Dragan Petrović

Bilansi „obojenih revolucija“

Prošlo je oko četiri i po godine od „obojene revolucije“ u Gruziji i više od tri i po u Ukrajini. To su jedini poduhvati ove vrste na postsovjetskom prostoru koji su dali konkretan rezultat njihovim protagonistima. Ostali pokušaji takvih revolucija nisu dali rezultate, već su, naprotiv, mahom izazvali kontraefekte. To se, pre svega, odnosi na Uzbekistan gde je neuspeh prevrata 2005. rezultirao povlačenjem ove zemlje iz GUUAM-a (1) (koji se od tada naziva samo GUAM), čvršće vezivanje za Rusiju, fiksirano članstvo u ZND, ulazak u Šangajski sporazum, kao i odstranjivanje američkih baza iz zemlje i distancu prema američkoj politici uopšte. Predsednik Kazahstana Nursultan Nazarbajev vezao se čvršće za Rusiju nakon samo nagoveštenih začetaka organizovanja pokreta opozicije protiv njega koji su imali zaleđe i bili slični poduhvatima u nekim drugim zemljama postsovjetskog prostora tokom 2004-2005.godine. Kazahstan je sa Nazarbajevim na čelu član gotovo svih integracionih odnosa koje predvodi Moskva, počevši od Zajedničkog ekonomskog prostora, gde su pored ove dve države još i Ukrajina i Belorusija, potom tu je ZND, zatim Šangajski sporazum i OUTBOK. Nazarbaev je u svojoj zemlji, upravo od 2000. i dolaska na vlast Vladimira Putina, prilično uravnotežio položaj rusko-slovenske populacije koja zajedno sa Nemcima i drugim evropskim narodima iznosi tek nešto manje od polovine ukupnog stanovništva Kazahstana. (2)

Greška onih što finansiraju pokušaje organizovanja „obojenih revolucija“ u Srednjoj Aziji jeste što se prevashodno oslanjaju na opoziciju iz redova desnih muslimanskih organizacija. Van političkih grupacija desnih muslimanskih partija i organizacija na koje su pokušali da se oslone njihovi protagonisti prilikom organizovanja „obojenih revolucija“, ostao je deo političke scene izražen uglavnom u širem savezu političkog centra koji ima prećutnu podršku levice, kao i čitav nemuslimanski deo društva sastavljen od manjina evropskog porekla koje u Uzbekistanu iznosi više od 15 procenata, Kirgiziji između 20 - 25 procenata, a u Kazhahstanu blizu 45 procenata celokupnog stanovništva. Te manjine u najvećem delu čine Rusi, Rusofoni (Belorusi i Ukrajinci) kao i manji broj pripadnika drugih evropskih naroda bliskih i često identifikovanih sa rusofonskom grupacijom sa kojom uglavnom dele i zajednički govorni jezik (to su uglavnom Nemci i u manjem broju ostali - Grci, Poljaci i dr.). Tu nailazimo na jedan paradoks izazvan time što su glavni sponzori „obojenih revolucija“, ali i sličnih načina delovanja u drugim krajevima sveta (poput istočne Evrope, Balkana i dr), u stvari neoliberalni ideolozi i finansijeri multipluralnog i multietničkog društva i tolerancije uglavnom iz SAD, poput Soroša, NDI (čiji je predvodnik Medlin Olbrajt), Fridon Haus i sličnih organizacija. Međutim, kada je u pitanju postsovjetski prostor, ali i eks jugoslovenski prostor, pa i neki drugi regioni u svetu, dolazi do nedoslednosti. Naime, ako je jedna od osnovnih ideja Fonda za otvoreno društvo, demokratije uopšte ili zaštite ljudskih prava, upravo zaštita manjina, posebno etničkih i konfesionalnih, te izgradnja multietničkog društva, zaista bi trebalo da začudi to što se tako lako prihvataju, pa čak na neki način i podržavaju drastična kršenja prava manjina na ovim prostorima. To se odnosi na manjine poput Rusa i ruskojezičkog stanovništva u Baltičkim republikama i manjina u Ukrajini. U Srednjoj Aziji i uopšte na postsovjetskom prostoru kada se izvode „obojene revolucije“ uopšte se ne računa na manjinsko stanovništvo. Možda je razlog tome to što je to stanovništvo većinom rusko i slovensko, pošto je zapravo suština „obojenih revolucija“ (iza čitave priče o demokratiji i reformama društva) to što su oruđe u rukama američke politike protiv osnovnih ruskih intresa. Tako, njihova prava svrha nije zaštita pravilnosti na izborima i zaštita ljudskih prava, već prekrajanje izbornih rezultata na onim izborima gde proamerički kandidati i stranke nisu ostvarili željene rezultate.

U Kirgiziji je u „revoluciji tulipana“ 2005. bio postignut početni rezultat, ali je veoma brzo došlo do toga da novo rukovodstvo ne vrši smenu kadrova dotadašnjeg režima i da je odmah nastavilo strateško partnerstvo sa Rusijom. Pri tome, važnu ulogu ima i brojna ruska i rusofonska manjina, koja kao i u većini zemalja Srednje Azije zbog svog obrazovanja i stručnosti zauzima mnoga važna mesta u privredi dotičnih država. Kirgizija je, iako za prilike prostranstava Srednje Azije manja zemlja, važan i agilan član Zajednice nezavisnih država i Šangajskog sporazuma. (3)

U Moldaviji je tokom 2005. godine pokušana „obojena revolucija“ (4), bez ostvarenog rezultata u pogledu smene dotadašnje vlasti. Međutim, rukovodstvo ove zemlje je naknadano nešto pojačalo svoje veze sa Zapadom, naročito EU, pokušavajući da posredovanjem reši problem otcepljene, a međunarodno nepriznate Pridnjestrovske oblasti. Pokušaj integracije Pridnjestrovske oblasti u Moldaviju, (koja istorijski, geografski i etnički ne pripada moldavsko-rumunskom etničkom i državotvornom korpusu) proizvodi sukob interesa Moldavije i Rusije. Ipak, po ovom pitanju je ostvaren nezvanični konsezus različitih strana oko postojećeg statusa quo : Pridnjestrovska oblast je u svemu nezavisna od Kišnjeva i preko južne Ukrajine je integrisana u rusko-rusofonski nacionalni korupus, ali nije međunarodno priznata. Sa druge strane, Moldavija je i dalje disciplinovani član Zajednice nezavisnih država.

U Azerbejdžanu (5) je sin dugogodišnjeg komunističkog rukovodioca (koji je jedanaest godina bio prvi predsednik nezavisne države Aliev) uspeo u jesen 2005. da bude po drugi put izabran za predsednika države, osujetivši pokušaj „obojene revolucije“ koji je protiv njega povela udružena opozicija pod nazivom „Sloboda“. (6) Aliev mlađi, sa uspehom balansira na trusnom području Kavkaza, za sada vešto koristeći protivrečnosti velikih sila (Rusije i SAD), potom onih regionalnih sa kojima Azerbejdžanci imaju dosta toga zajedničkog, ali i onog što ih razdvaja. Tu se prvenstveno misli na etničko poreklo i veru (Turska i Iran koji su i sami međusobno suprotstavaljeni), kao i niz sukoba suseda u regionu (Gruzija, Rusija-Čečenija i dr.) od kojih su i sami Azeri protagonisti višedecenijskog sukoba sa Jermenijom koja im je oduzela pokrajinu Nagorni Karabah (ova pokrajna je pripadala, a po međunarodnom pravu i sada formalno pripada Azerbejdžanu, dok je etnički i istorijski jermenska).

Nijedna od dve zemlje u kojima su pobedile „obojene revolucije“ u međuvremenu nisu postigle političku stabilnost. U Gruziji je nakon „revolucije ruža“ (krajem 2003. i početkom 2004. godine) Sakašvili zadržao vlast, istina na jedan autoritaran način. Tekovina „narandžaste revolucije“ u Ukrajini najviše se vidi u tome što funkciju predsednika obavlja Juščenko, dok se vlade često menjaju, (7) a mesto mandatara su zauzimali i proruski i prozapadni političari (ali niko od premijera nije bio proamerički orijentisan poput Juščenka). Sa tog aspekta, vlast u Ukrajini u ovom periodu nije bila ni stabilna ni jednoznačna. Međutim, može se slobodno reći da je usled toga što je Viktor Juščenko dobio četvorogodišnji mandat predsednika republike, „narandžasta revolucija“ u Ukrajini postigla važan cilj.

Da bi sačuvali svoju vlast revolucionarni lideri u Gruziji i Ukrajini, kao da tragaju za spoljnim neprijateljem. To je za njih postala Rusija.

Razvoj događaja u Gruziji

Naoružavajući se uz pomoć SAD i drugih zemalja, Gruzija je postala jedna od najmilitarizovanijih država u svetu. Ona ulaže godišnje milijardu dolara u vojsku, što u odnosu na njenu slabu privredu predstavlja ogroman napor. Po visini budžeta koji se troši na vojne potrebe, Gruzija sada sa Izraelom deli prvo mesto u svetu. Otvorena podrška Vašingtona antiruskim pokretima dovela je ovu zemlju do toga da preduzme pokušaj direktnog oružanog izazivanja Rusije. Ipak, scenario po ugledu na Hrvatsku ofanzivu protiv Republike srpske krajine iz 1995, odnosno „Bljeska“ (što je trebala da bude operacija protiv Južne Osetije pod nazivom „Čisto polje“) i „Oluje“ (što je morala da bude sledeća operacija protiv Abhazije) nije uspeo. (8) U novonastalim okolnostima izgleda da se promenio tok celokupnih mirovnih operacija u dve nepriznate republike koje žele da se otcepe od Gruzije.

U Abhaziji nakon dolaska Sakašvilija na vlast, Tbilisi je počeo da tretira gruzijsko-abhazijski sukob kao granični konflikt između Gruzije i Rusije. Na temelju toga, Gruzija se usprotivila da u daljim pregovorima o rešavanju gruzijsko-abhazijskog konflikta učestvuju Abhazi. Osim toga, Gruzija se trudila da učnini sumnjivim sve sporazume o rešavanju ovog konflikta koji su razrađeni i međunarodno prihvaćeni još od završetka naoružanih sukoba leta 1993. pa do „revolucije ruža“. Pored toga, tokom 2004. godine došlo je do protivljenja učvršćivanju Sakašvilija na vlasti u Gruziji.

Većina u međunarodnoj zajednici ozbiljno je shvatila problem Abhazije. Tako u junskom izveštaju Međunarodne krizne grupe stoji da Tbilisi snosi najveći deo odgovornosti za konfliktno, faktički tada već predratno stanje u Abhaziji (9) (u julu mesecu o bliskosti ratnog sukoba u Gruziji pisali su mnogi strani ugledni analitički časopisi među kojima je i „Asia Times“). (10)

Nakon dolaska na vlast Sakašvili je u Južnoj Osetiji vodio svoju politiku prema Osetinima slično kao i prema Abhazima. Jedan od zahteva Sakašvilija bio je da se promeni sastav mirovnih snaga u Južnoj Osetiji koji je bio ugovoren još 1993. i do tada funkcionisao više od jedanaest godina. (11) Sakašvili je tražio da u njemu umesto Rusa učestvuju vojnici zemalja NATO i eventualno EU. Predsednik Južne Osetije Kojkoti je to odlučno odbio s obrazloženjem da u Južnoj Osetiji 98 procenata stanovništva jesu državljani Rusije a da nema nijednog državljanina SAD ili recimo Britanije ili neke druge zapadnoevropske zemlje. Ovome treba dodati da ZND, čije su članice između ostalog i Gruzija i Rusija, održava mir u Južnoj Osetiji i Abhaziji, dok na postsovjetskom prostoru nema članica NATO van Baltika. Osim toga, Kojkoti je navodio da od prestanka sukoba u Južnoj Osetiji nije poginuo ni jedan mirovnjak sve do dolaska na vlast Sakašvilija, kada su počeli napadi na patrole mirovnih snaga. Na temelju toga, Kojkoti je dolazio do zaključka da „od strane Sakašvilija nema želje da se stanje normalizuje nego postoji čežnja da se na bilo koji način naškodi Rusiji i ruskim državljanima“.

Ukrajina nakon revolucije

U Ukrajini je nakon „narandžaste revolucije“, uz podršku SAD i baltičkih republika, počeo proces kvarenja odnosa sa Rusijom, koji je povremeno prekidan ili imao manji intenzitet, u zavisnosti ko je imao većinu u Vladi i mesto premijera. Zapravo, predsednik Juščenko i političke snage okupljene oko njega, davali su osnovni ton ovim povremenim kampanjama. Imajući u vidu da je Ukrajina u istoriji bila kolevka ruske državnosti, a da su sami Ukrajinci imali svoje značajno mesto u istoriji carske Rusije i SSSR i da su pripadali ruskom nacionalnom korpusu (do Lenjina), kao i da danas gotovo polovina zemlje ima dominantnu rusku nacionalnu svest i ruski jezik za maternji, to se posebna pažnja obraća pokušajima revizije istorije. Tako je uz pomoć soroševskih i drugih NVO fondova, ali nekad i uz inicijativuj samih državnih institucija koje su direktno potčinjene predsedniku republike (12), započeo proces traženja naučno-istorijskog obrazloženja „zločinačkog karaktera velikoruske politike prema Ukrajini“. Kao jedna od omiljenih tema pojavilo se pitanje odgovornosti za „goldomor“ - masovno umiranje seoskih stanovnika od gladi u nekoliko regiona Ukrajine u periodu 1932-33. Najveći krivac jeste centralna komunistička vlada SSSR u Moskvi koja je naredila oduzimanje hrane seljacima radi hranjenja gradskih stanovnika. (13)

Jedna od tribina u okviru ovog projekta održana je u organizaciji ambasade Ukrajine u glavnom gradu Estonije Talinu u julu ove godine. Međutim, ova izlaganja o golodomoru, kako su to ocenili ukrajinski novinari, uspela je samo u maloj meri. Ono što je navelo na ovakav zaključak jeste to što su naučnici koji su na ovoj tribini učestvovali (a bilo ih je iz različitih zemalja, a najviše iz same Ukrajine) naveli niz činjenica koje ne idu u prilog nastojanjima današnjih ukrajinskih vlasti. Naime, kobnu odluku o potrebi preraspodele hrane u vreme nastanka golodomora u SSSR nisu doneli Rusi, kojih tada u sovjetskom rukovodstvu skoro nije ni bilo, nego Gruzijac Staljin i njegov odani zamenik, takođe po nacionalnosti Gruzijac, Berija. Ovo se ne uklapa u planove vrha sadašnje ukrajinske vlasti, naročito proamerički opredeljenog Juščenka, kome je najbliži saveznik u regionu upravo Sakašvili (Juščenko i Sakašvili su jedan drugom najveći politički saveznici i prijatelji u regionu), pa se ovo istorijsko-naučno objašnjenje golodomora ne prihvata rado. Ovome treba dodati, da se istoričari slažu da tadašnje odluke u vreme oduzimanja i nasilnog otkupa na selu u SSSR (što je naročito pogodilo neke oblasti Ukrajine, ali i Povoložja, Centralnog černozemnog regiona u Rusiji, kao i u nekim drugim oblastima zemlje) nisu sprovodile vojne jedinice nego upravo mesna milicija koja se sastojala od tih istih seljaka iz dotičnih krajeva. Ukrajinska štampa je potom objavila nekoliko feljtona i intervjua sa stanovnicima tih sela koji su još danas živi, i koji su se tada, tridesetih godina prošlog veka nalazili na različitim stranama (jedni su učestvovali u oduzimanju hrane, a drugima je ona poglavito uzimana). (14)

Reakcije na događaje u Južnoj Osetiji

Najsvežiji događaji u Gruziji, pre svega u Južnoj Osetiji, u Ukrajini su izazvali različite reakcije. Vlast je relativno uzdržana, a javno mnjenje je uglavnom podeljeno. U istočnim i južnim oblastima, većina stanovništva sa simpatijama gleda na ruski odlučni poduhvat u smirivanju Sakašvilijeve akcije, dok su ostali regioni podeljeni, od blagih simpatija, preko neutralnog držanja, do neraspoloženja vidljivog u sredstvima informisanja u Galiciji i krajnjem severozapadu zemlje. Dok vrh Partije regiona, komunisti, socijalisti i stranka Litvinova, pokazuju suptilno raspoloženje, premijerka Julija Timošenko ostaje uglavnom uzdržana. Međutim, za predsednika Juščenka, očigledno isprovociranog događajima u kojima je deblji kraj izvukao njegov ideološki partner u regionu - Sakašvili, to je neprihvatljivo pa je u medijima u jednoj ishitrenoj izjavi svoju koalicionu partnerku u vladi „lepu Juliju“ optužio za „prorusko opredeljenje“.

Napred navedenom treba dodati, da je na unutrašnjoj političkoj sceni, zaista teško režim Sakašvilija proglasiti za demokratski, što se najbolje moglo videti u njegovom odnosu prema opoziciji, naročito tokom 2007. i 2008. godine. Demonstracije opozicije u jesen 2007. godine, predsednički izbori u januaru, i parlamentarni u maju, pokazali su veliku autoritarnost i čak mnoge elemente falsifikovanja rezultata izbora Sakašvilijevog režima. Zaprepašćujuće je da posle ubistva oko dve hiljade civila za nepuna dva dana u Južnoj Osetiji, poglavito u Cihvaliju, Sakašvili u nekim od uglednih zapadnih medija (naročito engleskog govornog područja, dok su mediji recimo u Francuskoj i Nemačkoj uzdržaniji (15)) postaje označen kao pokretna ikona demokratije, uzdržanosti, uljudnosti i modernosti. (16)

Gruzija je u bivšem SSSR izuzetno ekonomski prosperirala zahvaljujući svojoj suptropskoj klimi i kulturi, pa je predstavljala pravu „staklenu baštu“ za potrebe ostalih republika, a iznad svega susedne i velike Rusije. Gruzija je inače siromašna rudama, energentima, pa je uglavnom predstavljala oblast primarnog i tercijalnog sektora za tržište Rusije – turizam, izvoz suptorpskih kultura, agruma, pamuka, mineralne vode, ribolova, cveća, tranzit robe iz Rusije na jug i sl. Sa druge strane, praktično sve resurse i industrijske proizvode je uvozila iz Rusije, gde tradicionalno odlazi u pečalbu bezmalo polovina stanovništva zemlje, a od doznaka pomaže ekonomski opstanak svojih porodica u domovini. Sakašvili je slabu ekonomiju zemlje dotukao, između ostalog i zbog pogoršavanja odnosa sa Rusijom, što je dovelo do kolapsa privrede. Obrazovan u SAD, oženjen Amerikankom (kao i Juščenko) Sakašvili je sve karte bacio na sukob sa Rusijom u interesu pojedinih jastrebova američke politike, bez koncepcije i plana, što je gruzijsko društvo (tradicionalno oslonjeno bezbedonosno, kulturno, saobraćajno i ekonomski na Rusiju, a bez stvarne i adekvatne pomoći sa drugih strana) bacilo u tešku krizu, koja je kao svoj vrhunac imala vojni debakl sa Ostincima i Abhazima. (17)

U samoj Ukrajini pored političke podeljenosti na dve celine, ukupan ekonomski saldo je veoma loš. Standard građana je daleko ispod onog u Rusiji, pa čak i Belorusiji (u vreme SSSR se bolje živelo u Ukrajini nego u Belorusiji, pa i značajnom broju regiona Rusije). (18) Paradoks je međutim, da su i dalje motori privrednog razvoja Ukrajine oblasti koje se i dalje neuporedivo brže razvijaju, a to su, u proruskoj jugozapadnoj polovini zemlje Donbas i istočni deo države. To je rezultat Donjecke industrijske rudarske makroregije bazirane i na bogatstvu ruda i energenata kao i na razvijenoj teškoj i ekstaktivnoj industirji, jednoj od najvećih u Evropi (sovjetski Rur, sa kojim se može meriti još samo srednji i južni Ural i Kuzbas u zapadnom Sibiru). Svoju razvijenost jug duguje tercijalnom sektoru crnomorskog i azovskog primorja (turizam, saobraćaj, trgovina). Nasuprot tome, severozapadna Ukrajina, mahom orijentisana na intenzivnu poljoprivredu černozema i agrarno prenaseljena, zatim usled trenda opšte depresijacije cena poljoprivrednih proizvoda i usled toga što je izuzetno siromašna rudama i energentima, sem ekonomsko-kulturnog značaja prestonice Kijeva, nema šireg privrednog značaja.

Otuda ostaje paradoks, da upravo u dve jedine zemlje postosovjetskog prostora u kojima su „obojene revolucije“ pobedile ili makar imale opipljivijeg rezultata - Gruziji i Ukrajini - politička i društvena stabilnost kako na unutrašnjopolitičkom, tako i na spoljnopolitičkom planu, od tada nije postignuta i da je upravo najlošija u regionu. Šta više, obe zemlje se nalaze u teškoj poziciji - ostvarena je polarizacija društva, zadesio ih je ekonmski zastoj, pa im čak u perspektivi prete dalji sukobi i teritorijalna podela, a u nekom od lošijih raspleta i raspad.

(Autor je naučni saradnik Instituta za političke studije u Beogradu)

Fusnote:

1. GUUAM je formiran krajem devedesetih godina. Njegovo stvaranje su uglavnom inicirale SAD, a zamišljen je kao pokušaj pravljenja protivteže integracionim tokovima na postsovjetskm prostoru čiji je lider Rusija. Prvobitne članice GUUAM-a su Gruzija, Ukrajina, Uzbekistan, Azerbejdžan, i Moldavija. Uzbekistan je izašao iz ovog pokreta, nakon čega on nosi naziv GUAM, dok Moldavija i Azerbejdžan uvažavaju snagu i liderstvo Rusije, kao i sopstvene interese, pa tako u ovom pokretu samo „statiraju“. Ukrajina je upravo po pitanju svog identiteta i odnosa prema Rusiji proteklih godina bila razapeta na zapad i istok zemlje, što se odražavalo i na česte smene vlada i premijera, dok je jedino predsednik Viktor Juščenko bio istrajan u držanju distance prema Rusiji i naklonosti prema SAD. Gruzija je bila najagilniji član GUAM-a iako je imala dosta unutrašnjih nestabilnosti izazvanih nezadovoljstvima opozicije kako prema unutrašnjoj tako i prema spoljašnjoj politici. Tandem Sakašvili-Juščenko predstavlja čvrstu pesnicu antirusizma i jezgro GUAM-a koji za sve ove godine ipak nije zaživeo u praksi kao organizovana i postojana međunarodna regionalna organizacija.

2. O položaju ruskog i ruskojezičkog stanovništva u Kazahstanu od početka devedesetih godina do današnjih dana, pogledati u Donaka O Bičein, Kahizacia, i ezikova politika v postsovetskom Kazahstane, u zborniku: Političeska nauka i gosudrastvena vlast v Rossiiskoi federacii i novih nazavisimi gosudarstva, Rossiiska akademia nauk Uralskoe otdelenie, Institut folosoffii i prava, Ekaterinburg, 2004;

„Položenie russkih v Kazahstane“ na www.geocites.com/terek_kaz/dokkaz/polozhr.html?200621

Takođe pogledati u Zoran Milošević, Rusko pitanje danas, Institut za političke studije, Beograd, 2006.i od istog autora „Progon Rusa iz Kazahstana“, Srpska politička misao, br. 3-4, 2006, str. 89-100.

3. U Kirgiziji i danas pored nekoliko manjih postoji i jedna veća ruska vojna baza, ali i jedna velika američka..

4. Neki je zovu i „revolucija karanfila“.

5. Azerbejdžan je član GUAM-a i preko njegove teritorije ide naftovod koji povezuje Gruziju i Tursku. To je praktično jedini naftovod na postsovjetskom prostoru koji ne ide preko Rusije, ne koristi rusku naftu i nije čak ni povezan sa ruskim naftnim kompanijama. Sa druge strane, kapacitet i izvori nafte ovog naftovoda su veoma skromni i ne predstavljaju ozbiljnog rivala ruskom monopolu u eksploataciji i transportu nafte i gasa .

6. Početkom septembra 2005. udruženu azerbejdžansku opozciju predvođenu liderima Isom Gambarom i Rasulom Gulievom, primili su u Varšavi lično Zbignjev Bžežinski i Medlin Olbrajt zajedno sa čitavom gomilom „demokratskih eksperata, nevladnih organizacija i fondova“, poželevši im uspeh u predstojećem pokušaju da preuzmu vlast na predsedničkim izborima raspisanih za novembar. Tom prilikom lideri udružene opozicije izjavljuju da ukoliko ne budu zadovoljni rezultatima izbora da ća izaći na ulice i preuzeti vlast. – iz Nezavisima gazeta od 2. septembra 2005, i iz Dragan Petrović, Rusija na početku XXI veka – geopolitička analiza, Prometej, Novi Sad i Institut za političke studije Beograd, Novi Sad, 2007, str. 411.

7. Prelazak političkog sistema Ukrajine sa predsedničko-parlamentarnog na parlamentarno-predsednički od 1. januara 2006 jeste deo dogovora dveju suprotstavljenih strana - proruske Janukoviča i prozapadne Juščenka. Posledica toga jeste da je u ovoj zemlji važnija funkcija premijera i vlade od mesta predsednika države. Ipak, ustoličenje Juščenka na mesto predsednika države nakon «narandžaste revolucije» je važan uspeh političke elite severozapadne polovine zemlje, pošto su promene vlada česte. Juščenko kao predsednik imenuje dva važna ministarstva koja su mu direktno podređena (ministarstvo odbrane i spoljnih poslova) i na taj način kontroliše mrežu amabasada ove zemlje u svetu i na taj način ima uticaja u oficijelnim kontaktima tog diplomatskog nivoa.

8. Pažljivijom analizom, dolazimo do zaključaka da je napad Gruzije na Južnu Osetiju i potom planirani napad na Abhaziju imalo veći ekvivalent u hrvatskoj agresiji na RSK avgusta 1995. nego kada sa dešavanjima na Kosovu i Metohiji. Hrvatska je tada atakovala na zaštićene teritorije pod starateljstvom trupa OUN, „plavih šlemova“, i izvršila veliko i totalno etničko čišćenje Srba, što je najveći etnogenocid u Evropi posle Drugog svetskog rata (u Drugom svetkskom ratu, po razmerama izvršenog genocida nad Srbima, Nezavisna država Hrvatska je bila na samom vrhu najtežih fašističkih zločinačkih poduhvata, pri čemu je i tada taj zločin ostao uglavnom nekažnjen), koji je na sramotu SAD i velikih zapadnih sila ostao potpuno nekažnjen. Neki stručnjaci i analitičari u Srbiji su primetili veću sličnost pokušaja Sakašvilijeve akcije prema Osetinima i Abhazima upravo sa slučajem hrvatskog napada na RSK 1995. nego sa slučajem Kosova (mozemo izdvojiti tekst Đorđa Vukadinovića „Nesvrstana Srbija“ objavljenom u Politici od 19. avgusta 2008, i potom u široj verziji na sajtu www.nspm.org.yu )

9. www.crisisgroup.org/home/index.cfm?id=5469&1 = 1 - Georgia and Russia: Clashing over Abkhazia

10. www.inosmi.ru/translation/242623.html - „Rat već na pragu“ ili www.atimes.com/atimes/Central_Asia/jg16ag01.html - „A War Waiting To Happen“ (originalni tekst).

11. Po tom međunarodnom ugovoru čiji je garant Zajednica nezavisnih država čiji su i Gruzija i Rusija članovi, po trećinu kontigenta mirovnih snaga u Južnoj Osetiji čine ruske, severnoosetiske (autonomna republika u sastavu Rusije koja je figurativno učestvovala pošto gruzijska strana još od početka devedesetih u vreme sklapanja ovog sporazuma nije pristajala da među mirovnjacima učestvuju sami južnoosetinci) i gruzijske snage. Ovaj sporazum je ostao važeći do danas, dakle više od 15 godina.

12. Bez obzira na sastav vlade, Juščenko je imao pravo da kao predsednik države po ustavu određuje ministre spoljnih poslova i odbrane, tako da se najčešće u međunarodnim odnosima razvijala paralelna politika Ukrajine – jedna od premijera koji je kao u slučaju Janukoviča bio proruski opredeljen i vlade koja je najčešće imala sličnu politiku, a druga pod patronatom predsednika, odnosno ministra spoljnih poslova.

13. Ovo je bi proces zastupljen u neokomunističkim zemljama usled marksističko – lenjinističke ideologije da se u kratkom roku treba razviti industrija, naročito teška, što iziskuje prisilan otkup poljoprivrednih proizvoda sa sela. (to je proces poznat i u socijalističkoj Jugoslaviji, tzv. prisilni otkup, recimo u Vojvodini i drugim ruralnim oblastima krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina)

14. Na primer članak ukrajinskog novinara „Pomirenje glađu“ na – http://www.izvestia.ru/world/article3099019

15. Kancelarka Angela Merkel je odmah otišla u Soči na razgovor sa Medvedevom gde je pokušala da nađe balans između stavova SAD sa jedne i Rusije sa druge strane i da se zaustavi sukob, iako ima verovatno nešto više razumevanja za ovu prvu stranu. Međutim, ministar spoljnih poslova Francuske Bernard Kušner je uprkos izvesnoj diplomatskoj uzdržanosti u pokušaju posredovanja dve strane i uvažavanju osnovnih ruskih interesa u sukobu, ipak više protežirao inetese Gruzije i SAD ( Financial Times od 16-17 avgusta 2008, „Rice tells Russia to withdraw trops“). Bivši kancelar Gerhard Šreder direktno je optužio Gruziju, a inidrektno SAD za sukobe u Južnoj Osetiji. Tako on u intervjuu Špiglu od 18. avgusta kaže da je Gruzija kriva za sukob sa Južnom Ostijom, a da je nemoguće da SAD nisu bile upoznate sa tom akcijom. Opozicija u Francuskoj i ona leva i ona desna, ima izbalansiraniji odnos uprema sukobljenim stranama na Kavkazu, pa čak načelno i više simpatija za rusku stranu, od zvaničnika aktuelne vlasti oličene u Sarkoziju i Kušneru

16. Pogledati recimo članak u Financial Times od 16-17 avgusta 2008, „Thwarted revolutionary“, str. 7.

17. Možda je neko iz tih krugova i računao na ovakav epilog, koji bi od ostatka Gruzije u odnosu na Abhaziju, Južnu Osetiju, Rusiju, pa i Jermeniju i možda čak i Iran, napravio novi rov, (Berlinski zid), koji bi poslužio kao placdarm na ovom važnom geopolitičkom delu sveta u borbi za svetske resurse i moć. Međutim, građani Gruzije od toga ne mogu imati velike koristi.

18. Nesklad između najbogatijih i brojnih slojeva siromašnih u Ukrajini se povećao, a mnogi oblici društvene patologije su u porastu. Francuski mediji ukazuju na enorman porast zaraženih AIDS-om na postsovjetskom prostoru u poslednjih nekoliko godina. Ovaj problem je na Zapadu već prevladan pre više godina sanitarnim i društvenim merama. Međutim, Ukrajina je na samom vrhu po broju obolelih od AIDS-a i samo u 2007. godini je imala na desetine hiljada novih zaraženih osoba, uglavnom preko raširene prostitucije i narkomanije. Videti listove Le Figaro i Liberation od početka avgusta 2008.