Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet

 

 

Vilijam Pfaf (William Pfaff)

Ko je odgovoran za američku politiku prema Rusiji?

Pariz, 19.08.2008.

Njujork tajms je objavio jednu ubedljivu analizu uzroka i razvoja rata između Rusije i Gruzije, razjašnjavajući ono što ta analiza velikodušno opisuje kao „pogrešnu računicu, propuštene signale i preambiciozno širenje“ zbog kojih je navodno došlo do rata.

Jedna stvar koju ova analiza ne razjašnjava je to ko je u krajnjoj instanci odgovoran za američku politiku prema Rusiji koja je, od kraha Sovjetskog Saveza, agresivna, vojno osiona i preteća prema integritetu Rusije, bez apsolutno ikakvog korisnog razloga. Uobičajeni zapadni komentar glasi da su vlade NATO zemalja potcenile „rešenost Rusije da dominira nad svojom tradicionalnom sferom uticaja“.

To je pogrešno. Rusija je pokazivala zapanjujuću tolerantnost prema uspešnim zapadnim naporima ka anektiranju svoje „tradicionalne sfere uticaja“, ako pod ovim terminom podrazumevamo Varšavski ugovor, koji je do 1991. bio komunistički pandan NATO paktu, a čije su vojne snage bile posvećene primeni takozvane Brežnjevljeve doktrine, po kojoj je članstvo u Varšavskom ugovoru i „Socijalističkom bloku“ konačno i neopozivo.

Mihail Gorbačov ga je ipak opozvao, povlačeći vojne snage iz Avganistana.

Prvi predsednik Džordž Buš je redefinisao NATO, kako prenosi u svojim memoarima, kao „politički instrument evropske stabilnosti“ umesto kao silu za vojno sučeljavanje. Na toj osnovi je Gorbačov i prihvatio ujedinjenje Nemačke u sklopu NATO-a. Zemljama Varšavskog ugovora je ponuđeno da idu svojim putem, i one su to i uradile – ušle su u NATO.

Predsednik Bil Klinton je rekao Borisu Jeljcinu da će se širenje NATO-a zaustaviti sa uključivanjem istočno-evropskih država koje je Ruska vojska pripojila Sovjetskom bloku za vreme i odmah nakon završetka Drugog svetskog rata. Tako su Mađarska, Češka i Poljska, koje su bile specifične žrtve hladnog rata između SAD i SSSR, bile među prvima koje su primljene u NATO.

Tokom 2004, druga administracija Buš, uključujući i Kondolizu Rajs, specijalistu za sovjetska pitanja koja je trebalo da zna bolje, brutalno je prekršila ove sporazume tako što je izdejstvovala prijem Bugarske, Rumunije, Latvije, Litvanije i Estonije (između ostalih) u NATO, mada su ove poslednje tri bile integralni, iako nevoljni, delovi Sovjetskog Saveza tokom Drugog svetskog rata. Ni Klinton ni prvi predsednik Buš, koji su ova obećanja i dali, nisu negodovali.

Zatim su došle američki-sponzorisane „obojene revolucije“ u Gruziji i Ukrajini i instaliranje pro-američkih vlasti u tim državama, nakon čega se Bušova administracija odmah potrudila da navede NATO da im ponudi formalni Vojni akcioni plan za pristupanje paktu, što su Nemačka i Francuska na sreću blokirale. A u februaru ove godine je Kosovo, koje je srpsko još od 12. veka, nelegalno proglašeno nezavisnom državom od strane SAD i EU.

To je bila prelomna tačka za Rusiju. Ne samo da su Sjedinjene Države i EU jednostrano rasparčale Srbiju, već su sada nastojale da dve zemlje koje su tradicionalno bile deo Rusije pretvore u zapadne satelite. Jer, ne samo da su Gruzija i Ukrajina bile delovi Sovjetskog Saveza, one su pre toga bile i delovi Carske Rusije.

Ukrajina se nalazi u središtu ruske istorije. Njen glavni grad, Kijev, bio je središte kneževine Rus u srednjem veku, od koje moderna Rusija i potiče, i oduvek je nosio naziv „majke svih ruskih gradova“.

Gruzija ima složen i mučan kavkaski istorijat sukoba sa susednim silama, ali je u 18. veku njen monarh dobrovoljno postao vazal ruskog cara u zamenu za njegovu zaštitu. Gruzija je od tada integralni deo ruske istorije. Sam Staljin, zajedno sa svojim moćnim šefom tajne policije, Lavrentijem Berijom (za koga se smatra da je ubio Staljina kako bi zaustavio poslednju veliku staljinističku čistku), bio je Gruzin, zajedno sa još nekim vodećim Boljševicima.

Razumljivo je zašto bi jedan histerični i demagoški gruzijski nacionalista poput Mihaila Sakašvilijia mogao da pomisli da može da eliminiše dugotrajne etničke razmirice u svojoj zemlji tako što će napasti ruske mirovne snage koje su legalno raspoređene u enklavama radi zaštite etničkih disidenata. Ali, ko to u Vašingtonu promoviše ovu strategiju neprijateljskog vojnog i političkog opkoljavanja Rusije? I kom zapadnom interesu tako nešto uopšte služi?

To je jedna besmislena politika, čiji je izgleda cilj da zastraši Rusiju – ali zašto? Radi potpirivanja međunarodnih napetosti kako bi se ojačale snage koje, zajedno sa Čejnijem i Bušom, promovišu ustavno nekontrolisanu vladavinu izvršne vlasti u Sjedinjenim Državama?

Ovo je vrlo ozbilja stvar, prema kojoj se američka štampa odnosi kao da se Sjedinjene Države ne igraju sa dinamitom. Rusija je moćna, nuklearno naoružana nacija sa legitimnim nacionalnim interesima. Rusija više nije mesijanska i ideološka država sa globalnim ambicijama, kakav je bio Sovjetski Savez. Međutim, ti pridevi danas karakterišu Sjedinjene Države, kao i politiku prema Rusiji koje su vodile Klintonova i obe administracije Buš.

Najrazumniji saveti koje sam dosad čuo potiču od Evropljana, i upućeni su drugim Evropljanima. Savet je da se raskine sa američkom politikom besmislenog i agresivnog sučeljavanja sa Rusijom i da se uspešno Sarkozijevo posredovanje u Gruziji proprati naporom ka uspostavljanju evropskih uslova za rešenje krize, uz ignorisanje Sjedinjenih Država.

Nije verovatno da će Sakašvili biti prepreka tome. Njegov narod će se možda uskoro osloboditi autora ove katastrofe, koja je ponizila i njegovu sopstvenu zemlju, i NATO, i Sjedinjene Države. Možda će neki prijatelj preduhitriti nezadovoljno stanovništvo tako što će Sakašviliju ponuditi bocu viskija i napunjeni pištolj, a zatim zaključati vrata od njegove kancelarije. A i Buš i Rajsova će, takođe, uskoro sići s pozornice – mada ko zna šta će slediti iza njih.

Evropska inicijativa ima smisla. Treba zaboraviti Vašington i prići Rusiji sa predlogom za jedan nov i konstruktivan odnos sa Evropom, uz arbitražu i rešavanje njenih problema sa Poljskom, Ukrajinom i Gruzijom, na isti način na koji su se slična pitanja rešavala unutar same Evrope. Za ovo bi bila potrebna jedna veoma hrabra Evropa. Međutim, na svom sadašnjem kursu, SAD joj možda neće ostaviti mnogo izbora.

©Copyright 2008 by Tribune Media Services International. All Rights Reserved.

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM