Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet - prenosimo Politiku

 

 

Obrad Kesić

Nervozne demokrate

Dok Barak Obama ove sedmice u Denveru prihvata kandidaturu za predsednika, njegove kolege iz Demokratske stranke poprilično su nervozne zbog novembarskih izbora. Na prvi pogled, teško je shvatiti zašto bi bilo ko od demokrata brinuo kad njihov kandidat i dalje ima moć zvezde da napuni sportski stadion sa 70.000 ljudi. Na kraju krajeva, dva mandata predsednika Džordža Buša ostaće po svoj prilici upamćena kao neki od najgorih u istoriji.

Američka ekonomija grca zbog kolapsa tržišta stanogradnje, patetično slabog dolara, sve skupljeg gasa i struje, najveće stope inflacije za poslednje dve decenije i konstantnog „odlivanja” radnih mesta u zemlje u razvoju. Istovremeno, ranije neprikosnovena uloga Amerike kao „neophodne” države u međunarodnom poretku izgubljena je Bušovim ludorijama u Iraku i zbog jedne arogantne spoljne politike koja ne samo da će znatno oslabiti Ameriku nego će isto tako doprineti mnogo nestabilnijem i opasnijem svetu s kojim će sledeći predsednik morati da se uhvati ukoštac. Sve ovo trebalo bi da znači da su američki birači bili više nego spremni da glasaju za promenu. Zašto su onda kolege iz Demokratske stranke nervozne?

Odgovor se možda može naći u nekoliko poteza senatora Obame i u nekim neopipljivim faktorima koji se mogu osetiti, ali ih je teško dokazati. Prvo, pogledajmo ovo neopipljivo.U glavama svih demokrata postoji svest da su njihovi kandidati na poslednja dva izbora Al Gor i Džon Keri, pa čak i Hilari Klinton, delovali kao sigurni pobednici. Gor je gradio kampanju na zaostavštini dva predsednička mandata popularnog Bila Klintona; Keri je izazvao Buša u vreme kada je rat u Iraku već bio veoma nepopularan, a Bušov rejting niži od 50 odsto; elita Demokratske stranke proglasila jeHilari za pobednika još pre nego što su počeli unutarstranački izbori. Svi oni su delovali kao nepobedivi i svi su izgubili.

Druga neopipljiva stvar je osećanje koje svi imamo u dubini duše – da mnogi koji sada u raznim anketama kažu da će glasati za Obamu ili su neiskreni ili se plaše da kažu šta stvarno misle. Postoji nada prožeta strepnjom da je Amerika spremna za predsednika pripadnika manjine, ali i strah da većina belih birača zapravo nije. Uznemiruje i to što se u mnogim od ovih anketa Džon Mekejn praktično primakao i stoji vrlo blizu senatora Obame sada kada počinje prava kampanja.

Na sve ovo neopipljivo nadvezuje se nekoliko poteza senatora Obame koji su, po mom mišljenju, greške i koji su već probudili ozbiljne sumnje čak i među najodanijim demokratskim biračima. Prvo, iako je zadržao poklič „promena” kao slogan ove kampanje, poslušao je savete brojnih plaćenih stratega da se pomeri ka političkom centru američke politike. Ustuknuo je od obećanja da će se, ako bude izabran, odmah angažovati da prekine vojno učešće Amerike u Iraku. Sada govori o „faznom” povlačenju koje će diktirati „činjenice na terenu”. Takođe, promenio je stavove o bušenju američkog naftonosnog priobalja i okrenuo se američkim religioznim biračima (neki bi rekli fundamentalistima) jakim rečima kako njegov proces odlučivanja počiva na njegovoj veri u Isusa Hrista. Teško je zamisliti da će ove birače zaista pridobiti ova nova verzija Baraka Obame, a u isto vreme mnogi liberalni birači koji su mu doneli pobedu nad Hilari postaju sve više razočarani i lišeni iluzija.

Isto tako, senator Obama je potkopao svoje obećanje da će biti motor promena time što se sada skoro u potpunosti okružio predstavnicima vašingtonskog establišmenta i političke elite sopstvene partije. I njegov kandidat za potpredsednika Džon Bajden teško se može opisati kao čovek promena. Bajden predstavlja jastrebove u Demokratskog stranci i za poslednjih dvadeset godina je retko nalazio zemlju suprotstavljenu američkoj volji koju nije želeo da bombarduje ili rat u kom nije želeo da učestvuje, uključujući i postojeći metež u Iraku.

Treća Obamina greška jeste ta što je prihvatio, barem za sada, nadmetanje za predsednika na domaćem terenu Džona Mekejna – nacionalnoj bezbednosti i spoljnoj politici. Teško je zamisliti da će Obama uspeti da ubedi birače da će biti bolji glavni komandant oružanih snaga ili odlučniji lider od Mekejna u vreme ozbiljnih pretnji Americi. Ipak, njegovi savetnici su ga gurnuli da pokuša da se prikaže kao veći patriota od odlikovanog ratnog heroja i jednog od najglasnijih jastrebova u Senatu. To je kao da pokušava da bude veći katolik od pape. Bilo bi mu korisnije da se usredsredi na ekonomiju i borbu zaposlenih Amerikanaca da sastave kraj s krajem u vreme rapidnog rasta cena.

Obamina nesigurnost u spoljnoj politici i njegovo neiskustvo uopšte glavni su razlog za nominaciju Bajdena. On se nada da će Bajden bolje moći da se izbori sa Mekejnom u oblasti nacionalne bezbednosti i spoljne politike. Postoji opasnost da će birače time možda podsetiti na jedan od glavnih razloga zašto im se smučio Džordž Buš – on je predsednik koji se u spoljnoj politici nije osećao komotno i koji je predao rukovođenje ključnim sektorom nacionalne bezbednosti svom mnogo iskusnijem potpredsedniku Diku Čejniju i svom toliko omraženom bivšem ministru odbrane Ramsfeldu. Posledice su bile katastrofalne za Ameriku.

Bila bi ironija ako bi Mekejn uspeo da izbegne posledice Bušove nepopularnosti, a da Obama nepažnjom sebe dovede u vezu sa najgorim aspektima Bušovog predsednikovanja. Ako hoće da pobedi, Obama bi trebalo da se vrati na stvari koje su mu donele demokratsku nominaciju. Mora da povrati nadu i optimizam koje je većina birača u njemu videla. Mora da pobegne iz zagrljaja političkog establišmenta i ponovo pokaže opredeljenje za stvarne promene. Ukoliko to ne bude uradio, biće nebitno da li će se sledeći predsednik zvati Mekejn ili Obama, jer će suština politike Džordža Buša i daljnje živeti.

politički analitičar


[objavljeno: 30/08/2008.]

 
 
Copyright by NSPM