Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

 

 

Marinko M. Vučinić

BURA U ČAŠI VODE

Prateći događanja oko predlaganja kandidata za premijersko mesto, još jednom se pokazalo da je funkcionisanje stranačkog jedinstva jedna od najvažnijih odlika našeg političkog života. I sâm nagoveštaj različitih mišljenja o tome koja će ličnost biti novi premijer na sastanku užeg predsedništva Demokratske stranke odmah je označen kao politikantsko preterivanje i medijski pokušaj da se unese razdor u nerazrušivo stranačko jedinstvo.

Nema sukoba, nema raskola – složno su ovih dana ponavljali stranački funkcioneri, trudeći se da preduprede i samu pomisao na ozbiljnije neslaganje oko ovog značajnog pitanja. Kao da je trebalo u našoj javnosti što pre preduprediti svaku mogućnost da se stekne utisak da je poremećeno sveto jedinstvo unutar Demokratske stranke. Bila je to bura u čaši, kako je te konsultacije okarakterisao predsednik Demokratske stranke Boris Tadić.

Ovakve reakcije su samo još jedan dokaz da su monolitnost i neprikosnoveno jedinstvo i dalje glavni faktori u skladnom funkcionisanju našeg stranačkog sistema, i da se svaki glas drugačije intonacije mora prigušiti. Različita mišljenja su neprijatni i neprihvatljivi eksces, činilac slabljenja i razaranja stranačkog jedinstva, kao jedinog jemstva za skladno i efikasno funkcionisanje političkih stranaka.

Bez obzira na sve političke spekulacije, ostaje dilema zašto su naše stranke u toj meri ranjive da mogu samo funkcionisati kao uređeni oligarhijski aparat, koji zavisi od neupitne volje stranačkog lidera. Zato i ostaje otvoreno pitanje da li je u pozadini različitih mišljenja u Demokratskoj stranci o predlogu kandidata za premijersko mesto reč o dubljem koncepcijskom razlikovanju. Kako tumačiti rezultat izjašnjavanja na užem predsedništvu Demokratske stranke, koji očigledno ne obavezuje predsednika, jer ima samo konsultativni karakter, pri čemu je očigledno da je uvažavanje ovakvih „konsultacija“ samo pitanje dobre volje stranačkog lidera.

Ovakav odnos govori o dubljem poremećaju demokratskih odnosa i demokratske procedure unutar ove stranke. Problem se još bolje može sagledati u svetlu odluke glavnog odbora, koji je ovlastio predsednika DS-a da predloži kandidata za premijera i kandidate za ministarska mesta u novoj koalicionoj vladi. I to je učinjeno tako što je otvoreno prekršen Ustav jer predsednik Republike ne može neposredno da vodi pregovore u ime stranke na čijem je čelu, jer mora ostati izvan stranačkih dogovaranja, budući da ga na to obavezuje njegov ustavni položaj, u kome on nakon procene koja politička stranka ili koalicija ima parlamentarnu većinu daje mandat za sastav vlade.

Ako je predsednik Republike aktivni faktor u stranačkim pregovaranjima, onda dolazimo u apsurdnu situaciju da se on legitimiše kao isključivo stranački opredeljena ličnost, a ne kao faktor jedinstva i građanskog legitimiteta u našem društvu. „Predsednik Tadić ima jasan mandat glavnog odbora DS-a da može sam da odredi i premijera i ministre.“ Ove reči novopostavljenog člana predsedništva DS-a Srđana Šapera jasno pokazuju do koje mere se otišlo u stvaranju političkih okolnosti u kojima predsednik Republike postaje jedini izvor vlasti. Međutim, mi još uvek imamo parlamentarni, a ne predsednički sistem, i ta činjenica je poznata i članovima glavnog odbora DS-a. Suštinska dilema našeg ne samo stranačkog već ukupnog društvenog života je da li se demokratija može razvijati kao sistem u kome se predsedniku stranke mogu davati neograničena ovlašćenja na osnovu kojih on može sam donositi važne i dalekosežne odluke.

Stranke nisu privatna stvar njenog predsednika, već su pre svega izraz javnog interesa. Ovakve izjave Šapera i drugih funkcionera DS-a, kao i davanje blanko ovlašćenja predsedniku stranke, pokazuju unutar DS-a izrazitu težnju stvaranja svojevrsnog kulta ličnosti, neprikosnovenog šefa stranke, ali i tendenciju da se na mala vrata uvodi funkcionisanje predsedničkog sistema, pri čemu predsednikovi ljudi od poverenja postaju jedna od glavnih poluga u vršenju vlasti i vođenju kadrovske politike. Demokratska stranka postaje neka vrsta dvorske stranke, što je veliko iskušenje i za demokratiju u Srbiji jer je DS i dalje središnja stranka, od koje u velikoj meri zavisi ukupan demokratski i politički razvoj našeg društva. Zato i nije veliko iznenađenje što nema ozbiljnih rasprava na sastancima glavnog odbora.

Sastav glavnog odbora je sve manje izraz izborne procedure i demokratskih odnosa u stranci, a većina članova je kooptirana. Kao posledica ovakvog načina postavljenja javlja se aklamatorstvo i apologetika, a sednice se svode na sve duže predsedničke monologe. Tako se stranka zatvara u oligarhijske krugove, a poslušništvo i odanost zamenjuju kritičko mišljenje. Ona sada i nema jasan politički i idejni profil, a programsku orijentaciju sve više prilagođava marketinškim zahtevima. Na ceni su stranački funkcioneri koji neće talasati i neće postavljati nezgodna pitanja, već odano slediti trenutnu stranačku politiku, vodeći pri tome računa o stavovima koji dolaze iz predsedničkog okruženja. Za Demokratsku stranku dugoročno nije dobro što se ne stvaraju uslovi za formiranje snažnih političkih ličnosti koje neće biti samo blede funkcionerske senke, pripadnici lobističkih koterija i klijentelistički klimoglavci spremni da službu stranci stave iznad odanosti demokratskim principima.

O koterijskom duhu u našem stranačkom životu Jaša Prodanović je, pišući o delovanju Nikole Pašića, izneo sledeću ocenu: „Konačan ishod vođenja stranke bio je da od načelne stranke stvori ličnu koteriju, napuštenu od većine osnivača i najboljih ljudi partije. Zadržavši samo poslušnike oko sebe, znao je da mu niko ne može preoteti stranku, a neograničeno vlastoljublje sprečavalo ga je da stvori naslednika, o čemu nije ni pomišljao.“ Ove reči deluju danas deluju kao upozorenje, ali očigledno je da se u funkcionisanju naših stranaka gotovo ništa bitno ne menja, one samo potvrđuju već poznati oligarhijski obrazac. Možda mi demokratiju naivno i utopijski tražimo tamo gde nje i ne može biti.

Već je opšte mesto da je najveći problem našeg političkog života u tome što su sve naše stranke izrazito liderske organizacije, u kojima je važno biti deo liderske svite, a samim tim se uklapati u politički pragmatizam koji se upravo hrani oportunizmom, hipokrizijom i licemerstvom. Dalekosežno gledajući, za Demokratsku stranku je veoma štetno da njen predsednik bude jači od stranke. Ovakvo funkcionisanje Demokratske stranke kao marketinške agencije do sada je davalo dobre izborne rezultate, ali je veliko pitanje dokle će biti tako. Ovakav koncept u stvari razara unutrašnji stranački život, oduzima mu političku i idejnu dinamiku i podređuje ga zahtevima političkog marketinga. U nekoliko navrata je predsednik DS-a govorio o potrebi afirmacije novih ljudi i potrebi dalje demokratizacije odnosa u stranci. To su ostale izborne marketinške priče, pri čemu se u praksi još više sužavao postojeći vladajući sloj.

Demokratska stranka je danas strogo centralizovana i oligarhizovana organizacija, čije ustrojstvo i dovodi do koncentracije političke moći u rukama male grupe ljudi. Tako pored demokratije bez naroda, o čemu je pisao Moris Diverže, sada na delu imamo stranke u kojima članstvo nema gotovo nikakav uticaj, a ni Demokratska stranka nije izuzetak u stvaranju i održavanju ovako izraženog demokratskog deficita.

1. jul 2008. godine

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM