Nebojša Katić

Promašena polemika

Ono što osporavam jeste teza po kojoj su privatni dužnici po definiciji mudri i ekonomski racionalni. Trenutna finansijska kriza u SAD daleko snažnije nego ja „osporava” tu istu tezu

Osvrćući se na moj tekst „Beogradska lakirovka” (26.08.'08), profesorka Danica Popović je napisala odgovor pod naslovom „Beogradska lakirovka, kako da ne” (03.09.'08). Bojim se da je moj članak pročitan više ljutito nego pažljivo i da su zato prekršena osnovna pravila korektne polemike.  

U svom tekstu, profesorka Popović grubo ignoriše osnovnu tezu mog članka. Njegova suština je vezana za mehanizam nastajanja dužničkih kriza i sažeto citirana, glasi: Ekonomske krize u državama u razvoju po pravilu nastaju kao posledica kontinuiranog deficita platnog bilansa i rasta spoljne zaduženosti... U krizama ove vrste, savršeno je svejedno kakva je dužnička struktura i da li više duguje privatni sektor ili država.

Profesorka Popović pogrešno citira moj tekst: Tamo je, naime, pisalo da „deo srpske ekonomske misli” pogrešno smatra da srpski problem zaduženosti više nije gorući problem. Tamo, naime, to nije pisalo.

Moj tekst je polemisao sa sledećim stavom – kako se u Srbiji intenzivno zadužuju privreda, banke i građani (a ne država), nema opasnosti od dužničke krize, jer ovi dužnici znaju šta rade. Ovo nisu ekonomski argumenti i nemaju uporište u iskustvu. Da, takvu argumentaciju smatram ideološkom kompromitacijom struke. Netačnost takvog pristupa ilustrovao sam primerom velike finansijske krize u jugoistočnoj Aziji 1997. godine.  

Sa mojom ključnom tezom profesorka Popović ne polemiše. Ona polemiše sa tezom koje u članku nema: Na šta ću ja da potrošim svoj dohodak, je li racionalno kupovati patike i ići na letovanje, najbolji odgovor dao je naš divni Taško Načić u jednoj reklami, rekavši „Šta vas se samo tiče“!

Moj tekst ne dovodi u pitanje pravo dužnika da svoju platu ili uzeti kredit troši kako želi. Ono što osporavam jeste teza po kojoj su privatni dužnici, po definiciji, mudri i ekonomski racionalni. Trenutna finansijska kriza u SAD daleko snažnije nego ja „osporava” tu istu tezu.

Gospođa Popović dalje kaže: U tekstu g. Katića piše da je srpski spoljni dug u poslednjoj godini povećan za oko 42 odsto, i sada iznosi oko 30 milijardi dolara. U prvom trenutku, kao da me je udario grom: upravo sam bila završila izveštaj o srpskoj zaduženosti, a ti brojevi mi uopšte nisu ostali u sećanju.

Cifre koje sam pomenuo nisu u sećanju profesorke Popović, ali su u statističkim izveštajima Narodne banke Srbije. Ukupan spoljni dug je 30. juna 2008. iznosio 29,5 milijardi dolara, dok je godinu dana ranije bio 20,7 milijardi dolara. Ovo je rast od oko 42 odsto.

Pošto je efekat groma minuo, profesorka zaključuje da ja pravim neznalačku grešku budući da dinamiku rasta duga Srbije vezujem za dolar: Kao što niko ozbiljan iz struke ne bi prikazivao dolarsku dinamiku bilo čega, a nekmoli zatim još da okrivi druge kako te alarmantne rezultate ne shvataju ozbiljno!”

Ekonomska struka uzima dolar veoma ozbiljno. Reč je o najvažnijoj svetskoj valuti i statistika koristi dolar u svim međunarodnim pregledima. MMF, na primer, pravi istu „neznalačku” grešku, pa spoljni dug, kao i sve ostale makroekonomske pokazatelje Srbije, iskazuje u dolarima. Dolar se već decenijama koristi u međunarodnoj statistici, što omogućava kontinuitet i homogenost podataka i olakšava makroekonomsku analizu i poređenja. Vrednost dolara varira u vremenu, ali trenutni pad dolara ne diskredituje njegovu statističku vrednost, kao što je neće diskreditovati ni njegov rast. Iskazivanje domaćeg duga u evrima neće bitno popraviti dužničku poziciju Srbije.

Profesorka zatim drži čas: E sad, samo da vam pokažem koliko takva analiza daje apsurdne rezultate. Srpski bruto domaći proizvod po stanovniku porastao je sa 4.300 dolara u 2006. na oko 5.500 dolara tokom 2007. godine, što će reći da je godišnji dolarski per capita rast iznosio 28 odsto, što niko normalan (iz struke) nikada ne bi izjavio!

Ovo je loš primer za ilustraciju teze o „lošosti” dolara za analizu. Ovde je reč o problemu apsurdno precenjenog dinara u ambijentu visoke srpske inflacije. Ova analiza ne diskredituje dolar, već dinar. Problem na koji profesorka ukazuje jasno je vidljiv i kada se domaći BDP meri evrom.

Kada je reč o gradnji puteva u Srbiji, profesorka Popović se zalaže da to radi privatni sektor. Nažalost, priča o privatnom sektoru koji gradi puteve po Srbiji je upravo dobila tužni epilog propadanjem koncesije. Infrastruktura Srbije je u očajnom stanju, a ispred Ministarstva za infrastrukturu nema redova. Niko se ne utrkuje kako bi uložio kapital u srpske puteve ili pruge. Država će morati da ih gradi, ne zato što to voli ili je ideološki bolje, već zato što niko drugi neće. To je iskustvo i najvećeg broja evropskih zemalja.

Konačno, profesorka iznosi tezu da g. Katić već nekoliko puta iznosi kataklizmična predskazanja, da bi se onda ogradio kako su to samo hipoteze (Misterija privrednog rasta, 30. oktobra 2007. godine).

Nadam se da čitaoci „Politike” koji prate moje članke nemaju nikakvu dilemu u vezi sa stavovima koje iskazujem. Oni mogu biti pogrešni, ali su, verujem, kristalno jasni i konzistentni u pesimizmu bez ograde, a još više u kritici neoliberalne ideologije. A o tome je ovde reč, zar ne?

Finansijski konsultant

[ Politika 05/09/2008]