Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

 

 

 

Aleksandar Pavić

ODVAJANJE VOJVODINE I PODELA KOSOVA: PRAVO LICE DEMOKRATSKE STRANKE

Ipak je dobro, koliko god očajavali nacionalno opredeljeni Srbi, ali i ne samo oni, što je Demokratska stranka dobila mogućnost da prigrabi skoro apsolutnu političku i medijsku vlast u Srbiji tokom leta 2008. - ili joj se bar tako u ovom trenutku čini - jer drukčije neke stvari jednostavno ne bi mogle da dođu na videlo. Dok god su bili ili opozicija ili primorani da dele vlast sa relativno nezavisnim partnerima, Demokrate - popularni "Žuti" - nisu ni mogli ni smeli da se potpuno ofiraju, i marketinški magovi koji im oblikuju nastupe u tome su ih veoma dobro istrenirali.

Međutim, sada imamo novi momenat. Na prvom mestu, Demokrate su formirale vlast sa političkim grupacijama koje nemaju nikakvu nezavisnost, koje zavise ne samo od dobre volje Demokrata i podele plena koju im oni nude, već i od ucenjivačkih mogućnosti što samih Demokrata što tajkunskih i stranih centara moći koji su bili desna - a dobrim delom i leva - ruka u procesu formiranja sadašnje "vlade".

Na drugom, i Demokrate su se verovatno malo opustile u prividu moći koju trenutno uživaju, pa postaju ne samo neobazriviji već i arogantnijji.

Na trećem, (prividno) apsolutna vlast nije mogla da dođe bez cene koju su verovatno već odavno odredili inostrani sponzori koje Demokrate, sada je već više nego očigledno, imaju. A ta cena (ili njen značajan deo) je - odvajanje Vojvodine i podela (ako baš ne može nezavisnost celog) Kosova.

O Vojvodini se nema mnogo šta reći. Nije sada toliko bitno (mada je u načelu i te kako bitno) da li je predloženi novi statut pokrajine uvod u njeno konačno odvajanje ili samo "definisanje autonomije u skladu sa evropskim standardima" i slične nebulozne priče za nepopravljivo naivne. Ne, ono što je bitno je da Vojvodini niti treba više autonomije niti joj je autonomija uopšte i potrebna - osim sa neo-titoističkog, anti-srpskog ili okupacionog stanovišta (da ostavimo sitne lokalne ambicije sada po strani, jer suštinski nisu snaga koja stoji iza svega ovoga). I to je neophodno reći otvoreno: Titoistička anomalija vojvođanske autonomije nema nikakvu pozitivnu niti korisnu crtu sa državnog stanovišta Srbije, a ni same Vojvodine - ona je ne samo pakleno dobro zamišljen kamen spoticanja u srpskom javnom i državnom diskursu i seme stalnog razdora već i istinski uvod u (dalje) teritorijalno rasparčavanje Srbije, dok svako istinski post-titoističko državotvorno delovanje u Srbiji podrazumevaće tretiranje Vojvodine kao u svakom pogledu jednak deo celovite Srbije, ni sa manjim ni sa većim privilegijama od ostatka. Ali, očigledno je (kome nije bilo do sada) da Demokratska stranka nije post-titoistički već neo-titoistički projekat i, kao takav, smrtonosan za srpski državni i nacionalni interes.

Što se tiče naznake trenutnog predsednika Srbije Borisa Tadića da bi podela Kosova nekako mogla da dođe u obzir "tek ako sve druge mogućnosti budu iscrpljene" - tu su stvari još jasnije, a Tadićeva naknadna "pojašnjenja" još smešnija (tj. tragičnija). Naime, čak i ako ponovo dođe do pregovora o Kosovu, unapred staviti do znanja drugoj strani da ne isključuješ ni "krajnju opciju" podele, toj strani jasno stavlja do znanja da već ne mora da razmišlja o glavnoj "međuopciji" tj. mogućnosti ponovne integracije celog Kosova u sastav Srbije - dovoljno je biti istrajan pa će srpska strana sigurno preći na "Plan B" – tj. podelu. Nešto kao situacija sa "pregovorima" o Ahtisarijevom planu, kada je druga strana (uglavnom kosovski narko-kartel i njihovi zapadni dušebrižnici) mogla komotno da otaljava "pregovore" koji su bili puka formalnost da bi se najzad došlo do onoga čemu se teži. Tada je druga strana bila spokojna da će, posle besmislenih „pregovora“, nezavisnost biti priznata od glavnih zapadnih država. Sada mogu da budu spokojni da će bar deo – i to onaj veći – otcepljene teritorije moći i da zadrže. Ovim je, dakle, Tadić na jedan suptilan, ali vrlo realan način, jednostrano, bez mandata sahranio državnu politiku „suštinske autonomije“ za Kosovo unutar Srbije.

Ovo konačno otvaranje  karata vezano za podelu Kosova ide uporedo sa dugotrajnijim, vrlo veštim, postepenim procesom pacifizacije kosovskog pitanja kojem rukovodi, naravno, Demokratska stranka - od višegodišnjeg, neprekidnog ponavljanja mantre da se pitanje Kosova može rešiti "isključivo diplomatskim i pravnim sredstvima" do stavljanja merodavnosti nad kosovskim slučajem pod isključivu ingerenciju Međunarodnog suda pravde, u kojem je verovatnije da je odnos snaga naklonjeniji SAD/EU nego protivnicima novog međunarodnog bezakonja oličenog u kosovskom slučaju. I to je skoro savršen anti-državni zločin, gde je sopstvena državna sudbina potpuno, svesno, sistematski uklonjena iz sopstvenih ruku i data u ruke aktera za koje se ni sa kakvim stepenom pouzdanja ne može reći da su srpskim interesima naklonjeni, a sve pod plaštom poštovanja (nepostojećeg) međunarodnog prava, čijem tumačenju (od strane trenutno dominantnih međunarodnih činilaca) Srbija, razume se, treba bespogovorno da se povinuje. I, ako bi došlo do legitimizacije kosovske otimačine, Demokrate računaju da će moći da mirno slegnu ramenima i, oslobođeni bilo kakve odgovornosti, kažu – eto, pokušali smo, ali međunaorndno pravo je reklo svoje, itd.

Sumirajući stvar, na prvom mestu se može reći da su ove dve inicijative Demokrata anti-državne. Na drugom mestu, one su u potpunosti nelegitimne. Jednostavno se ne može ovde tvrditi da je to ono za šta su građani Srbije većinski glasali - jer svi znaju da to nije tačno, da u predizbornom programu Demokratske stranke nije bilo ni reči o novom, kvazi-državnom statutu Vojvodine, niti o "mogućoj podeli Kosova", a pogotovu ne o paktiranju i pravljenju vlade sa "mračnim silama 1990-ih".

Dakle, za kraj se mogu reći dve stvari:

Po pitanju Kosova, osim ako u potpunosti ne povuče svoj stav o mogućnosti podele kao „krajnje opcije“, predsednik Srbije Boris Tadić dužan je da vrati svoj mandat narodu, jer se kao kandidat predstavljao isključivo kao kandidat koji je za „Kosovo u Srbiji“ (dakle, celo Kosovo u celoj Srbiji). Ako ne, bilo koji pregovori o Kosovu u kojim bude učestvovao za bilo koju buduću vlast ne mogu biti obavezujući.

Po pitanju novog statuta Vojvodine, ako bude prošao u obliku da Vojvodini daje atribute državnosti, taj ishod se mora smatrati nelegitimnim, što zbog činjenice da vladajuće stranke za tako nešto uopšte nisu dobile mandat biračkog tela, što zbog činjenice da sadašnji sastav Narodne skupštine (između ostalog, zbog rascepa u Srpskoj radikalnoj stranci), kao ni njena vladajuća većina, ne odražavaju izbornu volju građana Srbije onako kako je izražena na majskim izborima.

Međutim, šta god da se desi, ostaje činjenica da se Demokratska stranka napokon u potpunosti ofirala kada je reč o nacionalnoj politici. To je stranka neo-titoističke orijentacije, potpuno na raspolaganju spoljnim faktorima koji teže daljem rasparčavanju Srbije. Neki će možda tražiti opravdanje u argumentu da celokupni vrh Demokratske stranke zapravo i nema razvijenu nacionalnu svest pa i nema šta da izneveri. To je verovatno i tačno, i to je verovatno njihova lična nesreća ali, sa stanovišta politike i države, objektivno govoreći, u slučaju novog statuta Vojvodine i „naznake“ mogućnosti podele Kosova, radi se o objektivnoj izdaji državnih interesa, i to je jedino što je u ovom trenutku bitno. Naravno, uz činjenicu da su, u odsustvu radikalnog ograđivanja od ove dve inicijative, Demokrate svoju vlast neopozivo delegitimisale.

1.10.2008.

 

 
 
Copyright by NSPM