Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet

 

 

Milan Purić

Budjenje SAD

U poverljivom izveštaju za američkog Predsednika Ronalda Regana, CIA je 1988. godine saopštila da se američka superiornost u tehnologijama znatno smanjila u odnosu na Evropu i Japan i Predsedniku je predloženo da se hitno razmotri nastala situacija i preduzmu odgovarajuci koraci.

Sledi pad Berlinskog zida, raspad SFRJ i SSSR-a, delimičan uspeh konferencije EU u Mastrihtu 1992. (zajednička valuta, zajednička spoljna politika, zajedničke oružane snage, a sve je to ostvareno deset godina kasnije)

U nastalim krizama NATO nalazi novi identitet i novu misiju u unipolarnom svetu SAD. Rezolucija Američkog Kongresa od 1992. zahteva stvaranje suda za ratne zločine na prostoru SFRJ, zarad postavljanja sopstvene istorije (odgovornosti) u bilo kakav kontekst međunarodnog prava.

Gospođa Medlin Olbrajt kao američki predstavnik u UN saopštava 1994. godine da je Kosovo područje od najvišeg interesa za američku nacionalnu bezbednost. Od zemlje koja “prepušta” Evropi da reši sporove u SFRJ (i tako potvrdi svoju nesposobnost po tom pitanju), pretvara se u zemlju čiji se vitalni nacionalni interesi brane na Kosovu!

Slede “ničim” izazvani događaji u Srebrenici i konačna potvrda potrebe Američkog učešća u zaštiti Muslimana i odlučnog delovanja na prostoru bivše Jugoslavije kao i u zaštiti ove “ugrožene” populacije, a zatim instaliranje njihove najveće baze u Evropi u okolini Uroševca - Bondstil .

U svom godišnjem obraćanju naciji 1998. godine, američki Predsednik Bil Klinton slavodobitno izjavljuje da je Amerika povratila tehnološku superiornost i da opet vodi za bar deset godina u najnaprednijim tehnologijama u odnosu na konkurente. Na koji način su krize koje sam pobrojao (a i ostale u svetu) uticale na ovaj skok, lako je dokučiti iz pregleda cena akcija njihovih najistaknutijih kompanija koje se bave istarživanjima i isporukom vojne opreme za Vladu SAD (Lokid, Boing, Communications Division ITT Industries , Atlantic Aerospace Elektronics itd. )

Nravno 1999. godine NATO (čitaj SAD) ne propušta priliku da čitavom svetu pokaže svoju političku, a pogotovo vojnu superiornost i tim činom proglasi početak kraja dotadašnjeg svetskog poretka pod okriljem UN. Činjenica da su bombardovanje Jugoslavije počeli lažnim navodima o genocidu, i za povod uzeli Račak (montiranu verziju navodnog masakra), samo pokazuje pravac njihovog (uz voljnu saradnju Velike Britanije i sa ostalim manje voljnim i nevoljnim saradnicima) delovanjem u budućnosti. Bombardovanje (posle 11. septembra) Avganistana, okupacija Iraka (bez dozvole UN i pod lažnim izgovorima o navodnom oružju za masovno uništavanje) bilo je samo uvod u potpunu globalnu dominaciju SAD sa okupiranjem najvećeg dela svetskih resursa energije i konačnim ciljem rasparčavanja Rusije i sprečavanja novih globalnih sila EU, Kine i Indije, da se ubace na tržišta za njih tako potrebnih energenata.

No, narvno da drugi nisu sedeli skrštenih ruku i nikako nisu želeli da žive u svetu gde bi ih Amerika “usrećila” dominacijom svoje sile i vrednostima demokratije, kako ih ona propagira .

Kina, u senci burnih događaja, polako, ali sigurno sprovodi svoj plan o povratku na globalnu scenu. Ona za sada postaje jedan od glavnih igrača, a u neposrednoj budućnosti i vodeća po pitanju ekonomije. Koristeći tehnološke revolucije u mnogim oblastima i mešajuci se u sporove u svetu isključivo kad su ugroženi njeni nacionalni interesi (Tajvan, Tibet) dobila je na vremenu kako bi se, ekonomski i vojno ojačana, suprostavila bilo kom pokušaju dominacije nad njom i njenim strateškim interesima. Iskustva koje su Kinezi izvukli tokom NATO bombardovanja Jugoslavije (a i njihove ambasade u Beogradu) omogućila su im da stvore odgovarajuću strategiju u eventualnom budućem sukobu sa SAD. Povod za takav rat, naravno, bio bi neki Kosovski pandan u Kini (naprimer «Istocni Turkestan»-Ujgur). Izjava jednog od vodećih kineskog generala 2006. godine, da niko ne moze da brani Tajvan od Kine jer je to njen sastavni deo, a da ako se SAD slučajno usude da učine tako nešto, biće suočene sa snagom kineskog oružja, značila je otvoreno saopštenje ne samo SAD, nego i drugima da je Kina postala globalna sila sposobna da se ravnopravno nosi sa ostalim velikim zemljama. Na ovu direktnu pretnju niko od američkih visokih predstavnika nije reagovao, pošto su postali svesni činjenice da je i Kina postalna globalna sila sposobna da direktno vojno ugrozi SAD.

Ruski narod posle otrežnjenja od bajke zvane “liberalni kapitalizam” i Predsednika sklonog svakoj vrsti ustupaka Americi, bez obzira na cenu (uništavanja privrede, povlačenja Rusije sa globalne scene, devastiranja vojske i naučnih potencijala, do biološkog urušavanja naroda) iznedrio je novu političku elitu koja je želela da stvari postavi na mesto. Rusija je za neverovatno kratko vreme uspela da povrati svoj položaj jedne od dve zemlje koje su sposobne da unište jedna drugu (uz ostatak sveta) i da na taj način odgovore Gospođi Medlin Olbrajt na njenu izjavu da pojedine zemlje imaju višak energenata i da bi bilo dobro da se napravi bolja raspodela tih resursa. Rusija je na Kavkazu dokazala da u zaštiti svojih vitalnih interesa (ljudi, teritorija, resursi) neće prezati da upotrebi sva raspoloživa sredstava. Nova vojna strategija Rusije po izjavi Načelnika Generalštaba podrazumeva i preventivne akcije uključujući i atomske udare u zaštiti svojih interesa. Ovo na umu moraju imati pre svih Poljska i Češka koje su prihvatile instaliranje “raketnog štita” za SAD, a sve navodno zarad pretnji od “otpadničkih zemalja”. Zaista je tragikomično da je ovako brzom povratku Ruskih potencijala (do koga bi sigurno došlo) kumovao upravo američki Predsednik Džordž Buš Mlađi sa svojom naftnom oligarhijom putem namerno izazvanog neprirodno brzog povećanja cene nafte i gasa.

Rusija sa naglo naraslim kapitalom i prihvatanjem nekih od pravila zapadne verzije privređivanja, uspela je da se uključi u svetske tokove nove dominacije putem novca (koga štiti vojna sila) pa tako dobar broj najvećih svetskih energetskih kompanija i izvora (Libija, Alzir), prelaze u ruske ruke. Vredne nekretnine, respektabilne kompanije na Zapadu i drugim interesantnim delovima planete, takođe su postale vlasnistvo Rusa.

Presedan koji je napravila EU i SAD u pogledu Kosova otvorio je Pandorinu kutiju za slična događanja na planeti. Imajući u vidu američku strategiju “proizvodnje i upravljanja krizama”, mislim da su oni isforsirali i naterali ostale zemlje koje još uvek moraju iz raznih razloga da ih slede, da naprave ovako vidljivu grešku. Američki razvoj i dominacija planetom, dobrim delom su se zasnivali upravo na izazivanji sukoba niskog intenziteta, a presedan Kosova im garantuje da će toga i ubuduće (na njihovu radost ) biti.

Područje koje Amerika smatra svojim spoljnim dvorištem - Juzna Amerika, budi se i počinje organizovano da brani svoje interese (resurse). Dvanaest država osnovalo je UNASUR (Južnoamerička Unija-pandan EU) pod vođstvom još jedne od narastajućih svetskih sila Brazila. Organizacija ima sve preduslove da počne da vodi politiku kontinenta prevashodno u skladu sa interesima naroda tih zemalja. Američka dominacija i superiornost u sprovođenju vlastite politike (interesa) dobro je načeta politikom Venecuele, Kube, Bolivije, pa i Brazila. Ostali deo kontinenta uviđa da se razvoj pre može osigurati oslanjanjem na dobar komšiluk no na saveznika koji polako silazi sa glavne svetske scene i mora da se prilagodi novo nastaloj političko-ekonomskoj situaciji na planeti, gde su samo jedan od velikih koji imaju svoje legalne interese.

Indija, zemlja koja zbog izuzetno mlade populacije (prosek starosti 27 godina), izvršnog sistema obrazovanja, tradiconalne privrženosti radu, broja stanovnika (1,2 milijarde) usled čega je drugo po veličini pojedinačno tržiste na svetu, kulturne tradicije od devet hiljada godina, predstavlja takođe jednu od dominantnih nacija u budućnosti. Njen odnos prema američkoj dominaciji sličan je Kini, međutim, tu postoji i želja za sardnjom radi što bržeg razvoja. I sve dok Amerika ne bude imala interes da se meša u vitalne interese Indije (Kašmir), ova zemlja slediće put Gandija, Nehrua, Indire Gandi, što omogućava saradnju sa svima koji u njoj vide ravnopravnog partnera .

Prilikom američkog vojnog povlačenja iz Evrope (prvenstveno Nemačke) i grupisanja njihovih vojnih potencijala u pravcu Azije, Amerika je javno iznela svoj stav da će to područje biti jedan od dominantnih njihovih interesa u 21. veku. Odgovor na njihovo maksimalno prisustvo u regionima Azije, ubrzo je stigao u vidu Šangajske organizacije za saradnju (Rusija, Kina, Kazahstan, Uzbekistan, Kirgistan i Tadžikistan). Ovim zemljama su se veoma brzo kao posmatrači pridružili Mongolija, Indija, Pakistan i Iran. Pakistan i Iran trenutno čekaju odgovor na zahtev da postanu punopravni članovi. Iako su javno deklarisani ciljevi ShOS pojačanje uzajamnog poverenja i dobrosusednog prijateljstva među raznim zemljama-članica; podsticanje efektivne saradnje u oblastima politike, privredne-trgovine, nauke i tehnike, kulture, prosvete, energetike, saobraćaja i zaštite sredine; zajedničko ulaganje u zaštitu životne sredine i regionalni mir, bezbednost i stabilnost, osnova organizacije zapravo predstavlja politicko –vojnu silu koja želi da ograniči vojno i svako drugo prisustvo SAD u regionu i svede ga na normalno kako pripada jednoj od svetskih sila.

EU polako počinje da se distancira od bespogovornog praćenja Amerike u svim poduhvatima. Očigledno da narasla ekonomska sila traži i prostor za delovanje van američkih interesa. Već prilikom bombardovanja Jugoslavijje došlo je do velikih sporova unutar evroatlanskih saveznika koji su se dodatno produbili povodom Avganistana i Iraka. Takođe i kriza oko Gruzije potvrđuje nejedinstvo (uprkos nastojanju da se prikaže drugačije) unutar saveznika. Evropske zemljje imaju snažan interes da sarađuju sa Rusijom - s jedne strane zbog sigurnog snabdevanja energentima (evropske kompanije imaju oko 30 milijardi dolara učešca u najvećim ruskim gasnim kompanijama), a sa druge strane, rusko (sada bogato) tržiste jos dugo će biti gladno raznih proizvoda iz evropskih kompanija (automobili, kućni aparati, namestaj ..). Čini se da struja unutar Evrope koja preko sto godina zagovara jačanje veza Evropa-Rusija polako osvaja pozicije od kojih se Amerikancima diže kosa na glavi. Kombinacija Evrope kao teholoske super sile i Rusije kao nepresusnog izvora sirovina i vojne super tehnologije, predstavlja kombinaciju koju mnogi u Evropi i Rusiji već odavno sanjaju.

Ovakva konstelacija, uz nepomenute Muslimanske zemlje (tradicionalno nezadovoljne Amerikom, sa retkim izuzetcima) i najveći deo zemalja Trećeg sveta takođe u većini nezadovoljnih, predstavlja realno okruženje u kome SAD mora da traži svoju izmenjenu ulogu. Činjenica da ekonomsko-tehnološki gigant koji unutar svoje teritorije raspolaže velikim rezervama energenata i najvećom produkcijom hrane na palneti kao i najrespektabilnijom vojskom, neće lako pristati da se povuče sa dominantne uloge u svetu, koja omogućava prelivanje svih unutrašnjih problema na ceo svet (dolar kao rezervna valuta) i izvlačenja svih vrsta ekstra dobiti koz sisteme (MMF, Švetska Banka, STO, i druge međunarodne organizacije i institucije koje koristi samo kada je to u njihovom interesu) koje je gradila poslednjih 50 godina. Američka privreda u okviru svoje države obavlja 83 procenata svekolike privredne aktivnosti-ubedljjivo najviše u razvijjenim zemljama. Stoga su daleko u najpovoljnijem položaju i svaki njihov grip se na planetu prenosi kao zapalenje pluća.

Trenutno Amerika i dalje ima vodeću ulogu u tehnologijama i vojnu dominaciju. Šta od toga može da im bude oslonac u što dužem zadržavanju sadašnjeg stanja? Dominantna vojna sila suočena je sa obnovljenom Ruskom vojnom moći, za koju su i američki kongresmeni u vreme najveće ruske krize govorili da je ona jedina u stanju da uništi SAD, i da kao takva zemlja mora uvek imati američki respekt. U ovom trnutku za SAD je bolno saznanje da su Rusi spremni da svoje potencijale i upotrebe. Njihova odlučnost naravno više brine Američke saveznike (pogotovo male države), jer uviđaju da se takozvani „nuklearni kišobran“ neće otvoriti za svaku od njih (ako uopšte i hoće za bilo koga osim za samu Ameriku). Koji Američki građanin želi i da pomisli da se zbog zaštite neke od zemalja saveznica moze desiti uništavanje celokupne Amerike, pa naravno i sveta? Iskustava Prvog i Drugog svetskog rata više ne važe, iz prostog razloga što sada više u igri nije nekoliko stotina hiljada američkih života, vać bukvalno kompletna Amerika.

Kina je već upozorila Ameriku da postoje stvari zbog kojih bi sigurno ušla u vojni sukob sa SAD (Tajvan). A rastrzane američke kopnene snage zaista nisu dovoljne da se pošalju u svako dvorište koje SAD proglase za svoj nacionalni interes. Tako da izražena vojna superiornost Amerike više nikoga na svetu ne impresionira (postoje zemlje spremne da sa njima uđu u sukob i sposobne da unište SAD, džaba Amerika njih može da uništi deset puta!). Vojna superiornost zaista je pretnja i upozorenje samo malim i slabim zemljama.

Tehnologije u kojima Amerika i dalje dominira (vojna, svemirska, medicina, novi izvori obnovljivih energenata) omogućavaju Americi da još izvestan broj godina ostvaruje extra profite na planeti. No tehnološki jaz i zavisnost drugih zemalja od njihove tehnologije u drastičnom je padu. Sadašnje zaostajanje Evrope i Japana se procenjuje na 2 do 3 godine, a nadirućih super džinova Kine i Indije na 5 do 7 godina. Novi američki predsednik sigurno neće moći da izjavi da Amerika opet beži pratiocima u tehnološkom smislu više od 10 godina.

Sve gore pomenuto navodi na zaključak da SAD ubrzano mora da se prilagodi novonastalim okolnostima u svetu. Nastavak dosadašnje politike doneo bi nebrojano mnogo nevolja njima a naravno i ostatku sveta. No, kako su na planeti svi naučili da žive sa američkom sebičnošću i arogancijjom, siguran sam da ovoga puta pre svega njima neće biti prijatno da se uvere da „američki san“ nije samo njihova privilegija.

01.09.2008.g.

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM