Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

 

 

 

Jovan Gajić

Crno-beli svet - Ili : u pozadini sukoba Šešelj – Nikolić

Sukob unutar SRS-a još jednom je pokazao da na našoj političkoj i društvenoj sceni vlada svojevrsno licemerje i princip po kojem je sve dozvoljeno, ako je u datom trenutku korisno. Jer, kako drugačije objasniti da dojučerašnji protivnici preko noći postaju saveznici, a politički saborci ljuti protivnici koji jedni drugima kunu decu. Kako to da oni koji susebe proglasili nosiocima progresa i simbolima moderne Srbije tako brzo zaboravljajučijim su imenom, do juče, plašili građane, a dežurne patriote blate ime govornika sa kojim su završavali mitinge?

Tako su jedni (pogodite ko) sukob u SRS-u odmah iskoristili da „umerenog Nikolića” suprotstave „tvrdokornom Šešelju”. Nikolić, čiji su mogući dolazak na vlast do juče nazivali katastrofom i čije je dvodnevno predsedavanje skupštini bilo navodni uzrok rekordnog pada berze, za njih je, odjednom, postao „perspektivan i razuman političar”, čovek koji nepogrešivo uviđa „kojim putem treba Srbija da krene” i čiji su moralni i intelektualni kvaliteti bogom dani da preuzme vođstvo srpske desnice. Odjednom su i pojedini mediji i javne ličnosti počeli da baš sad „otkrivaju” kako se taj sukob odavno mogao naslutiti, kako je Nikolić bio dugo izložen snažnom pritisku i šikaniranju u stranci, pa čak i kako se njemu i njegovoj porodici pretilo na ulici (ukoliko je to zaista tačno zašto su o tome sve do sada ćutali).

Istovremeno se, samo naravno u drugom pravcu, izjašnjavaju i mnogi do juče Nikoliću odani saradnici. Ni oni, navodno, nisu iznenađeni „Tominom izdajom”, jer su je odavno očekivali (valjda su se, sve dosad, samo pretvarali dok su zajedno sa njim godinama stajali na bini). Čovek koji je, do pre samo koji mesec bio njihov predsednički kandidat i osoba koja će „vratiti ponos Srbiji” preko noći je postao simbol nemorala, sujete i izdaje i to do te mere da su neki od njegovih bivših saboraca našli za shodno da mu sa skupštinske govornice prokunu porodicu.

Nažalost, na našoj političkoj sceni bilo je mnogo sličnih primera. Tako je, pre samo nekoliko meseci Ivica Dačić od „malog Slobe” za jedne postao „realan i pragmatičan političar”, a socijalisti od „društvene opasnosti” i „simbola devedesetih” – „moderna, proevropski orijentisana stranka levice”. Za druge je, pak Dačić preko noći postao „Daček”, a SPS od „poželjnog partnera” glavni pojam za nemoral i izdaju. Takođe, sve što su političari i javnost iz „demokratskog bloka” ranije govorili o njihovom koalicionom partneru Draganu Markoviću, uključujući i priče o Palminim muzičkim ukusima preuzeo je „patriotski blok” čim je ovaj promenio stranu i iznenada postao „proevropski orijentisan”. Šta tek reći o Velimiru Iliću koji je od proklamovanog „heroja petooktobarskih dešavanja” samo neku godinu kasnije za neke postao „čuvar bivšeg režima”, a za druge ,,uzoran patriota”. Tako su se, vremenom, u zavisnosti od situacije, rasporeda snaga na političkoj sceni, trenutne društvene klime i interesa menjali samo retorika i akteri, ali je suština ostajala ista.

Otkud to da se dojučerašnji saveznici proglašavaju za protivnike, simboli patriotizma za izdaju, a doskorašnji ekstremisti za nosioce reformi i integracija? Da li je to zaista spontani rezultat burne političke borbe, izneverenih očekivanja i ispunjenih nadanja ili zabava za narod u kojoj glavnu reč igraju gluma, sujeta, lični interesi i želje nevidljivih moćnika. Da li je to „specijalitet” samo ovih prostora ili toga ima i kod drugih? Da li se navike i sklonosti iz „običnog” života samo reflektuju na politiku? Stručnjaci, uključujući analitičare i socijalne psihologe, kažu da tu ima i jednog i drugog – od spontanosti do glume i vešto režiranih prevrata, naručenih hajki i „spinovanja”, ali i obrta koje niko nije mogao predvideti. Ali, pravilo koje gotovo uvek važi je, kažu oni, u skladu s onom narodnom: „gde ima dima ima i vatre” i – naravno što je veći ulog veći su interesi. Zato u politici ne treba ništa da čudi. Jer kad se vlast osvaja, čuva ili gubi sva su sredstva dozvoljena...

[Politika 15/09/2008.]

 

 

 
 
Copyright by NSPM