Đorđe Vukadinović

Tomina pesma

Teško je pobrojati sve napade koje sam, zajedno sa još nekolicinom kolega, svojevremeno morao da istrpim zbog elementarnog analitičkog uvida da Srpska radikalna stranka uopšte nije tako homogena kao što se misli, ta da u njoj već duže vreme postoje primetne i naizmenične tendencije „de-šešeljizacije“ i „re-šešeljizacije“. Radikali su u srpskom političkom „mejnstrimu“ godinama tretirani kao monolitno „carstvo zla“, a eventualne razlike i pukotine koje su se kod njih sve više nazirale tumačene su samo kao još jedno radikalsko lukavstvo i perfidna zamka za zbunjivanje lakovernih glasača. A Tomislav Nikolić ne samo da u tom pogledu nije bio nikakav izuzetak, nego je, naročito u vreme predsedničkih kampanja, upravo zbog njegovog blažeg, za radikale atipičnog nastupa, na njegov račun izlivano više uvreda i žuči nego čak i na samog Šešelja.

I zato je sada pomalo komično sada gledati kako se iz istih onih krugova koji su bili skloni da radikale manje-više tretiraju kao političke gubavce, da ne kažem - zveri, danima prostire crveni tepih Tomislavu Nikoliću, njegovim radikalskim saborcima i njegovoj budućoj stranci.

(Ne)očekivano distanciranje od Šešelja i ostatka Srpske radikalne stranke za sada je koristilo Tomislavu Nikoliću makar utoliko što je u javnosti najzad mogao da čuje i pohvale na svoj račun. Tako je „Toma grobar“, „Toma taster“ i „Toma marioneta“ preko noći postao „Toma reformator“ i „Toma evropejac“, a njegovo odvajanje od Šešelja proglašeno za „nešto najbolje što je zadesilo srpsku političku scenu posle 5. oktobra“. Većina ovih sadašnjih pohvala je, naravno, preterana – baš kao što su takve bile i pređašnje kritike – a neke su čak i direktno kontraproduktivne spram Nikolićevih budućih političkih ambicija. Ali ovaj najiskusniji srpski parlamentarac, Pavle Vujisić srpske političke scene, genijalni naturščik koji je, iako bez formalnog obrazovanja, postao gotovo pojam i etalon svog zanata, kao da više nema snage ili volje da odbije ili raskrinka ove danajske komplimente.

Jedan od kolega analitičara, koji godinama unazad povodom radikala nije uspeo da sastavi niti jednu jedinu, makar neutralnu, a kamoli afirmativnu rečenicu, izjavio kako će za Nikolićem otići oni „mlađi, lepši i pametniji“ radikalski svet. Tako je, na kraju, makar i retroaktivno, neko u javnosti priznao da se i među radikalima može nači čak i poneko mlad, lep i pametan. A sa Nikolićem će, naravno, otići razni – ali pre svega onaj mekši, pragmatičniji i vlastoljubiviji deo radikalskog tela. Otići će oni umorni od velikog srbovanja i Velike Srbije, oni kojima je dosadilo da budu večiti „moralni pobednici“ i koji se nadaju da će sa Tomom pre nego sa Šešeljem stići do svog kolača vlasti.

Nikolić je najverovatnije iskren kada govori o odnosima u vrhu radikala i pritisku kojem je bio izložen. Ni jednom strankom se ne upravlja naročito demokratski, a Šešelj je sigurno u tom pogledu brutalniji i bahatiji od većine drugih. Međutim, teško da je on sada otkrio neko svoje nepoznato lice koje je svih ovih godina i decenija bilo skriveno Nikoliću i njegovim saradnicima. I postavlja se pitanje kako im to ranije nije smetalo.

Ipak, ako se pažljivije prate Nikolićevi nastupi, postaje očigledno da se on nije distancirao samo od Vojislava Šešelja i njegovog autoritarnog načina vođenja stranke. Da se ne lažemo, Toma je napravio veliki zaokret, da ne kažemo, salto mortale u odnosu na sve ono što je godinama unazad bio i govorio. Čak ni njegova nesumnjiva veština, kao ni isto tako nesumnjiva naklonost medija koji nisu pokazali mnogo ambicije da previše čačkaju po motivima i pozadini Nikolićeve metamorfoze, nije mogla da prikrije činjenicu da Toma danas ipak drugačije govori ne samo o Šešelju, nego i o Evropi, Rusiji, SSP-u, a naročito o Borisu Tadiću i Demokratskoj stranci. Možda je promenio mišljenje. Možda je sada i više u pravu nego pre. Ali ostaje činjenica da su i Nikolić i radikali svoj rejting, glasove i mandate ipak dobili na jednoj drugoj i drugačijoj, antirežimskoj i antizapadnoj priči.

Nikolić je suviše iskusan da bi bio nesvestan podrške koju mu u ovom aktuelnom obračunu sa Šešeljem pružili svi oni koji nikada nisu imali lepe reči za radikale, niti za njega lično. Isto tako, dovoljno je pametan da bi mogao imati iluzije kako je ta podrška „ničim izazvana“, besplatna i bezuslovna.

Zato su, u suštini, moguća samo dva tumačenja onoga što već dve nedelje gledamo na političkoj sceni. Ili je, jednostavno rečeno, Toma „legao na Tadićevu rudu“ i istakao svoju kandidaturu da u nekom narednom deljenju karata on bude „Dačić umesto Dačića“. Ili je samo „lukavo“ prihvatio ovu podršku svojih dojučerašnjih neprijatelja ne bi li se osvetio Šešelju, preuzeo mu stranku i glasače, i konačno oformio jednu „normalnu“, umereno patriotsku i konzervativnu stranku, kadru da se, prema potrebi, sa Tadićevim DS-om ravnopravno bori ili paktira. E, sad, sigurno da će u narednim danima Nikolić i njegovi sledbenici insistirati upravo na ovom drugom tumačenju. Moguće da će u njega čak i iskreno verovati. Ali je nevolja što se u konkretnoj političkoj praksi, kao i u očima dobrog dela radikalskih glasača, ovo drugo neće moći jasno razlikovati od onog prvog.

Sve u svemu, mnogo je tu više pitanja nego što je nekako zbunjeni i smanjeni Nikolić u svojim bezbrojnim nastupima poslednjih dana imao odgovora. I možda se upravo u nekim od tih pitanja, odnosno Nikolićevih nemuštih odgovora, krije razlog zbog čega je Aleksandar Vučić odlučio da, barem za prvo vreme, pa i po cenu moguće marginalizacije, ostane izvan čitave priče. Nije uopšte slučajno što su prethodnih dana doslovno svi mediji – i oni, navodno, „evropejski“ i oni kao bajagi „nacionalni“ – Vućića neprestano mamili i privodili Nikoliću. Jer, sa Vučićem i Tomom u istom stroju već se može govoriti o ozbiljnoj i velikoj podeli u SRS-u, a u protivnom samo o izvesnoj, većoj ili manjoj šteti. Zato će, kako trenutno stvari stoje, posle svega, na kraju balade radikali možda imati više štete nego što će sam Nikolić imati koristi. A to je verovatno i bio cilj!?