Ted Gejlen Karpenter

Na tankom ledu

Juče nešto pre podneva, predsednik Buš je u „Rouz gardenu“ dao izjavu u vezi sa vojnim sukobom između Rusije i Gruzije. Njegova izjava bi najvećim delom mogla da se oceni kao izražavanje najlepših želja i zauzimanje diplomatskog stava. Izjavio je, na primer, da Sjedinjene Države „podržavaju demokratski izabranu vladu u Gruziji“, i da „mi insistiramo“ na poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta pomenute zemlje. Takođe se mogla nazreti pretnja Vašingtona kako možda više neće podržavati nastojanje Moskve da se integriše u važne međunarodne diplomatske i ekonomske institucije.

Sjedinjene Države zapravo imaju samo ograničen uticaj u ovom konfliktu. Mada je istina da bi Vašington, na primer, mogao da blokira ulazak Rusije u Svetsku trgovinsku organizaciju, što bi njoj uskratilo značajne ekonomske mogućnosti. Međutim, Rusija je u poziciji da uzvrati istom merom. Od velikog značaja je to što je Rusija veliki izvoznik energije u svetu koji žudi za energetskim snabdevanjem, te stoga ne može tek tako da bude „izolovana“, kao što neki napaljeni američki jastrebovi zahtevaju.

Međutim, jedan odeljak u predsednikovoj izjavi izazvao je uznemirenost. Saopštio je da je izdao naređenje sekretaru odbrane Robertu Gejtsu da sprovede „humanitarnu misiju kao pomoć za narod Gruzije, koju će predvoditi vojska Sjedinjenih Država“. Buš je rekao da je transportni avion C-17 sa humanitarnom pomoći već na svom putu, i da će narednih dana vazdušne i pomorske vojne snage Sjedinjenih Država imati zadatak da isporuče tu pomoć.

Ovo je nepromišljen potez. Navodni prekid vatre koji je objavljen u utorak po svoj prilici nije delotvoran. Vojne snage SAD ušle bi u nestabilnu ratnu zonu gde ne postoji pouzdano primirje. Štaviše, ne postoje nikakve naznake da je Buš pitao Rusiju za dozvolu. Njegova izjava je, u stvari, imala sve karakteristike zahteva ili izazova. „Očekujemo da će Rusija obezbediti da sve linije za komunikaciju i transport, kao što su morske luke, aerodromi, putevi i vazdušni prostor ostanu otvorene za isporuku humanitarne pomoći.“

Takav arogantan stav zaustavlja dah. Kada je početkom ove godine jak ciklon u Burmi izazvao veliku pošast, neki ljudi koji su se zalagali za humanitarnu pomoć ubeđivali su vojsku Sjedinjenih Država da je prinudno isporuči, ako treba i u samu česljust opozicione vojne hunte u Burmi. Američki lideri su odbili njihove molbe smatrajući, između ostalog, da je jedna takva operacija suviše opasna. Očigledno je da su smatrali da je ta operacija mnogo opasnija od upadanja u ratnu zonu gde vojne snage sa nuklearnim naoružanjem sprovode svoje ratne operacije.

Vašington stvara situaciju u kojoj jedan nervozni ili lak na obaraču ruski vojnik, može da bude pokretač krajnje neprijatnog i opasnog sukoba. Štaviše, ne mora uopšte da u pitanju bude ruski vojnik. Vojne jedinice iz gruzijskih secesionističkih oblasti Južne Osetije i Abhazije sprovode svoje operacije rame uz rame sa svojim ruskim saveznicima. Teško je odrediti stepen obučenosti i disciplinovanosti ovih snaga, ali verovatno se ne mogu meriti sa armijom Rusije. Ne treba imati bujnu maštu da bi se predvidelo da bar jedna od ovih neregularnih jedinica neće shvatiti poruku da bi ometanje misije američkog vojnog personala stvarno bila loša ideja.

Javlja se sumnja da cilj ovog poduhvata Sjedinjenih Država nije isključivo humanitarnog karaktera. Humanitarno opravdanje verovatno – barem jednim delom – predstavlja pokriće za pokušaj da se uspostavi komandni most vojnog i političkog uticaja Sjedinjenih Država u Gruziji a u cilju sprečavanja jačanje ruske moći.

Ukoliko je tako, onda Bušova administracija preuzima preveliki rizik za prilično ograničnu mogućnost profitiranja. Sigurno negde na svetu postoji neko mesto koje je manje relevantno od Gruzije za bezbednost i slobodu američkog naroda, ali trebalo bi krenuti u temeljnu potragu kako bi se ono pronašlo. Sukob u Gruziji je tragedija sa mračnim korenima, i čovek istinski žali za svim nedužnim žrtvama stradalim u nasilju. Ali Sjedinjene Države ne bi ništa postigle ukoliko bezglavo banu u ovaj sukob. Bušova brzopleta, nametljiva misija humanitarne pomoći stvara upravo takvu opasnost.

(Autor je potpredsednik za Odbranu i studije inostrane politike na Kejto institutu, autor osam knjiga o spoljnopolitičkim odnosima, među kojima je i Pametna vlast: Ka mudroj inostranoj politici Amerike (2008). Uz to, on je urednik-saradnik u The National Interest-u.)

(14.08.2008. The National Interest)