Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

 

 

Zoran Prijović

„Prihvatiti realnost“ kao politički program

U jeku istorijsko-političkih događanja poslednjih nekoliko godina, koji su za krunu imali političko silovanje nazvano „proglašenje nezavisne države Kosovo“, jedna grupa „naprednih, proevropskih“ demagoga, došla je do izvanredne ideje: trebalo bi prihvatiti realnost! Sjajno! Iako su i građani, poznatiji pod zbirnom imenicom – deca, odmah zaključili o čemu se tu radi, tvorci ove izvanredne ideje u prvo vreme se nisu dali. Na pitanje: šta prihvatanje realnosti podrazumeva u praksi – oni su odgovarali: „trebalo bi raskrstiti sa dosadašnjom politikom, čije oličenje je Vojislav Koštunica“. Ne ulazeći u njihova psiho-patološka osećanja prema Koštunici, očigledno je bilo da je plasiranje ovakve priče bilo plasiranje probnog balona. Mesecima su davali komentare sličnog tipa, sa varijacijama na temu, bez objašnjenja šta znači „prihvatanje realnosti“. A onda su počeli, malo po malo, da otvoreno pričaju o tome, kako bi sa Kosovom trebalo razvijati dobrosusedske odnose, da bi Kosovo i Srbija zajedno, u punom sprintu, trebalo da trče ka Evropi, itd. Šta je dalje bilo, svi znamo. Ono što je veoma zanimljivo u ovoj slici iz naše skorije istorije je delimično uspešan pokušaj da zaživi jedna, u najmanju ruku, nebulozna ideja „prihvatanja realnosti“, koja je protivna svakoj zdravoj logici.

„Borba je smisao života“ rekao je mudrac. Svako se u životu bori za nešto svoje: svoj put, svoje shvatanje života, svoje ciljeve, svoju slobodu, itd. Kada nam neko kaže „trebalo bi prihvatiti realnost“, odnosno, trebalo bi se pomiriti sa ružnom realnošću, prva stvar, koja većini ljudi padne na pamet je: da li se treba predati? U slučaju mučnih dešavanja oko i u vezi sa Kosovom, poziv za prihvatanje realnosti je bio poziv za predaju. Veštom retorikom, koja je često ličila na revolucionarne govore komunističkih lidera iz prošlosti, nosioci ideje o „prihvatanju realnosti“ su pokušavali da prihvatanje realnosti izjednače sa sagledavanjem realnosti. U tom cilju, oni su navodili nesporne činjenice: na Kosovu je većina stanovništa albanske nacionalnosti, na Kosovu srpska država nema nikakvih ingerencija, na Kosovu nema srpske vojske i policije, itd. U sklopu toga, oni bi izvodili zaključak da svako, ko to ne vidi, pati od svojevrsnog političkog autizma. Ono što bi trebalo primetiti jeste da u to vreme nije postojao adekvatan odgovor na ovakvo manipulativno forsiranje nebuloznih ideja. Verovatno je da se nije ozbiljno shvatala ova podvala.

Prvo, jasno je da sagledati realnost nije isto što i prihvatiti je. Sagledavanje realnosti prethodi donošenju odluka o pitanjima koje ta realnost donosi sa sobom. Drugo, da li bi iko, uključujći i nosioce ideje o „prihvatanju realnosti“, mogao da prihvati realnost silovanja nekog od članova svoje porodice? A zar se to i nije dešavalo: ako kažemo da je Kosovo majka Srbije, koji Srbin može ćutke da gleda kako mu siluju majku? Ponovo se vraćam na pitanje: da li bi iko, uključujći i nosioce ideje o „prihvatanju realnosti“, mogao da prihvati realnost silovanja nekog od članova svoje porodice? Naravno da ne bi. Ali, realnost silovanja svoje domovine nosioci ideje o „prihvatanju realnosti“ prihvatili su oberučke, jer Srbiju ne smatraju svojom majkom. Srbiju smatraju mrtvim slovom na papiru, adminstrativnom škrabotinom. Danas oni promovišu neke nove vrednosti, koje stavljaju uvek ispred Srba i Srbije. Vrednosti, koje oni nazivaju demokratijom, nekakvim evropskim vrednostima, tolerancijom, a ko zna šta pod time podrazumevaju. Ali, čak i da se te vrednosti prihvate kao najbitnije, one ne mogu živeti bez države.

Jer, većina teorija o državi saglasne su u jednom: jedan od osnovnih ciljeva postojanja države jeste sprovođenje i zaštita osnovnih prava građana. Prava građana bez mehanizma za njihovu zaštitu ne mogu postojati. A jedini pravi mehanizam je jaka država, koja će sprovoditi i štititi prava građana. Dakle, kada jedan građanin libe r alno-demokratskog ubeđenja zaključi da je ideja o prihvatanju realnosti izvanredna, trebalo bi odmah da uvidi koje posledice ovakva ideja nosi sa sobom. Prvo, „prihvatanje realnosti“ se u datom trenutku odnosilo na Kosovo, a kroz neko vreme se može odnositi na Vojvodinu, Rašku oblast, istočnu i južnu Srbiju, itd. Konačno, možda će neko imati ideju da prihvatimo realnost o tome da Srbije više nema? Tada će se zapitati građanin liberalno-demokratskog ubeđenja: hmm, ko će da mi štiti moje vrednosti, zbog kojih sam prihvatao realnost? Ko će da mi štiti demokratiju, evropske vrednosti, toleranciju? Možda Albanija? Ili Hrvatska? A ako ima dovoljno pameti, zapitaće se i sledeće: iz kog razloga su moji politički idoli tvrdili da zarad tih vrednosti, treba prihvatati realnost?

Građanin liberalno-demokratskog ubeđenja će neminovno doći do zaključka da razlog za forsiranje ideje o prihvatanju realnosti od strane njegovih političkih idola nije bilo ono što su oni pričali (u tome mu može pomoći i činjenica da su njegovi politički idoli, koji su godinama gutali beli luk na pomen imena Slobodana Miloševića i SPS-a, vrlo snažno prihvatili realnost u vidu ljubljenja Ivice Dačića, Mrkonjića i ostale ekipe). Isto tako, građanin liberalno-demokratskog ubeđenja mora da shvati da borba za svoju državu podrazumeva i borbu za očuvanje svoje teritorije, a samim tim, borba za očuvanje svoje teritorije nije glupa, ma iz kog ugla se posmatrala, pa čak i iz ugla liberalno-demokratskog pogleda na svet. Iako je trend u „modernom“ shvatanju politike u Srbiji, da borba za očuvanje sopstvene teritorije predstavlja nepotreban balast državi, pa se čak i sama teritorija predstavlja kao balast, građanin liberalno-demokratskog ubeđenja mora na kraju da postavi sebi pitanje: nepotreban balast se baca kao đubre, a kada bi Srbija odlučila da baci svoj balast, da li bi se ijedna država u okruženju uzdržala od kopanja po tom đubretu?

 

 

 
 
Copyright by NSPM