Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet

 

 

Nikolas Gvozdev

Kakav je kraj?

Kako će se završiti rat na Kavkazu? Moja procena, na osnovu izveštaja koje sam pročitao, je da će ruske vojne snage, nakon sto počiste gruzijske snage iz Južne Osetije i Abhazije, operaciju privesti kraju tako što će devastirati gruzijske vojne snage (napadima na baze, skladišta i druga postrojenja) i na taj način se postarati da se nikada više ne ponovi napad na Južnu Osetiju. Ako tokom tog procesa bude stradao i neki civilni cilj ili objekat energetske infrastrukture, to će biti za žaljenje, ali će istovremeno to biti način da se pošalje poruka narodu Gruzije kao i međunarodnim energetskim kompanijama da Zapad – a naročito SAD – nije bio u stanju da ovo spre či i da je Moskva sada ta koja se pita o činjenicama na terenu.

Vojne operacije se privode kraju za koji dan, uz ponovno uspostavljanje novih ili pojačanih „linija primirja“ koje bi garantovale de fakto nezavisnost Južne Osetije i Abhazije od Gruzije.

Biće puno priče o dijalozima i pregovorima, i izaslanici će ići na sve strane, ali stvarni efekti od toga će biti mali.

Tek ostaje da se vidi hoće li se dovoljno uraditi da se pomogne običnim Osetinima ili Gruzinima i drugima koji sada pate. Opšte pravilo koje političari primenjuju u poslednjih par decenija – pri čemu je Kipar časni izuzetak – je da uveličavaju patnje naroda kao sredstvo političke borbe.

U Evropi će se pojačati debata o smislenosti koraka ka širenju evro-atlantske zone ka srcu Evroazije, ili je pak bolje konsolidovati Evropu sa ove strane njenih sadašnjih granica ka istoku, na Vestuli, Prutu i baltičkoj litorali. Treba očekivati da iz toga proistekne jedan prilično napet sastanak NATO-a krajem ove godine. Kako će se to odraziti na transatlanske odnose još uvek je nejasno.

Američki političari će pojačati svoju retoriku, ali se strategija držanja Rusije mirnom bez velike cene za SAD, a kroz upotrebu lokalnih posrednika, pokazala šupljom. Niti je Vašington u poziciji ikakve realne prednosti nad Rusijom. Nažalost, nije na vidiku nikakav dogovor o raketnoj odbrani, ili o bilo kojem drugom spornom pitanju. A u hladnjikavoj klimi gde temperatura dalje naglo opada upravo u ovim trenucima, čak i razumni i praktični predlozi koje je predložio američki ministar odbrane Robert Gejts, biće okarakterisani kao nekakvi grozni koraci ka umirivanju „revanšističke Rusije“. A na kukovo leto će bilo koji političar u Americi prihvatiti savet nekadašnjeg pomoćnika savetnika za nacionalnu bezbednost SAD Boba Blekvila ponuđenog na stranicama Nacionalnog interesa o odnosu sa Rusijom zasnovanom na interesu.

Ali je najporazniji i najstrašniji aspekat taj da je iluzija o svetu vođenom „pravilima“ koji podržava moć Amerike, sada jednom zauvek razbijena u paramparčad. Državni suverenitet nije mnogo bitan; niti su važne iluzorne „garancije“ iza kojih ne stoji pravo obavezivanje. Poverenje u „međunarodnu zajednicu“? Poverenje u „dobru volju“ zapadnih političara?

Gruzija se strmoglavljuje putem koji su već obeležili političari u „revoluciji kedra“ u Libanu, kad su poverovali da će američka moć uspeti da zauzda Siriju (i Hezbolah) i da će američki uticaj moći da obuzda Izrael.

Trenutno su mudraci po SAD zapenili o povratku Rusije u položaj iz 19. veka, balansa sila/sfera uticaja u politici, ali imam osećaj da bi veliki deo ostatka sveta – uključujući i Evropu – mogao da se oseti komfornije s tim u vezi.

Konačno, ako samo pročešljate blogosferu – ne samo u Americi, već i u Evropi, Rusiji i Indiji – postane vam jasno da ne samo da se ljudi razilaze u stavovima, već se ne slažu ni u činjenicama. Sve zavisi od ugla onoga ko posmatra. Kosovo, Osetija, Bosna, Ruanda, Kašmir, i tako dalje – ali sveprožimajuća tema nije pozivanje na neostrašćenu, neutralnu arbitražu, već umesto toga slediti drevno pravilo, „Čuvaj svoje prijatelje, uništi svoje neprijatelje'.

Džordž H.V. Buš stariji je predvidjao „novi svetski poredak“ u kome bi glavne svetske sile mogle da koordinišu svoja delovanja ka postizanju mira i sigurnosti u svetu. Skoro dve decenije kasnije, čini se kao da ulazimo u eru u kojoj će državnici biti vođeni sledećom biblijskom maksimom: „Tih dana ne bejaše kralja u Izrailju; svi činjaše kako im se učini pravo“ ( Sudije, 21:25) . Valja nam se spremiti za još veću nestabilnost.

(Autor je urednik u The National Interest i predavač na U.S. Naval War College . Stavovi izloženi u tekstu su u potpunosti njegovi.)

(11.08. 2008. The National Interest)

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM