Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet - prenosimo Danas

 

 

Vilijem Montgomeri

Rusija dokazuje moć u Južnoj Osetiji

U najvažnijoj vojnoj akciji van državnih granica od invazije na Avganistan iz 1979, ruski tenkovi, artiljerija, pešadijske jedinice, borbeni avioni i brodovi napali su gruzijske vojne jedinice, unutar granica te države. Rusija je osnažila svoje pozicije ne samo u otcepljenim enklavama Južnoj Osetiji i Abhaziji već i na strateški važnim raskrsnicama grada Gorija, udaljenog samo 64 kilometra od gruzijske prestonice Tbilisija.

U TERMINIMA "REALPOLITIKE" RUSIJA JE:

- Pokazala svetu da su Sjedinjene Američke Države, EU i NATO "tigrovi od papira" u ovom delu sveta. Niko od njih nije bio kadar da ostvari bilo kakav značajan uticaj na događaje na terenu. Rusija je, stoga, jasnije definisala šta smatra svojom sferom uticaja i izazvala ostale da se suprotstave tome.

- "Kaznila" predsednika Gruzije Mihaila Sakašvilija za napore da ponovo uspostavi kontrolu nad otcepljenim enklavama svoje države, kao i za umiljavanje Sjedinjenim Državama i NATO. Bio je to težak poraz gruzijske vojske i diplomatije u isti mah.

- Podsetila sve države iz bliskog okruženja da je ponovo važna svetska sila i da se izlažu riziku oni koji je naljute. Države kao što su Poljska i Češka razmisliće još podrobnije o mogućim posledicama učešća u američkom sistemu antiraketne odbrane, imajući u vidu snagu ruskih protivljenja tome i volju koju je pokazala za korišćenjem sile kada je to neophodno da bi osvarila ciljeve.

- Postarala se da otcepljene provincije ostanu van kontrole Gruzije u doglednoj budućnosti.

- Povećala uočeni rizik za NATO države od dubljeg uplitanja u prilike na ovom području.

- Pokazala da ignorisanje ruskih primedbi na nezavisnost Kosova ima jasno određene posledice.

Ovo je ključni trenutak u međunarodnim odnosima budući da označava novu fazu u ruskoj istoriji i kraj perioda tranzicije nastale nakon hladnog rata, kao i nesigurnosti koje su usledile posle iznenadnog sloma Sovjetskog Saveza. Taj period je na početku bio ispunjen nadom u ostvarenje istinske demokratske tranzicije u Rusiji i uspostavljanja saradnje sa Zapadom, ali iz ruskog ugla to je značilo ekonomski haos i zbunjujući pad sa pozicije svetskesuper sile, zbog čega su Rusi osećali ponos, namesto poniznog, gotovo zaboravljenog igrača na svetskoj sceni.

Osnažena naglim skokom cena nafte i gasa koje je izvozila i predvođena čovekom kome je hladni rat formirao pogled na svet, Rusija se pretvorila u autoritarnu vlast odlučnu da ponovo uspostavi prevlast nad "bliskim susedstvom", na način koji je prikladniji devetnaestom nego dvadesetprvom veku. Njeno primarno oružje jesu masivne rezerve nafte i gasa, ali ona je sada pokazala voljnost da, kada je isprovocirana, koristi vojnu silu, unutar granica (Čečenija), kao i izvan njih. Ona nema pravu ideologiju, ali oseća gnušanje prema demokratskim praksama Zapada i blagonaklonost prema autoritarnim režimima, što je razlog njenog stalnog neslaganja sa Zapadom.

Nikoga nije trebalo da začudi reakcija Rusa u Gruziji. Putin ima mnogo mana, ali uvek nedvosmisleno i jasno kaže šta se može očekivati od Rusije. Stoga, ono što jedino čudi jeste da se stiče utisak da su Sjedinjene Države naročito bile "iznenađene" reakcijom Rusije. Isto se dogodilo i kada je Rusija podržala stav Srbije protiv nezavisnosti Kosova, iako je Rusija mesecima neprestano i nedvosmisleno iznosila svoje mišljenje.

Takva situacija delimično se može objasniti time što su barem pojedinci na Zapadu želeli da izbegnu ispunjenje "proročanstva koje se ostvaruje samo od sebe", što podrazumeva da bi tretiranje Rusije kao neprijatelja pomoglo ostvarenju takvog scenarija. To je vodilo odlučnom naporu da se naglase pozitivne strane našeg odnosa i ne obazire na rusko izvrtanje demokratskih praksi i opstrukcionizam prilikom postupanja prema drugim autoritarnim režimima širom sveta.

Ipak, u isti mah, čini se da nije postojalo dovoljno razumevanja, naročito u Sjedinjenim Državama, za posledice ruskog srljanja u autoritarizam i agresivnost. Nismo shvatili da naša politika angažovanja i podrške demokratskoj promeni prema "bliskom susedstvu" Rusije postaje sve rizičnija. Podršku koju je Zapad pružio "obojenim revolucijama" u Gruziji i Ukrajini, što su dovele na vlast prozapadne, antiruske vlade u tim državama, Putin je, ispravno ili pogrešno, doživeo kao najvažniju provokaciju. Mi kao da nismo shvatili da provociramo medveda, a ne jagnje.

Zebnja Rusije naročito je uvećana kada su Sjedinjene Države poslale instruktore i opremu da osnaže gruzijsku vojsku i pružile snažnu podršku - retorikom - njenom suverenitetu na celoj teritoriji, uključujući pokrajine Južnu Osetiju i Abhaziju. Predsednik Buš odlučno se borio na samitu NATO da Ukrajina i Gruzija dobiju poziv da započnu proces koji će voditi ka članstvu. Iako je njegova inicijativa blokirana, na samitu je zvanično saopšteno da je namera NATO da obe države jednom postanu članovi. Gruzijski predsednik je kao prioritet svoje politike naznačio vraćanje svih izgubljenih teritorija i tokom prošle godine zbilja uspeo da povrati dva znatno manja otcepljena dela. Njegova odluka da uđe u Južnu Osetiju nakon sve učestalije serije manjih vojnih incidenata bila je katalizator za snažan odgovor Rusije.

Rusija je uputila ozbiljan izazov NATO, Sjedinjenim Državama i EU. S takvim izazovom niko od njih nije voljan (ili možda) kadar da se uhvati u koštac. On se sastoji od nekoliko sastavnih delova: a) NATO treba da veoma pažljivo razmotri posledice prevelikog širenja u svetlu nove agresivnosti koju ispoljava Rusija. Jedno je prijem novih članova na ruskim granicama kada imate posla sa oslabljenom državom. Ali, sada je posve drukčije. Šta bi, na primer, NATO učinio kada bi ruske vojne snage ušle u neku od baltičkih država kao odgovor na građanske nerede u koje bi bili umešani tamošnji Rusi? Pre tri decenije bilo je jasno da bi svaki napad na neku od članica NATO bio doživljen kao napad na sve i usledio bi hitan, odlučan odgovor. Da li možemo reći da je takva politika zbilja i danas na snazi?

b) NATO treba da dobro razmisli o svojoj politici snažnog angažovanja potencijalnih novih članica kao što su Gruzija i Ukrajina. Na koji način podržavamo demokratske procese u ovim državama kada Rusija polaže pravo nad onim što proizvoljno smatra svojom interesnom sferom?

c) Od još veće važnosti jeste to da NATO i EU treba da sačine listu mera koje su njihove članice voljne da preduzmu da bi poslale snažnu poruku Rusiji o posledicama akcije u Gruziji i svim sličnim nastojanjima. Predsednik Buš je poslao mali vojni kontingent u cilju koordinacije dostavljanja humanitarne pomoći, a državni sekretar Kondolisa Rajs je bila u kratkoj poseti Tbilisiju. Postoji mogućnost da će vojne vežbe sa Rusima planirane za ovaj vikend biti otkazane. Pomalo nevešto, administracija SAD je, takođe, zaoštrila svoju retoriku.

Oni koji su procenjivali da Rusija želi da postane globalni igrač, predlagali su takve korake kao što je blokiranje njenog članstva u Svetskoj trgovinskoj organizaciji; povratak na prvobitnu Grupu sedam najrazvijenijih država i isključivanje Rusije (koja je davno primljena u članstvo, kao znak male pažnje predsedniku Jeljcinu); okončanje Saveta NATO-Rusija, utemeljenog u cilju uspostavljanja zvaničnog dijaloga Rusije i NATO-a; kao i bojkot Olimpijskih igara koje će biti održane 2014. u Sočiju (koji je samo 25 milja udaljen od Abhazije). To što su ovakve mere u igri samo pokazuje u kolikoj meri je pogoršan odnos sa Rusijom. Problem je u tome što bi u slučaju primene neke od njih nastala teška borba. Niko ne želi takav sukob, niti je on ikome potreban, ali stiče se utisak da je sve izvesniji.

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM