Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo Politiku

 

 

 

Boško Mijatović

Nije lako biti za Evropu

Izgleda da je bolje da zasučemo rukave i sami i bez formalnih obaveza napravimo nešto od Srbije nego da čekamo dobru volju drugih

Opet ništa. Evropska unija nije odobrila privremeni sporazum koji bi doneo trgovinske i druge preferencijale u međusobnim ekonomskim odnosima i poveo Srbiju na put evropskih integracija. Čak i da ne donosi koristi na ekonomskom planu, bio bi to važan gest dobre volje EU prema Srbiji i dokaz da većina njenih glasača nije pogrešila kada se opredelila za Evropu. Ovako, Tadiću svakako nije prijatno i verovatno se oseća podosta izneverenim u svojoj proevropskoj orijentaciji.

Nekada je među realpolitičarima bila popularna strategija štapa i šargarepe i ciljna zemlja je znala šta je čeka. Sada su nestali i jedno i drugo u režiji nehomogene Evropske unije, koja se teško dogovara i oko štapa i oko šargarepe. Zamenjeni su tzv. mekim pristupom, tj. kombinacijom umerenih pritisaka i nagoveštaja srećne budućnosti. Koja nikako da stigne. Mislim da nema sumnje da je Zapad uveren da je Srbija popustljiva i da ju je potrebno malo pritisnuti da bi se dobilo ono što se želi. A to pritiskanje treba zaviti u šareni papir kako bi se lakše prodalo i Srbiji i sopstvenom javnom mnjenju.

U stvari, sasvim je moguće da Evropska unija igra igru sa Srbijom, a i sa svojom javnošću, u kojoj se dogovoreno stvorila podela na veliku većinu zemalja koje su, navodno, vrlo dobro raspoložene prema Srbiji i hoće da joj pomognu na putu ka Evropi, i na izrazitu manjinu od jedne ili dve zemlje koje tvrdo insistiraju na ovom uslovu i koje, eto, ne dozvoljavaju dobronamernoj većini da Srbiji izađe u susret.

Većina u toj podeli uloga pokušava da zadrži javno mnjenje Srbije u uverenju da je od Evrope deli samo jedan korak, koji doduše stalno izmiče, ali da je potrebno samo još malo napora, samo da se ispuni još jedan zahtev, pa da nas Evropa prigrli. Takva iluzija je nužna da bi se uopšte moglo tražiti nešto, a da se ništa ne da. Sa druge strane, reklo bi se da držanje manjine izražava pravi stav političke elite Evropske unije prema Srbiji – to je politika stalnog traženja ustupaka, gde iza ovog stoji sledeći i tako redom.

Zašto je Holandija izabrana ili se sama izabrala za ulogu lošeg momka i nije važno – da li iz visokih moralnih razloga ili iz osvete Srbima zbog blamaže koju im je donela nemoć njihovog bataljona u Srebrenici da zaštiti muslimane, ili da bi prema majkama iz Srebrenice pokazala saosećanje i tako kompenzovala, makar na pi-ar planu negativne presude holandskih sudova po pitanju naknada porodicama žrtava. Važno je da će se uvek naći jedna zemlja da zateže kako bi ostali mogli da kažu: nisam ja!

Takvim odnosom prema Srbiji EU gura Tadića na Koštuničinu poziciju, jer nije lako stalno davati traženo bez kompenzacije, stalno prihvatati zahteve, a da se ništa ne dobije za uzvrat. Stvar je jednostavna: Tadić je obećavao i Kosovo i Evropu, a, nekako, nema nikakvih rezultata ni kod Kosova, ni kod Evrope. Ako je i bilo očekivano da je kod kosovskog pitanja teško očekivati neki napredak, bar za sada, nada da će priključenje Evropskoj uniji krenuti s mrtve tačke bila je realna ili je bar tako izgledala. A napretka nema. Čak su i nade u vizne olakšice nestale iz opticaja. Drugim rečima, od znatno mekše pozicije nego što je Koštuničina ni Tadić ni Srbija nemaju uočljive koristi.

Teško da ima sumnje šta će se dogoditi kada Srbija ispuni sadašnji zahtev i doprinese hapšenju Mladića i Hadžića. Javiće se sledeći: da Srbija pokaže kooperativnost u vezi sa Kosovom, jer, eto, neka nova Holandija uslovljava svoj glas da ratifikuje SSP tim pitanjem. Ostali bi rado primili Srbiju za kandidata, pa i člana EU, ali, vidite, proces ne ide, pa neka Srbija pokaže više kooperativnosti svoje budućnosti radi.

Nije lako biti za Evropu u Srbiji. Sa ekonomske tačke gledišta, privlačnost Evrope i Evropske unije više bi trebalo da počiva na ovdašnjoj želji da se evropeizujemo i popravimo svoju državu nego na uputstvima i parama koje bi došle tokom procesa pridruživanja. Izgleda da je bolje da zasučemo rukave i sami i bez formalnih obaveza napravimo nešto od Srbije nego da čekamo dobru volju drugih.

Autor je član Centra za liberalno-demokratske studije

 

 

 
 
Copyright by NSPM