novu vrstu ideologije. To što se Tadić kiti srpskom zastavom i pozdravlja naše olimpijce sa tri prsta u isto vreme dok privredu i identitetska pitanja u potpunosti predaje ljudima koji ovu zemlju planski razaraju, čista je prevara. Za tu prevaru snosiće moralnu i istorijsku odgovornost isto kako je snose i oni koji su pre njega na sličan način obmanjivali građane Srbije i čiji su današnji ugled i moralni kredibilitet upravo zbog toga ravni nuli.

(Autor je saradnik beogradskog Instituta za evropske studije i član Centra za konzervativne studije)

Dr Miša Đurković