Đorđe Vukadinović

Do poslednjeg daha

Priznajem da mi, dok sam pre dve sedmice pisao tekst „Stidećemo se još“, nije palo na pamet da od pojave mog teksta na sajtu Politike, pa do ispunjenja u njemu sadržanog „proročanstva“ neće proći ni puna dva sata. Pri tom čak i ne mislim prvenstveno na sam čin nadrealnog hapšenja prvog predsednika Republike Srpske, hapšenja kojim je, uzgred rečeno, kompletiran haški „buket“ sačinjen od najviših državnih funkcionera SR Jugoslavije, Srbije i svih „srpskih entiteta“ na prostoru bivše SFRJ. Pošteno govoreći, na haška poniženja,  smo se već navikli, pomalo i oguglali, tako da je već postalo zaludno, a u pojedinim beogradskim krugovima i gotovo „nepristojno“ govoriti o ispolitizovanosti, selektivnosti i dvostrukim aršinima haškog „sudilišta“. 

I zaista, čak i kroz informativne filtere srpskih reformisanih medija procurelo je tokom svih ovih godina dovoljno toga da se može reći da je danas, bar kada je Hag u pitanju, manje-više svakom sve jasno – sem onima kojima je u direktnom interesu da im jasno ne bude. Možda je pre četiri-pet-šest godina još i mogla nekako da pije vodu priča o „međunarodnom pravu“, potrebi da „krivci za zločine budu izvedeni pred lice pravde“, „prekomernoj upotrebi sile“ „katarzi i pomirenju“ na eks-Ju prostorima itd. Ali danas, posle Kosova, Iraka, Avganistana i Pakistana; posle Bagdada, Faludže i Kandahara; posle Ričarda Holbruka, Medlin Olbrajt, Tonija Blera i Džejmi Šeja... Posle Slobodana Miloševića, Milana Milutinovića, Milana Babića, Radovana Karadžića i komletnog srpskog vojnog i policijskog vrha. Posle Nasera Orića, Fatmira Limaja i Ramuša Haradinaja zaista nema svrhe govoriti o krajnje „asimetričnom“ etničkom sastavu haških optužnica i presuda koji nije proporcionalan ni broju stanovnika niti broju žrtava među zaraćenim stranama. Ni o krajnje asimetričnom – najvišem mogućem – državnom rangu srpskih optuženika u odnosu na ostale. Niti o tome da će, na primer, Radovanu Karadžiću po svoj prilici suditi onaj isti holandski sudija koji je već drakonski osudio Momčila Krajišnika, a oslobodio Haradinaja. (Od aktuelnih srpskih zvaničnika, povremeno, i o ponečem od ovoga, sme da zucne samo Rasim Ljajić, delom zbog svog „politički korektnog“ prezimena, a delom zbog svojih „komandnih zasluga“ za neka od poslednjih izručenja.)                   

No, uprkos svemu, kao što rekoh, samo hapšenje i izručenje Karadžića predstavljalo je daleko manju bruku od načina na koji je taj čin propraćen na svetskim i srpskim medijima. Oni koji su se, eventualno, nadali da će ovim hapšenjem „popraviti imidž Srbije u svetu“ ljuto su se prevarili. (Zanimljivo je da je prva informacija o hapšenju stigla iz kabineta predsednika Borisa Tadića, da bi, kada se ispostavilo da od te „blagovesti“ neće biti baš velike političke i marketinške koristi, čitava stvar prebačena, odnosno vraćena na nadležna tela i institucije.)

Karadžićevo hapšenje je bilo samo povod da sa stranica i ekrana globalnih medija ponovo pokulja sve ono – svi oni antisrpski stereotipi, predrasude, pa i direktne laži – što je karakterisalo izveštavanje svetskih medija tokom devedesetih godina prošlog veka. Legalni i legitimni politički vođa bosanskih Srba, bez mnogo pardona, oklevanja i nijansi okvalifikovan kao „čudovište“, zlikovac“ i „bosanski kasapin“, pri čemu je malo ili nimalo pravljena razlika između njega, Mladića i (bosanskih) Srba uopšte. Najdalje su, što se donekle da i razumeti, otišli sarajevski mediji, Haris Silajdžić, Vesli Klark i Ričard Holbruk, koji je optužio Karadžića da je „direktno odgovoran za smrt 300 000 Bošnjaka“. (Nema veze što je sarajevski informacioni centar Mirsada Tokače ukupni broj žrtava – treba reći – krvavog građanskog rata u BiH procenio na 90 hiljada  i što među tim žrtvama oko trideset procenata čine Srbi. Nema veze ni to što je, prema ovoj presudi pre suđenja, Karadžić, koga što je opštepoznato, poslednjih godina rata Ratko Mladić i vojni vrh RS nisu zarezivali ni za suvu šljivu, „direktno odgovoran“ za počinjene zločine, a, na primer, srebrenički i bratunački krvnik Naser Orić – prema konačnoj, oslobađajućoj presudi Haškog tribunala – nije čak ni „indirektno“.)

S druge strane, srpski mediji su jednim delom direktno preuzimali i podržavali ovu antisrpsku kampanju, delom se „istraživački“ bacili na raspravu o tome da li je Karadžić/dr Dabić imao ljubavnicu i da li je viskom lečio nerotkinje, a delom se opredelili za „neutralan“ stav i „neuznemiravanje javnosti“, usled čega je prosečni srpski TV konzument – na sličan način kao i devedesetih, ali iz različitih motiva – ostao uskraćen za informaciju o tome kako Srbiju i Srbe vide u dominantnim svetskim medijima i prestonicama.          

No, varaju se svi oni koji misle da je Hag kraj, ili makar vrhunac naših nacionalnih poniženja. Ne, Hag je bio samo najpogodnije i najefikasnije sredstvo pritiska, a ciljevi su neki drugi. I ako je sada zapretila „opasnost“ da se „haški uslov“ skine sa dnevnog reda, bilo je hitno potrebno pronaći nešto novo. I zato, u danima dok su beogradske vlasti hapsile i izručivale Karadžića, visoki funkcioner američke administracije, pomoćnik američkog državnog sekretara za Evropu, Danijel Frid požurio je da u Briselu izjavi kako „SAD žele da međunarodna zajednica što pre preuzme izgubljenu kontrolu nad severom Kosova” i naglasio da sever Kosova ne može da ostane „van kontrole, niti van Kosova” (Politika, 24.7.2008) A predsedavajući Saveta ministara EU Bernar Kušner kritikovao je istog dana nameru Beograda da od Generalne skupštine UN traži da Međunarodni sud pravde oceni legalnost jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova. Ocenivši ovu nameru Srbije iznenađujućom, šef francuske diplomatije je poručio svojim „srpskim prijateljima da je malo čudno da oni žele da nas učine nezakonitim, i to nas, koji želimo da oni dođu kod nas” (isto). I da ne bi bilo dileme, istu stvar, odnosno zahtev da se manemo tužakanja svojih saveznika i prijatelja, koliko juče ponovio je i britanski ambasador u Srbiji Stiven Vordsvort u intervjuu Večernjim Novostima.    

Zaista greše oni koji veruju da smo „dotakli dno“ i da naprosto nema gde dalje da se propada. Kada se jednom zakotrljaju, nesreća, porazi, beda i sramota ne poznaju dna ni granice.