Radovan Kalabić

Američki tromb u ruskom krvotoku

Danas je gruzijski predsednik Mihail Sakašvili najusamljeniji čovek na svetu. U eshatološkom smislu on je napušteniji i od Sadama Huseina u trenutku dok bivšeg iračkog predsednika, uz uvrede i psovke, vode na vešala. Njegova vojska je pregažena i osramoćena. Obaveštajne strukture su mu provaljene i razbijene. Teritorijalni integritet države koja mu je predata na upravljanje – već je prošlost. Narod mu je i dalje u siromaštvu i dodatno zastrašen. Društvo korumpirano. Zemlja prezadužena.

Protiv samog Sakašvilija zvanična Moskva već je izrekla ozbiljne optužbe za ratni zločin i genocid. Istraga je otvorena.

Za to vreme, njegovi američki mentori, ne samo što peru ruke od njegove propale ratne avanture, već ga i direktno okrivljuju za nedemokratsko postupanje, kao u slučaju zabrane emitovanja ruskih TV kanala i interneta na gruzijskoj teritoriji. Doskora je, bez sličnih primedbi, mogao da upada u opozicione TV stanice, kao npr. u ,,Imedi'', da ukida njihov rad i pleni opremu kao i emisionu tehniku. Mogao je, takođe, da bezočno krade na izborima za predsednika države na kojima je osvajao fantastičnih i nedostižnih 96 odsto glasova; da brutalno rasteruje opozicione demonstrante, proganja i proteruje vođe opozicije; da sistematski guši slobodu kritičke reči. I sve to, uz blagoslov njegovih zapadnih nalogodavaca i izvoznika demokratije.

Sada se, međutim, sve promenilo. Voda je pošla niz goru i nema te sile, pa ni američke, koja će je vratiti na vrh Kavkaza.

A sve je, u početku, išlo kao po loju. Berzanski špekulant Džordž Soroš i američki ambasador u Tbilisiju Ričard Majls, po već uhodanom scenariju, pripremili su svrgavanje Sakašvilijevog prethodnika. Službujući 1999. u Beogradu, kao šef američke misije, Majls je obilato primenjivao veštine stečene na čuvenom institutu u Garmišpartenkirhenu. To ga je, smatraju Rusi, kvalifikovalo za skrivenog obaveštajca, koji je još u sovjetsko vreme obavljao dužnost generalnog konzula u Lenjingradu. Majlsovo beogradsko iskustvo u podržavanju i usmeravanju nezadovoljstva protiv režima i Sorošev novac stavljaju u pogon ,,Kmaru'' (Dosta!), studentski protestni i građanski pokret, osnovan po uzoru na ovdašnji ,,Otpor''.

Sakašvili, u više navrata, dolazi u Beograd po bliže instrukcije i šira saznanja. Njegovi beogradski domaćini putuju u Tbilisi . Kompletira se gruzijska opoziciona gerila, koja 23. novembra 2003, posle izbora, upada u parlament Gruzije. Svet je obišla slika preplašenog Ševarnadzea, koga njegovi telohranitelji štite i od govornice evakuišu ka sporednom izlazu, kako ga ,,spontano organizovani demonstranti'' ne bi rastrgli na komade. Razdragane mase klicale su cele noći ulicama Tbilisija. Na krilima te podrške, mesec i po kasnije Sakašvili je, kao spasilac, spušten na predsednički tron Gruzije.

U međuvremenu mu, za ministra odbrane, dovode bivšeg Izraelca Davita Kezerašvilija, spretnog trgovca oružjem. Njegovim dolaskom na čelo ministarstva odbrane Gruzije raste broj američkih instruktora za obuku. Gomila se oružje, koje dospeva sa raznih strana. Iz Izraela, Nemačke, BiH, Poljske, Češke... Ali, poreklom i iz država sa većinskim pravoslavnim življem, poput Bugarske, Ukrajine i Srbije.

U Bugarskoj je, podsećanja radi, već pominjani Ričard Majls, kao ambasador SAD-a, budno pratio komplikovanu transformaciju socijaliste Prvanova – u zagovornika NATO-a. Tamo je odigrao i presudnu ulogu u dovođenju bivšeg cara Simeona II na položaj premijera Bugarske!

Na čelu Ukrajine nalazi se Sakašvilijev kum Viktor Juščenko. Na vlasti instaliran, po već oprobanom receptu, 2004, nakon tzv. narandžaste revolucije. I ovde je bilo zapaženo učešće profesionalnih uterivača demokratije iz Beograda. Ugledajući se na njih, ukrajinski uvoznici revolucije poslovali su sa lozinkom ,,Pora'' (Krajnje je vreme). Oni su se pokazali kao dobri početnici. Njihove kolege i poslovni partneri iz Beograda, međutim, već su imali uspešnu i razrađenu firmu. Penzionisani pukovnik CIA Robert Helvi tako ih je dobro obučio da su sa svojim zanatskim veštinama postali nezamenljivi u mnogim državama bivšeg SSSR-a. Na vrhuncu poslovne karijere, kada su se samouvereno preporučivali obećanjem da će skinuti i Kastra ako im se naruči, njihov biznis pokvario je Aleksandar Lukašenko. Naime, odmah po sletanju na tlo Belorusije, on ih je 2006. prvim međunarodnim letom otpremio iz Minska, šaljući nedvosmislenu poruku njihovim poslodavcima da Belorusiji ne trebaju takvi izvođači radova.

U Gruziji se našlo i oružje poreklom iz Srbije. Tek toliko da ne izostanemo iz američkog specijalnog projekta. I da ritualno prinesemo svoju suvu grančicu na regionalnu lomaču pripremljenu za Ruse na Kavkazu.

II

Rat u Gruziji bio je, istovremeno, rat za kontrolu nad važnim pravcem eksploatacije nafte i gasa iz Kaspijskog basena i Srednjoazijskog regiona. Zbignjev Bžežinski, sadašnji savetnik demokratskog predsedničkog kandidata u SAD, označio je ovaj prostor kao ključni za vladanje svetom. Autor Velike šahovske table još pre nekoliko decenija upro je prst na "Azijski Balkan", proričući da će onaj ko zavlada tim područjem biti neprikosnoveni gospodar sveta, ili hegemon na planeti, kako je rezonovao glavni strateg pobede SAD-a u hladnom ratu. Nažalost, danas smo savremenici i svedoci događaja koji nedvosmisleno potvrđuju da taj rat protiv Rusije – nije ni prestajao.

Nakon parlamentarnih izbora u Kirgistanu, u proleće 2005, kreće serija uličnih protesta. Po već opisanom modelu tzv. nenasilnih revolucija, na vlast je dovedena opozicija iz južnog dela zemlje, a dotadašnji predsednik Askar Akajed napušta glavni grad Biškek.

Istovremeno sa događajima u Biškeku, američke firme postižu ugovor za izgradnju naftovoda, koji će goriva iz Srednje Azije dopremati do Arabijskog mora, preko Avganistana. U tu svrhu, potpisuje se sporazum o strateškom partnerstvu između Amerike i Avganistana. Tek tada postaje sasvim jasno da vazduhoplovna baza SAD-a u naftom bogatom Uzbekistanu ne služi samo za ratne operacije u Avganistanu. Ona je, ujedno, najistočnija vazduhoplovna baza koja okružuje "šire bliskoistočno područje". Pod tim područjem Pentagon podrazumeva široki pojas polja, bogatih naftom i gasom, koji se proteže od Bliskog istoka, preko Kavkaza, do Srednje Azije.

Primenjujući politiku krajnjeg pragmatizma i dvostrukih standarda SAD u Uzbekistanu podržava režim o čijoj prirodi najbolje govori podatak da opoziciji na izborima 2004. nije ni dozvoljeno učešće. Takvom režimu SAD 2002. dodeljuje pomoć od 500 miliona dolara, uključujući i 120 miliona dolara za vojsku i 80 miliona za bezbednost. O tome koga, zašto i kako u Uzbekistanu pomaže SAD, najslikovitije svedoči bivši britanski ambasador u Taškentu Kreg Marej.

Komentarišući za Gardijan jedno od brojnih krvoprolića u toj zemlji, Marej zapisuje:

"U prostorijama u kojima predsednik Islam Karimov muči zatvorenike, svi priznaju krivicu. Međutim, to mučenje se nikako ne završava na presudi. U zatvoru osuđenika muče kako bi potpisao dokaz da ima 'saučesnike'. U toj fazi torture, 2002. (dakle, u godini kada su SAD dodelile Uzbekistanu 80 miliona dolara za bezbednost – prim. R.K.) dogodilo se u zatvoru Jeslik nečuveno smaknuće kuvanjem u ključaloj vodi Muzafera Avazova i Husamidina Alimova." (...) "Jedna od svrha mučenja u Uzbekistanu" – nastavlja bivši britnaski ambasador – "jeste da se službama poput CIA i MI6 dostave 'informacije' koje opoziciju u ovoj zemlji dovode u vezu sa islamskim terorizmom i Al Kaidom. Te informacije su obično u potpunosti netačne, a upravo sam zbog nastojanja da sprečim da MI6 te informacije koristi – na kraju i razrešen dužnosti u britanskom MIP-u", zaključio je Kreg Majer u londonskom Gardijanu.

III

Gruzija je jedina država na Kavkazu preko čije se teritorije na zapad mogu prenositi energenti bez prolaska preko ruske zemlje.

Ratni sukob u njoj nameće se i kao prizma kroz koju se jasnije ocrtavaju pokušaji da se osujeti veliki projekat međunarodnih gasovoda, poznatiji pod imenom Južni tok. Inicijator i glavni nosilac tog projekta jeste Rusija. Uostalom kao i projekta Severni tok, u kome joj je Nemačka glavni partner. Na severu, za sada, nema problema i nesuglasica među partnerima.

Južni tok, međutim, preti da se pretvori u pravi Južni front. U nameri da oslabe energetsku, a time i političku poziciju Moskve, SAD i njegovi saveznici nastoje da Rusiju istisnu s Kavkaskog koridora za prenos nafte i gasa.

Da bi smanjio zavisnost Evrope od ruskog gasa, SAD je inicirao paralelni projekat Naboko. Njega bi, na čelu sa austrijskim OMV-om, gradio konzorcijum od šest firmi.

Trka u nadmetanju za prenos nafte i gasa praćena je i poduprta, razumljivo, vojnim akcijama i planovima. Bondstil, kod Uroševca na KiM, već je u funkciji. Pre dve godine NATO je počeo pripreme za izgradnju velike vojne baze u gradu Batumi na Crnom moru.

Nekad je nemački kancelar Bizmark prolaz kroz moreuz, Bosfor i Dardaneli, koji je preko Mramornog povezivao Crno more i Sredozemlje, označio kao ključeve od ruskog doma. Danas taj značaj u geostrateškom smislu ima Južni tok. Slikovito, on predstavlja strateško srce i centralni krvotok Rusije ka Evropi. Stručnjaci se slažu u oceni da Južni tok donosi nesumnjivu korist i dugoročnu stabilnost u snabdevanju država kroz koje će prolaziti. Politikanti, kao i obično, pričaju svašta.

Zvaničnici Srbije potpisali su u Moskvi tzv. gasni sporazum sa Rusijom. Otezanje i odugovlačenje njegove ratifikacije u skupštini pravdani su predizbornim aktivnostima, izborima, sastavljanjem nove Vlade... Odlagani su hitnim i iznenadnim isporukama u Hag, dirigovani prekidom zasedanja skupštine, slanjem na vanredne i redovne odmore poslanika...

Ruska strana ostala je strpljiva i pravila se da ne primećuje kako je ovdašnji nosioci vlasti vuku za nos. Sve do pre neki dan kada je otvoreno iznela mogućnost da Južni tok zaobiđe Srbiju. Kada je ponovo zatražila striktno sprovođenje ugovora potpisanog u Moskvi i kada je personalizovala problem, izgovarajući ime Mlađana Dinkića, ministra za ekonomiju i predsednika G17 plus.

Vreme je isteklo i u narednim danima bićemo načisto s tim koju nam je ulogu dodelio SAD. Najcrnji scenario bio bi onaj po kome bismo konačno saznali da smo od početka u njihovom specijalnom projektu imali samo najbedniju ulogu tromba u ruskom krvotoku. Na našu štetu i bez ozbiljnih posledica po Rusiju i njene interese. Bila bi to i svojevrsna istorijska perverzija da se Srbija, koja jedina formalno ne pripada NATO-u, za razliku od svih drugih potpisnica tog ugovora, pokaže većim katolikom i od pape.

U tom slučaju delio bi nas samo korak od izvesnog slanja naših vojnika na ratišta širom sveta da se, poput gruzijskih u Iraku, bore za profit tuđih multinacionalnih petrolejskih i gasnih kompanija. Pa ako zatreba i protiv ruskih vojnika. Od takve gorke sudbine može nas spasti samo poslednji refleks za samoodržanje garniture na vlasti. Ili Bog.