Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet

 

 

Flin Leveret i Hilari Man Leveret

Ogrešenje o Rusiju

Ruski vojni upad u Gruziju se još nije pošteno ni okončao, a previše američkih zvaničnika, aktuelnih, prošlih i onih koji gaje takve ambicije, karikaturalno predstavljaju rusku državu koju je oblikovao, i koju i dalje vodi Vladimir Putin, kao revizionističkog agresora. Za Roberta Kejgana, neokonzervativnog savetnika Džona Mekejna za spoljnu politiku, kao i za dugugodišnje spoljno-političke stručnjake demokratske stranke Ričarda Holbruka i Ronalda Amusa, ruska akcija u Gruziji može se uporediti sa Hitlerovom invazijom na Čehoslovačku iz 1938. Po mišljenju državne sekretarke Kondolize Rajs, ruska intervencija više podseća na invaziju Sovjetskog Saveza na Čehoslovačku iz 1968.

U realnosti, međutim, današnja Rusija nije obnovljena imperijalna sila. U periodu posle hladnog rata, Vašington je bio taj, a ne Moskva, koji je započeo igru zaobilaženja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija da bi vršio prisilne promene režima u problematičnim državama i nanovo iscrtavao granice nominalno suverenih država. Za Ruse je američka invazija i okupacija Iraka, uključujući hapšenje i sprovođenje egzekucije smenjenog predsednika Huseina, podrila poziciju Vašingtona da kritikuje druge zbog preduzetih vojnih akcija kao odgovor na postojeću pretnju. A američki unilateralizam na Balkanu, praćen postavljanjem raketnih odbrambenih sistema u Istočnoj Evropi i podrškom „obojenim revolucijama“ u bivšim sovjetskim republikama, pregazio je jasno postavljene ruske crvene linije.

Rusija je sada, praktično, odgovorila „u naturi“. Međutim, kako god da se završe politički aranžmani zacrtani sporazumom o prekidu vatre između Moskve i Tbilisija, uz francusko posredovanje, Vašington i njegovi evropski saveznici suočavaju se sa mnogo ozbiljnijim i važnijim političkim izazovom – kako popraviti narušene odnose Zapada i Moskve. Susret sa takvim izazovom podrazumeva suočavanje sa dva dugotrajna nedostatka američke politike – pogrešnom procenom ruskih interesa i ambicija i svesnim zanemarivanjem uvećanog ruskog uticaja i položaja na međunarodnoj sceni.

Ruski lideri ispravno ocenjuju da su, s obzirom na bogaćenje i osnaživanje njihove zemlje u proteklim godinama, takođe postali sposobni za samostalnu akciju u odbrani svojih zacrtanih interesa – čak i kada se ta akcija ne dopada Americi i Zapadu. U isto vreme, Moskva i dalje na svoje partnerstvo sa SAD i sa Zapadom generalno, gleda kao na najbolju stratešku opciju zemlje. Međutim, iz ruske perspektive, ovo partnerstvo mora sadržavati reciprocitet a ne samo pristanak na američke diktate i jednostrane inicijative SAD.

Ove osnovne smernice ruske spoljne politike u Putinovoj eri oslikane su u evoluciji moskovske saradnje sa SAD u ratu protiv terorizma. Za vreme svoje službe u misiji SAD pri UN na poziciji političkog savetnika, Hilari Man Leveret, jedna od nas, radila je u Savetu bezbednosti UN sa ruskim dugogodišnjim stalnim predstavnikom Sergejom Lavrovim (danas ruskim ministrom spoljnih poslova), na legitimitetu snažne zajedničke akcije protiv Al-kaide i Talibana u Avganistanu i to pre napada od 11. septembra. Dan kasnije, 12. septembra 2001, kategorička podrška Rusije „blanko“ rezoluciji SB UN omogućila je da SAD „preduzmu sve potrebne mere“ kao odgovor na napad i bila je od presudnog značaja za pristanak Kine što je dovelo do jednoglasja u Savetu bezbednosti. A nakon rušenja talibanskog režima, Rusija je pomogla da se anti-talibanske frakcije okupe i otpočnu politički proces koji je trebalo da pruži podršku novom avganistanskom pro-američkom predesedniku Hamidu Karzaiju.

Ali kada je Bušova administracija počela da koristi rat protiv terorizma da bi opravdala slanje američkih trupa u zemlje bivšeg Sovjetskog saveza i centralne Azije, Moskva je prestala da sarađuje sa Vašingtonom na konsolidaciji stabilne post-talibanske političke situacije i obuzdavanju narko-bosova u Avganistanu. Pored toga, Moskva je stvorila Šangajsku organizaciju za saradnju (ŠOS) – regionalnu organizaciju za bezbednost u centralnoj Aziji kojom dominiraju Rusija i Kina – kao protivtežu američkom uticaju u regionu. Tokom vremena Rusija je uspela da preko Šangajske organizacije za saradnju udalji vojne operacije SAD iz centralne Azije.

Dok Vašington razmišlja o budućim odnosima sa Moskvom, stručnjaci i tvorci američke spoljne politike bi trebalo da imaju dve stvari na umu. Prvo, Americi i njenim evropskim saveznicima potrebni su dobri odnosi sa Moskvom, ako ni zbog čega drugog, ono da uspore ruske korake koji bi ozbiljno mogli da naškode zapadnim interesima. Na primer, dok se višak na ruskim računima uvećava usled povećanih cena nafte, Moskva se pojavljuje kao značajan kupac američkih obveznica i hartija od vrednosti. Da li bi oni koji pozivaju Vašington na razne ultimatume Moskvi više želeli da Moskva smanji svoju imovinu u dolarima? Ruski ministar finansija Aleksej Kudrin nedavno je izjavio da Moskva priprema teren za eventualno uvođenje ugovora za kupovinu ruske nafte koji bi bili u rubljama, a ne u dolarima. Da li anti-ruski tabor želi da Moskva preduzme takve korake, s obzirom na moguć negativni uticaj na dugoročnu vrednost dolara?

Slično tome, potreba Evrope za ruskim gasom će nastaviti da raste u narednim godinama. U takvoj situaciji Zapad ne može da se „snalazi“ uz pomoć pustih snova o novim gasovodima, poput Nabuko projekta Evropske Unije, za koji ne postoji dovoljno ne-ruskog gasa da bi projekat bio ekonomski održiv. Malo pre prelaska sa predsedničkog na premijersko mesto, početkom ove godine, Putin je izjavio da Evropa i SAD mogu da grade Nabuko ili bilo koji drugi gasovod. Ali postavio je retoričko pitanje - gde će da nabave gas da napune takav gasovod? Na koncu, Evropa ne može da obezbedi sopstvenu energetsku sigurnost bez dubokog i produktivnog partnerstva sa Rusijom.

Pored toga, Rusija je potrebna Americi i njenim saveznicima na međunarodnoj sceni. Rusija je stalni član Saveta bezbednosti a to će i ostati, što znači da će Vašington morati da sarađuje sa Moskvom ako želi da dođe barem do minimalnog multilateralnog odgovora na sveobuhvatne „pretnje međunarodnom miru i bezbednosti“, od Avganistana i Irana do Zimbabvea. Ne možemo „zaobići“ ovu realnost zalažući se za „Savez demokratija“ kao alternativni forum za davanje legitimnosti za odlučujuće međunarodne akcije – ideja koja će samo naljutiti Rusiju (i Kinu) i neće doneti nikakvu stratešku korist.

Usred uzavrele retorike oko Gruzije, neki bivši američki zvaničnici, poput bivšeg zamenika državnog sekretara u Klintonovoj administraciji Stroba Talbota, postavljaju pitanje da li su saradnički odnosi sa Moskvom sada uopšte i mogući. Ali SAD i njeni saveznici mogu da imaju odnos sa Rusijom od obostrane koristi. Sama Rusija ne želi da nameće finansijsku nadmoć Americi, niti da uskraćuje energetske zalihe Evropi. Sasvim suprotno – Rusija želi da proširi svoje energetske i finansijske veze sa Zapadom, ali će se služiti svim potrebnim sredstvima u odbrani svojih interesa.

Naši razgovori sa visokim ruskim diplomatma i zvaničnicima sugerišu da bi Moskva, pod parolom strateškog partnerstva, pružila veću podršku američkim ciljevima oko više međunarodnih pitanja, uključujući i nuklearni problem Irana. Ali Rusija neće pružiti tu podršku bez široko zasnovanog strateškog razumevanja sa Vašingtonom. Kao što je ministar spoljnih poslova Lavrov izjavio prošle nedelje, SAD će na kraju morati da se odluče između svog „virtuelnog projekta“ u Gruziji i „stvarnog partnerstva“ sa Rusijom „po pitanjima koja zaista zahtevaju kolektivnu akciju“. Takvo partnerstvo će zahtevati da Amerika učini nešto što izbegava još od završetka Hladnog rata – da izvrši reviziju svojih spoljnopolitičkih prioriteta. Jednostavno rečeno, američko promovisanje sumnjivih „dramatičnih“ događaja u Gruziji – ili u drugim etnički podeljenim i nestabilnim post-sovjetskim državama – za zapadne interese nije toliko važno koliko jeste saradnja sa Rusijom na najznačajnijim energetskim, ekonomskim i međunarodnim bezbednosnim izazovima našeg doba.

Flin Leveret, bivši viši direktor Saveta za nacionalnu bezbednost i viši analitičar CIA, sada viši saradnik i direktor Inicijative za geopolitiku energije u fondaciji Nova Amerika .

Hilari Man Everet, bivši direktor Saveta za nacionalnu bezbednost i saradnik spoljne službe, direktor je konsultantske firme za politički rizik STRATEGA .  

(20.08.2008. The National Interest)

 

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM