Aleksandar Pavić

NEOKONZERVATIVNI GRUZIJSKI GAMBIT

Dobitak u svim varijantama

Reklo bi se da je Bušova administracija i ceo javni i polutajni establišment koji iza nje stoji na čistom dobitku u sadašnjoj kavkaskoj krizi koja je započela napadom gruzijskih snaga na Južnu Osetiju na (još jedan) „mistični datum“ 08.08.08. Ovde, međutim, na početku treba podvući da nisu SAD kao takve na dobitku, već upravo sadašnji neokonzervativni establišment koji njima vlada, za kojeg mnogi iz stare, tradicionalno konzervativne (tj. ukorenjene u samoj američkoj tradiciji i iskustvu, za razliku od neokonzervativaca, koji su mahom bivši trockisti, ali uvek internacionalisti) američke garde smatraju da je „kidnapovao“ američku spoljnu politiku, pa čak i sproveo „tihi državni udar“. A upravo je stara, konzervativna garda, hajde da kažemo Reganovog krila Republikanske partije, zajedno sa delom levog krila Demokratske stranke i sve većim brojem „nesvrstanih“ američkih birača, najglasnija u svojim negodovanjima prema, ne samo krizi u Gruziji, već i celokupnoj agresivnoj „američkoj“ spoljnoj politici koja se vodi sve većim intenzitetom još od kraja hladnog rata.

Ovo raščlanjivanje na početku je važno, da bi se bolje razumeli motivi koji stoje iza najnovije globalne krize, koja ima tendencije ne smirivanja, već daljeg zaoštravanja. Dakle, šta Buš i neokonzervativci (a s njima i „liberalni“ intervencionisti, čiji je idejni guru Bžežinski, a poslednji eksponent Klinton) dobijaju Sakašvilijevim jednostranim rušenjem 15-ogodišnjeg gruzijskog provizorijuma?

Željeno dodatno zaoštravanje odnosa između EU i Rusije, kao i produbljivanje podele između njih, već se iskazalo na sastanku EU posvećenom krizi u Gruziji, 01.09.2008. Tada je obnavljanje „strateškog partnerstva“ sa Rusijom uslovljeno povlačenjem ruskih snaga na položaje pre početka sukoba, što je za Rusiju neprihvatljivo, kao i dodatnom homogenizaciju novijih, tradicionalno anti-ruski raspoloženih članica EU/NATO, čiji će glasovi, unutar tih organizacija-blizanaca, sada biti još jači i teži za ignorisanje, pogotovu što će imati nesmanjenu podršku SAD.

S tim u vezi, ekspresnom brzinom, koja jednostavno nije mogla da bude slučajna, „ruska agresija na Gruziju“ iskorišćena je kao povod za potpisivanje ugovora o razmeštanju „anti-balističkog štita“ sa Poljskom. U isto vreme, ukrajinski predsednik Juščenko je odmah „zavapio“ za što brži prijem svoje zemlje u NATO pakt, a omanja NATO flotila se baš tada nekako zadesila u Crnom Moru.

Učvršćivanjem Sakašvilijevog režima, makar i u „skraćenoj“ Gruziji, Bušova administracija je pribavila dodatni propagandni legitimitet za jaču vojno-političku podršku režimu čija se popularnost drastično smanjivala. Sada se svaka potpora Sakašvilijevom rastućem autoritarizmu, svako dodatno naoružavanje Gruzije, svaki novi dolazak američkih/NATO bojnih brodova, aviona i/ili „savetnika“ i „instruktora“ – uvek može opravdati „opasnošću od ruske agresije“. U isto vreme, biće lakše satanizovati i gruzijsku opoziciju kao „pro-rusku“, „pro-agresorsku“, pa čak i „izdajničku“. Naravno, sve ovo ne znači da Sakašvili na srednji rok neće izgubiti domaću podršku, ali to njegove mentore mnogo ne tangira, jer su mu bar malo produžili vek i unapred radikalizovali eventualni budući sukob između gruzijske pozicije i opozicije.

U vezi sa prethodnim, ovo unosi dodatno zaoštravanje rusko-gruzijskih odnosa i udaljava ova dva vekovno saveznička naroda od obnove tog savezništva. A, kao što je poznato, gde se dvoje spore, treći je na dobitku.

Opet u vezi s prethodnim, otvoreno je jedno novo žarište na južnim ruskim granicama, da bi se odvlačile ruske snage, koje bi mogle biti upotrebljene na drugim mestima i zauzeti deo ruskih vojnih resursa.

Novi povod da se satanizuje Rusija u međunarodnom javnom mnjenju, u ovom slučaju nije cilj sam po sebi, mada neokonzervativci i zapadni „liberalni“ intervencionisti na ovom projektu inače sistematski rade, konstantno optužujući rusko rukovodstvo da „klizi nazad u autoritarizam“, „ucenjuje energentima“ i slično.

S tim u vezi, dodatne pogodnosti najnovije satanizacije Rusije su sledeće:

1) kao (uvek) dobrodošlo skretanje pažnje sa neprekidne klanice u Iraku,

2) još bitnije, kao skretanje pažnje sa sve krvavijeg i neizvesnijeg rata u Avganistanu, koji je u poslednje vreme obeležen sve većim žrtvama tamošnjeg civilnog stanovništva uzrokovanih „prijateljskim“ NATO bombama,

3) relativizacija i delegitimizacija ruskog (i ne samo ruskog) stava po pitanju nezakonitog otcepljenja i zapadnog priznavanja Kosova,

4) možda najvažnije, kao preventivna relativizacija međunarodnih kritika na račun sve većih pritisaka, a verovatno i skorog američkog napada na Iran i/ili Siriju.

Gotovo je nemoguće da Bušova administracija i NATO-planeri nisu predvideli odlučnu rusku reakciju. Oni su je sigurno i te kako uračunali kao mogućnost, možda i kao verovatnoću. Bilo kako bilo, ovo je za njih bio duplo-dobitni scenario: da Rusija nije reagovala, bio bi to težak udarac za njen prestiž, ne samo u regionu, već i u globalnim razmerama; s druge strane, ruska reakcija dovela je upravo do gore-navedenih posledica.

Može se činiti da se sve može okrenuti protiv ovog neokonzervativno-liberalnog-NATO gambita ako Rusija reši, kako je i najavljivala, da odgovori i „vojnim“ sredstvima, pogotovu kada je reč o razmeštanju američkog „anti-raketnog štita“. To, opet, zavisi od stanovišta sa kog se stvar posmatra. Sa stanovišta čisto američkih, a i čisto „evropskih“ (ovde se misli na ceo kontinent, ne samo na EU) interesa, upiranje ruskih nuklearnih raketa ka evropskim ciljevima i/ili razmeštanje istih na Kubi ili, na primer, u Venecueli, bio bi čist gubitak, dodatna nesigurnost i pretnja američkoj i evropskoj bezbednosti. Međutim, kao što je naznačeno na početku teksta, ako stvar posmatramo ne sa nečijeg nacionalnog, već sa stanovišta zapadnog neokonzervativno-liberalno-intervencionističkog establišmenta, to uopšte nije loša stvar. Jer, ako znamo da je Džordž Buš stariji još 1990. objavio osvit jednog „novog svetskog poretka“, ako američki neokonzervativci otvoreno govore o „krstaškim ratovima“ za „širenje demokratije“ po celoj zemaljskoj kugli i „radikalnom, demokratskom preuređenju Bliskog Istoka“, onda je globalni haos umnogome dobrodošla stvar. Onda je i „nova ruska pretnja“ upravo ono što je neophodno kako bi zapadni vojno-industrijski kompleks mogao dalje da se „unapređuje“, radi „odbrane“ zapadnog stanovništva, i kako bi se to stanovništvo podvrglo sve većoj kontroli i nadzoru, a sve u ime „zaštite demokratije“. Onda je i zaoštravanje sa svim zemljama koje ne učestvuju u novom „projektu“ poželjna stvar, jer je svakom veštačkom poretku, makar se on vodio i pod imenom „demokratski“, neophodan spoljni neprijatelj.

Nastavljajući ovom logikom, neokonzervativci-liberalni intervencionisti uopšte se ne uzbuđuju porukama koje dolaze od onih koji su iskreno zabrinuti za svetski mir, a koje glase nešto poput: „Eto vidite, nismo li vam rekli šta će se desiti ukoliko se prizna Kosovo, otvorila se Pandorina kutija, sad će svi da traže nezavisnost“. Ne, to krugove koji su gurnuli Sakašvilija u ovaj gambit uopšte ne tangira, naprotiv. Jer, to je mogućnost otvaranja ne jednog, ne dva, već na desetine, pa možda i na stotine žarišta. A to otvaranje novih žarišta jedino ne odgovara zemljama koje se zalažu za očuvanje sadašnjeg poretka, zasnovanog na poštovanju granica i jasnim pravilima igre kako se one mogu menjati, poretka koji je počeo da se učvršćuje još sa zaključenjem Vestfalskog mira 1648. godine. Dakle, među velikim silama ne odgovara Rusiji i Kini na prvom mestu. O manjim zemljama sa multietničkim stanovništvom da i ne govorimo. To jedino odgovara revolucionarnoj sili koja bi da radikalno preuredi svet radi njegove navodne „demokratizacije“. I, mada je centar te politike u Vašingtonu, sa pridruženim centrima u Londonu i Briselu, to, kako je već naznačeno, nikako ne znači da protagonisti ove politike nisu spremni da žrtvuju interese zemalja u čijim sedištima oni stoluju. Tu nije potrebna nikakva „teorija zavere“ da bi se videlo da imamo posla sa elitama koje, ako nisu „nadnacionalne“ po genetici, onda bar tako misle i deluju.

Šta činiti? Isto pitanje se postavljalo i krajem '30-ih, u vezi sa Nemačkom. Kalkulacija je sledeća: svaki „mir“ će, sa stanovišta agresora – a to je sada, to se mora reći otvoreno, sve što se podrazumeva pod sadašnjom verzijom NATO pakta – biti tretiran samo kao „primirje“. Rusija, već godinama, čak i pošto je krenula putem oporavka pod Vladimirom Putinom, pokušava da „smiri loptu“, izbegavajući koliko je god to moguće, trajno zaoštravanje odnosa sa Zapadom. Istina, dobar deo razloga za to, bar u početku, bio je „kupovina vremena“ kako bi se Rusija oporavila od poražavajućih i ponižavajućih '90-ih – i vojno, i materijalno, i psihološki i duhovno. Međutim, sada već preovladava i drugi razlog, a to je da bi, sa naoružanjem koje svet danas poseduje, svako trajno zaoštravanje između nuklearne Rusije i nuklearnog Zapada, na čelu sa SAD, imalo nesagledive i, verovatno, fatalne posledice na planetarnom nivou.

To, naravno, ne znači da Rusija može i treba da stalno uzmiče, što je očigledno veoma dobro shvaćeno u Moskvi i što je i dovelo do munjevitog odgovora u Južnoj Osetiji, Abhaziji i samoj „užoj“ Gruziji, kao i do ekspresnog priznanja dve, doskoro autonomne gruzijske oblasti. Jer, kao što je Čerčil rekao Čemberlenu: „izabrali ste sramotu umesto rata, a sada ćete imati i jedno i drugo.“ Rusija nije izabrala sramotu, ali i dalje nastoji da ostavi otvorena vrata za vraćanje u mirnije vode. Možda ne toliko zbog iluzija o tome s kim ima posla u Vašingtonu, Londonu i Briselu, već što zna da, bez obzira na sve, zapadne elite ipak nisu potpuno homogenizovane, a ni njihova javna mnjenja, mada se i na tim poljima vredno i sistematski radi. Odlučnim akcijama tamo gde je neophodno, Rusija stiče poštovanje; uzdržanošću tamo gde je to moguće, ona baca kakvo-takvo svetlo na to koje su snage danas glavna opasnost po svetski mir. I, ako taj mir (tj. odsustvo globalnog rata visokog intenziteta) bude bio doveden do same ivice ponora, možda će upravo najšira moguća svest o tome ko je glavni današnji globalni agresor biti taj tas na vagi koji će moći da osujeti konačni korak na put bez povratka.

To je jedina ispravna politika za Rusiju koja, htela-ne-htela, ponovo postaje jezgro globalnog otpora najnovijem agresivnom pokušaju uspostavljanja nekog novog svetskog poretka. Na verbalnom planu, prvi takav korak bio je principijelno protivljenje nelegalnom otcepljenju i priznanju Kosova, zasnovano na poštovanju važećeg međunarodnog prava. Na vojnom planu, to je bilo stavljanje u zaštitu Južne Osetije i Abhazije i njihovo priznanje kao nezavisnih država, zasnovano ne toliko na „kosovskom presedanu“ koliko na odbrani od jednog krajnje agresivnog geopolitičkog poteza od strane zapadnih sila. Nažalost, čini se da to nisu i poslednji iznuđeni potezi koje će Rusija – a i drugi koji joj se budu pridružili – morati da preduzme. Jer, uz projekat „globalne demokratizacije“ ide i globalna ekonomska kriza istorijskih razmera, a postoji samo jedan način da se ona „zabašuri“. Onaj najgori. Neka nam je Bog u pomoći. Ili, kako su Amerikanci imali običaj da kažu tokom Drugog svetskog rata: hvali Gospoda i dodaj još municije. U svemu tome, najbitnije je, ako ništa drugo, biti na pravoj strani.