Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet

 

 

Jurij Barančik:

Gruzija: prvi korak ka kontrolisanju haosa

Tokom poslednjih nekoliko sedmica, rusko-govorna stručna zajednica objavila je veći broj vrednih analiza koje se na pristojnom teoretskom nivou bave skoro celokupnim dijapazonom sukoba između Gruzije i Južne Osetije, kao i ukupnom geopolitičkom i ekonomskom slikom sveta preobraženog petodnevnim ratom iz avgusta 2008. Tekstovi koji zavređuju posebnu pažnju su: Situacija u Južnoj Osetiji (http://www.vrazvedka.ru/wv2/content/view/89/88888912/), Geopolitičke posledice: preliminarni izveštaj (http://www.avanturist.org/forum/index.php/topic,150.2940.html), Gruzijski gambit, ili realistični pogled jednog „abhazijskog separatiste“ (http://www.abkhaziya.org/server-articles/article-e90c3841746cd6cd1806daf5c0d853f5.html), Geopolitika gruzijske ofanzive (http://multipolarity.go.ru/) , Sakašvili upropastio američki plan napada na Iran (http://www.izvestia.ru/world/article3119708/?print).

Još jedan izuzetan papir kojeg treba pomenuti u ovom kontekstu je papir Aleksandra Prudnika iz Nižnjinovgorodskog odseka Sociološkog instituta Ruske Akademije Nauka. On je izneo prilično originalan i širok koncept evoluirajuće globalne političke situacije: „Analiza razvoja globalnih političkih događaja od poslednjih nekoliko dana budi sumnje da je jedan od ciljeva gruzijske agresije protiv nepriznate Južne Osetije bio skretanje pažnje sa uklanjanja pakistanskog predsednika P. Mušarafa, što je bio najznačajniji događaj u avgustu 2008. S obzirom da je Pakistan država koja poseduje nuklearno oružje, njegova destabilizacije mogla bi da odigra ključnu ulogu u klizanju sveta ka Trećem svetskom ratu“ (Rat je tehnologija maskiranja informacija, http://www.polit.nnov.ru/2008/08/23/gruzzavespak/).

Posebnu pažnju treba posvetiti i papiru I. Džadana, Kavkaski sumrak: jedan scenario (http://www.apn.ru/publications/article19525.htm), objavljenom 21. marta 2008, to jest dosta pre izbijanja sukoba na Kavkazu.

Ovde ćemo napraviti pregled zaključaka o rezultatima sukoba između Gruzije i Južne Osetije na osnovu dostupnih iscrpnih analiza i pokušati da predvidimo kratkoročnu evoluciju međunarodne situacije u njihovom svetlu.

Kao prvi korak, treba dati odgovore na sledeća dva pitanja:

Prvo – mada ne i glavno – pitanje je da li je američka administracija znala za predstojeću gruzijsku agresiju. Široko poznate činjenice pokazuju ne samo da su SAD znale da će biti počinjena već su i aktivno pomagale u njenom izvršenju.

Kao prvo, poslednje zajedničke američko-gruzijske vojne vežbe održane su bukvalno u predvečerje same agresije. Drugo, ukrajinske jedinice protivvazdušne odbrane bile su razmeštene u Gruziji. Treće, predstavnici OEBS-a u Južnoj Osetiji očigledno su znali za predstojeći napad, pošto su napustili svoje položaje nekoliko sati pre nego što je započeo i, stoga, iste te informacije morale su biti dostupne i SAD. Kondoliza Rajs je posetila Tbilisi malo pre gruzijske agresije protiv Južne Osetije. To su činjenice.

Uz to, američko učešće u gruzijskoj agresiji može se potvrditi i na konceptualnom nivou.

Započinjanje napada na dan otvaranja Olimpijade u Pekingu bio je način da se obavi nekoliko zadataka američke spoljne politike. Time što je odvukla pažnju sa ovog značajnog sportskog događaja, gruzijska agresija je bila uperena i prema Kini i njenim dostignućima, koja su joj omogućila da u svom glavnom gradu organizuje Olimpijske igre. Plan je bio da Kina bude nezadovoljna ali da ne bude u stanju da izrazi svoje nezadovoljstvo do zatvaranja Olimpijade.

Štaviše, Vašingtonov „udar na Kavkazu“ stvorio je malu podelu između Rusije i Kine, koja se ogledala u činjenici da Kina nije izrazila podršku Rusiji, najviše zbog Pekingovog apsolutnog odbacivanja bilo čega što je na bilo koji način povezano sa „separatizmom“. Naravno, takva pozicija je pomalo složena pošto se, kao imperija, Rusija zapravo bori protiv separatizma nasleđenog kao rezultat raspada Sovjetskog Saveza (a Kina je takođe imperija). U svakom slučaju, SAD su uspele da stvore malu podelu između Rusije i Kine.

Vašington je uspeo u nameri da ispita reakciju Moskve. Sa tog stanovišta, razvoj događaja u Gruziji bio je jedna vrsta izviđačke misije. Vašingtonu, a pogotovu pi-ar timu administracije Dž. Buša, bilo je svejedno da li će se Rusija umešati u sukob ili ne, jer bi Rusija u svakoj varijanti bila žestoko kritikovana – da je slaba u slučaju da ne pomogne Osetima, ili da je jaka (usled „nesrazmerne upotrebe sile“) u slučaju da pomogne, što vidimo da se na kraju i desilo. Stoga je provokacija Gruzije pomogla Vašingtonu da postigne popriličan broj ciljeva u međunarodnoj politici. Posebno bitan rezultat je legitimizacija američkih napora ka pojačavanju svog vojnog prisustva na Kavkazu u predvečerje operacije protiv Irana, bar u očima evropskog javnog mnjenja. Uz to, sudeći po nedavnim vestima, SAD su uspele da razmeste svoje nuklearno oružje u neposrednom ruskom susedstvu.

Drugo i najvažnije pitanje je da li je agresija koju je Sakašvilijev režim pokrenuo protiv Južne Osetije izolovan sučaj ili karika u lancu američkih aktivnosti u cilju pravljenja kontrolisanog haosa u svetu po liniji koja se proteže od Pakistana preko Avganistana, Irana, Gruzije i Ukrajine do Kosova, tako cepajući evroazijski geopolitički prostor na zone sukoba i sprečavajući vodeće evroazijske sile u integrisanju kontinenta?

Po našem viđenju, ova poslednja hipoteza je ispravna, i sukob između Gruzije i Južne Osetije bio je samo jedan korak u jednoj dugoj kombinaciji koju su planirali američki neokonzervativci, koji bi učinili sve – pa čak i započeli sukob sa Rusijom i Iranom – da bi zadržali kontrolu nad Belom kućom i izdejstvovali izbor Mekejna za sledećeg američkog predsednika. Već je sasvim jasno da se, sa svojim prefinjenim strateškim razmišljanjem, SAD neće zaustaviti na ovome već će preći na sledeću fazu sukoba u Gruziji. Trebalo bi očekivati još jednu invaziju na Južnu Osetiju i Abhaziju kao i paralelno izazivanje sukoba između Rusije i Ukrajine. SAD na raspolaganju imaju predsednika Juščenka, koji treba da im pomogone u uvlačenju Rusije u fatalni sukob sa svojim najbližim susedom.

Drugim rečima, SAD nameravaju da ponove scenario iz doba Vijetnamskog rata, kada se dve glavne nuklearne sile nisu otvoreno sukobile već su se borile jedna protiv druge pod zastavama drugih država. Mekejnove pristalice su upravo vrsta ljudi koja je podložna ovoj vrsti logike, što objašnjava i skok u njegovoj popularnosti tokom poslednjih nekoliko sedmica. On je vijetnamski veteran i bivši ratni zarobljenik, i sada se nada (a američki glasači se ubeđuju i da je sposoban da to izvede) da će uspeti da se za to oduži Rusiji.

Koji cilj je postavio neokonzervativni deo američke elite? Po našem viđenju, cilj je nanošenje maksimalne štete ruskom imidžu u sferi međunarodnih odnosa, putem sve češćih optužbi na račun Moskve i njenih navodnih imperijalnih ambicija i pokušaja da se vrati u sovjetsku eru u njenom najgorem – po zapadnom viđenju – staljinističkom obliku. Ako bi SAD uspele u svojim nastojanjima, usledilo bi zamrzavanje ruskih sredstava u inostranstvu kao i slom pomaljajućeg saveza između Rusije i „stare Evrope“. Uz to, rusko paralelno učešće u dva oružana sukoba na istom post-sovjetskom geopolitičkom prostoru (na Kavkazu i, recimo, Krimu) i neizbežna pretnja međunarodnom izolacijom radikalno bi ograničili ruski diplomatski potencijal u slučaju oružanog sukoba između SAD i Irana.

U takvim uslovima, Rusija bi se našla ne u ofanzivnom već u defanzivnom položaju po pitanju čitavog niza svojih međunarodno-političkih interesa. Stratezi SAD očekuju da ona tada jednostavno ne bi imala dovoljno resursa za bavljenje iranskim pitanjem. Pentagon planira da aktivna faza operacije protiv Irana bude onoliko kratka koliko je bila kada su SAD napale Irak. Moguće je da se SAD ne bi libile da upotrebe slabije nuklearne bojeve glave, pod izgovorom „zaštite demokratije“ (već smo u decembru 2007, u radu Atentat na Buto – SAD se spremaju da izvrše nuklearni udar na Iran - http://www.imperiya.by/authorsanalytics3-1121.html/ - raspravljali o mogućnosti da Vašington isprovocira nuklearni sukob između dve muslimanske zemlje, što bi SAD stavilo u položaj vrhovnog arbitra u Evroaziji).

Razmotrimo sada još nekoliko strana međunarodne situacije koja se pomalja kao rezultat kratkotrajnog avgustovskog rata na Kavkazu.

ZND

Rusija je glavni igrač na post-sovjetskom geopolitičkom prostoru. Ona se aktivno vraća na scenu, i taj proces će naterati druge post-sovjetske zemlje da odluče koju će stranu da zauzmu. Kao rezultat toga, sadašnji amorfni klub poznat pod nazivom ZND će se podeliti na realne vojne, političke i ekonomske saveze.

Jezgro novog saveza na post-sovjetskom prostoru pod vođstvom Rusije biće stvoreno u okviru Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti, sa Šangajskom organizacijom za saradnju kao geopolitičkim, vojnim i strateškim partnerom. Ovom novom savezu neće se priključiti Gruzija, Ukrajina, Azerbejdžan i Moldavija. Još uvek visi znak pitanja nad budućim partnerstvom sa Belorusijom. Ipak, s obzirom da, sem Azerbejdžana, ni jedna od gore-pomenutih država nije nezavisna po pitanju energetskih resursa i da su sve isuviše slabe ekonomski da bi preživele prelaz na tržišne cene energenata, one će morati da opravdaju svoje eventualno stajanje na stranu SAD i EU u vreme domaćih ekonomskih kriza.

Početna polarizacija na post-sovjetskom prostoru biće uvod u ozbiljan geopolitički sukob između ove dve grupe zemalja. Povremeno će to sučeljavanje prerastati u oružana neprijateljstva. Postoje dva dugoročna scenarija razvoja ove situacije.

Prema prvom scenariju, povremeno vrući sukob između dva nova bloka na post-sovjetskom prostoru biće dovoljno dug da učini postojanje ruskog geopolitičkog prostora u faktički imperijalnom obliku nemogućim. Prema drugom scenariju, Rusija i njeni saveznici učiniće ozbiljan napor da ovladaju teritorijama gore-navedenih država. Po našem viđenju, ova druga opcija je jedina prihvatljiva za Rusiju, jer ona jednostavno ne može da podnese jedan produženi sukob.

Raskol u ZND i stalna nestabilnost na njenom prostoru imaće izrazito negativan uticaj na evropsku energetsku bezbednost.

Evropa

Evropa je trenutno podeljena po pitanju strategije i taktike nošenja sa razvijajućim sukobom između Rusije i SAD. S jedne strane, staroj Evropi je dosadilo da bude inferiorni partner SAD i ona Rusiju više ne gleda kao ideološkog protivnika (rasprostranjeno je verovanje da ne može doći do rata između demokratskih zemalja sa tržišnim privredama). S druge strane, istočno-evropske pridošlice nastojaće da izvuku korist iz rusko-američkih nesuglasica, s obzirom da njihove privrede nemaju potencijal da izdrže rat cenama energenata u koji Zapad uvlači Rusiju.

Treba očekivati da Evropa neće uspeti da formuliše zajednički pristup prema Rusiji. Stoga je verovatno da će u najbližoj budućnosti SAD organizovati još jednu masivnu provokaciju (sličnu događajima od 11. septembra) ili niz provokacija manjih razmera kako bi slomile otpor dela evropske elite i u potpunosti potčinile EU.

U slučaju da SAD u ovome uspeju, njihov sukob sa Rusijom pretvoriće se u hladni rati u kojem će Evropa – suprotno svojim kontinentalnim interesima –igrati tradicionalnu ulogu satelita „globalnog ostrva“.

Azija

Kina i Iran biće važni činioci u dolazećoj tranziciji. Jasno je, ako Iran bude primljen u Šangajsku organizaciju za saradnju pre nego što bude napadnut od strane SAD i Izraela i ako Kina podrži Rusiju u njenin naporima da vaspostavi red u raspadajućem ruskom (imperijalnom) geopolitičkom prostoru, da Rusija neće sama voditi hladni rat. Međutim, još uvek je prerano za procene o stavovima koje će Teheran i Peking zauzeti.

Geo-ekonomija

Opasnost od niza lokalnih sukoba ili jednog globalnog vojnog sukoba neizbežno će uticati na celokupno stanje svetske privrede. Pristup prirodnim resursima biće od suštinskog značaja za stabilnost nacionalnih privreda. S obzirom da je Rusija zemlja koja je po resursima najbogatija na svetu i da je uspešno reformisala svoj tradicionalno najproblematičniji sektor – proizvodnju potrošačkih proizvoda – ruska privreda bi trebalo da bude u stanju da izdrži visoke cene hrane i tehnologije.

Privrede većine zapadnih zemalja će iz stagnacije skliznuti u dugoročne recesije. Položaj SAD će biti najbolji među zapadnim državama, s obzirom na njihove velike naftne zalihe i činjenicu da su tokom poslednjih nekoliko godina povećale domaću proizvodnju prirodnog gasa za 50%. Stoga, ako Evropa ponovo dozvoli američkim stratezima da je uvuku u hladni rat s Rusijom, njena privreda će biti posebno ranjiva.

Zaključci:

1. Sukob na Kavkazu je pokazao da Rusija treba da što aktivnije krene u primenu sopstvenih strateških političkih projekata na post-sovjetskom prostoru.

Politika ograničavanja odnosa sa post-sovjetskim zemljama na odnose sa njihovim vođama pokazala se neefikasnom, kao što smo videli u slučajevima Gruzije i Ukrajine. Rusija se mora obratiti širim auditorijumima, uključujući i raznim političkim elitama i široj javnosti u tim zemljama. Politika Moskve ne treba da bude isključivo usmerena ka bilo kojim vlastodržačkim grupama u post-sovjetskim zemljama.

Ovaj pristup bi bio jednako opravdan i sa ekonomskog stanovišta. On će zahtevati značajne finansijske infuzije, ali to je ipak jeftinije od rata. Rusija je trošila 100 miliona dolara na dan na rat sa Gruzijom, a ozbiljan oružani sukob bi sigurno bio još skuplji. Budžet programa gajenja prijateljskih političkih snaga u bilo kojoj od zemalja ZND verovatno bi ostao u okviru 1 milijarde dolara. Ako se takvi napori ne preduzmu, samo ekonomsko širenje neće biti dovoljno da obezbedi uticaj Rusije nad njenim susedima.

2. Najverovatnije je da su već u toku pripreme za drugu fazu američke operacije destabilizacije post-sovjetskog prostora, čiji je početak uslovno predviđen za period septembar-oktobar 2008, i koji će verovatno biti obeležen novom gruzijskom invazijom na Južnu Osetiju i Abhaziju, ovog puta uz neposrednu američku podršku putem svemirskog izviđanja i ometanja radio-veza. Sasvim je moguće da će američke specijalne snage u uniformama gruzijske vojske biti umešane u borbe.

U isto vreme, organizovaće se i provokacija poput ubistva ruskih mornara ili dizanje u vazduh nekog ruskog bojnog broda u Sevastopolju, što bi dovelo do građanskog rata u Ukrajini i neposrednog oružanog sukoba između te zemlje i Rusije.

Očigledno je da SAD nameravaju da koriste Gruziju kao uporište u kampanji čiji je cilj uvlačenje Rusije u sukob niskog intenziteta, kao što je urađeno i u Vijetnamu. Svojom reakcijom, ukrajinsko rukovodstvo je pokazalo da je spremno da se pridruži Gruziji u vojnom sukobu sa Rusijom u slučaju da Vašington to od njega zatraži.

3. Paralelno sa ovim, SAD će se spremati za napad na Iran. Ishod toga će biti pobeda Mekejna na predstojećim predsedničkim izborima. Američko društvo mu je već dalo odrešene ruke da preduzme drastične mere prema zemljama koje ne budu stale na stranu SAD.

Ipak, rat sa Iranom će još više rastegnuti američke oružane snage, koje istovremeno učestvuju u nekoliko sukoba. Mada će iranska infrastruktura biti većinom uništena tokom prvih nekoliko dana američkog napada a, što je vrlo moguće, SAD i Izrael protiv te zemlje izvršiti nuklearne udare, strategija Irana biće blokiranje Hormuskog moreuza i prebacivanje tog sukoba u dugotrajni modus.

4. Činjenica da američka elita nastoji da izazove niz regionalnih sukoba pokazuje da SAD više nisu sposobne da nose teret globalnog vođstva, i predstojeći rat predstavlja poslednji pokušaj da se ono zadrži. Međutim, taj sukob neće zauvek trajati i, pre ili kasnije, SAD će morati dramatično da smanje svoje globalno vojno i političko prisustvo. Oslanjanje na rat dokaz je iscrpljenosti intelektualnog potencijala koji je američkoj eliti neophodan radi održavanja statusa SAD kao jedine supersile.

5. U ovim uslovima, glavni zadatak Rusije biće da psihološki preživi prvi propagandni udar i još 3-6 meseci informativnog rata vođenog od strane zapadnih medija. Nakon toga će SAD biti primorane da se pod raznim izgovorima povuku iz sukoba koje su same izazvale, osim ako njihova pobeda ne bude potpuna i očigledna.

6. Ishod svega će biti temeljno preobraženje globalne geo-ekonomske slike, i trgovinskih i finansijskih tokova, plus reforma UN. Biće uspostavljen novi globalni monetarni sistem, zasnovan na privredama Rusije, Kine, Japana, Nemačke, Indije i Brazila.

7. američki dolar će izgubiti svoj sadašnji status globalne valute. SAD će prestati da budu zemlja za privlačnim uslovima života, i počeće emigracija kvalitetne radne snage iz zemlje. SAD će utonuti u kriminal i suočiće se sa problemom sopstvene teritorijalne celovitosti. Međunarodna zajednica će morati da pošalje mirovne snage na američko tlo radi održavanja reda i sprečavanja pristupa nuklearnih terorista američkim nuklearnim arsenalima.

8. EU će prestati da postoji u svom sadašnjem obliku. Novi sistem kolektivne evropske bezbednosti biće zasnovan na savezu Rusije, Nemačke i Francuske, kao i na podeli Evrope na njihove zone uticaja.

Velika Britanija će ponovo biti udaljena od kontinenta i izgubiće svoje takmičarske prednosti. London će prestati da bude centar svetskih finansija.

9. Suočena sa ozbiljnim vremenskim ograničenjima, Moskva treba da maksimalno razjasni svoje odnose sa Belorusijom, kao i sa svojim partnerima iz Organizacije ugovora za kolektivnu bezbednost i Šangajske organizacije za saradnju pre nego što gore-navedeni scenario počne da se otelotvorava.

http://en.fondsk.ru

Fond za stratešku kulturu (Rusija)

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM