Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

 

 

 

Branko Radun

HAPŠENJE KARADŽIĆA JE LOŠA VEST

Hapšenje Radovana Karadžića je višestruko loša vest za Srbiju. O tome, čini se, nema smisla govoriti jer onome ko to danas ne vidi u Srbiji ne vrede ni najjači argumenti, a onima kojima je to jasno nema potrebe „obnavljati gradivo".

Problematično je to što su mediji unisono i koordinisano krenuli da obrađuju javno mnjenje s namerom da nam objasne kako je crno zapravo belo. Ovo je prva medijska akcija nove vlade koja je u punom svetlu pokazala apsolutnu hegemoniju demokrata u medijima, kao i to da je „politički korektno" trijumfovalo u toj meri da nijedna medijska ptičica nije mogla da proleti kroz strogo kontrolisani etar. Miloševićeva medijska mašinerija je bila smešna u odnosu na ovu demonstraciju propagandne monolitnosti i sinhronizacije, iako koalicioni partneri u vladi mogu jedni od drugih dosta da nauče po ovom pitanju. Stiče se utisak da ovog puta nisu hteli da dopuste ni „ventil", ili pak „simulaciju dijaloga" kada je reč o koristi-ili-šteti od ovog hapšenja.

Sudeći po medijima, Srbija se radovala hapšenju Radovana, a svi oni koji na to negoduju proglašeni su za „ultranacionaliste", te se u izrazito negativnom kontekstu izveštavalo o protestnim skupovima. Nije ni čudno što oni koji na ulici izražavaju neslaganje sa ovakvim činom imaju negativan odnos ne samo prema nekim medijima, već prema medijima i novinarima uopšte. Ne opravdavajući napade na novinare, moraju se i oni upitati zbog čega njihova pojava među onima koji protestuju izaziva odijum.

Bilo je upadljivo kako su ovaj prljavi posao „ispiranja srpskih mozgova" političari prepustili medijima i medijskim poslenicima. Bili smo zasuti gomilom nepotrebnih, ali spinovanih informacija, bolje reći dezinformacija o privatnom životu „Dr Dabića" da bi se Radovan Karadžić u očima javnosti prikazao kao nemoralan i neozbiljan čovek („vara ženu", „hohštapler" „guru" i sl.), dakle, kao onaj koga nije šteta predati Hagu. Sa druge strane, neki tabloidi predvođeni Blicom su pored ličnih diskvalifikacija i insinuacija već presudili Karadžiću. Neki su ga otvoreno nazivali „zločincem", ili pak kroz sintagmu „guru zločinac" spojili obe medijske strategije. Mediji su se pokazali kao veoma servilni novoj vladi, pre svega demokratama.

Kao najintenzivniji deo „psihološke operacije" spada izveštavanje B92 o Radovanu Karadžiću, ali i o protestima kao o nečemu najnegativnijem, čemu se mora stati na put. Da li je ovo samo deo strategije „demonizacije opozicije", ili pak ozbiljniji poziv na gušenje prava na izražavanje drugačijeg stava i prava na protest? Mediji se dodatno disciplinuju, opozicija pritiska i diskvalifikuje, protesti se guše policijskom akcijom, a kritičari režima denunciraju gotovo kao kriminalci (primer je tekst urednika Vremena Žarkovića „Mere bezbednosti..." ) – dobro došli u devedesete. Uostalom, SPS je ponovo u vladi.

Da se vratimo na medijsko praćenje Karadžićevog hapšenja. Samo mediji koji su potpuno pod kontrolom onih koji nas nastoje milom ili silom „integrisati u svet" mogu da papagajski ponavljaju za Solanom da je to hapšenje „dobra vest". Dobra vest – možda, ali ne za Srbiju i još manje za Republiku Srpsku, dobra vest za sve one koji Srbima ne žele dobro i koji žele da osude ceo jedan narod na montiranom suđenju veka, na kome Karadžić (kad to već nije uspelo sa Miloševićem) treba da odigra ulogu „krunskog svedoka".

Ovo je dobra vest za one ljude u zapadnoj politici i medijima koji su predvodili agresiju na Srbe i Srbiju, kao i za Hrvate i muslimane „u regionu" jer će još jednom potvrditi svoju ispravnost i nevinost, a srpsku krivicu za „dešavanja iz devedesetih". To je dobra vest za sve one koji su bili uključeni u antisrpsku histeriju tokom devedesetih i na njoj pravili poslove, karijere i promocije. Ovo je prilika da se još jednom pokrene medijska mašinerija i da se po ko zna koji put medijski presudi Srbima za ratove, zločine i genocide. Ovo je dobra vest za one koji će pri tome ostvariti neki materijalni ili politički profit, dobiti neki poen u javnosti ili jednostavno podsetiti medije na svoje postojanje učešćem u novoj harangi na Srbiju.

Svi oni koji razmišljaju o imidžu Srbije treba da misle o tome da će nam ta ponovna medijska satanizacija uništiti i ono malo pozitivnog u slici koju šaljemo u svet. Oni koji najviše govore o imidžu Srbije ovim potezom potpuno su ga unakazili jer će obnoviti najgore negativne stereotipe o Srbiji i Srbima u globalnim medijima. Smešno je kako se neki napinju da poput Jakše Šćekića dokažu kako je sve ovo dobro za imidž Srbije, kako sada sa balastom još jedne moguće osude možemo krenuti u srećnu evrobudućnost, kada je svima jasno da je „istina negde drugde". Kada se kod nas ne može čuti razborita rasprava na temu koliko je ovo hapšenje štetno po nacionalni interes – a sigurno da jeste – moramo se baviti negativnim uticajem svega ovoga na sliku Srbije u svetu. Da se sačekalo određeno vreme, Haški tribunal bi završio sa radom, pa ne bi bilo prostora za medijsko-sudsku presudu na globalnom planu iako bi naša zemlja imala obavezu da tim ljudima sudi ovde.

Ovo je loša vest jer nam zapravo nisu ni tražili Karadžića, već Mladića, pa – kako reče Slobodan Antonić – uhapsivši ovoga koji je važniji, mi nismo ništa dobili, već nam odmah traže i „onoga". Pri tome smo, da ne bi bilo nekih nedoumica, odmah obavešteni od „komesara" Evrope da time Srbija ništa neće dobiti, čak ni neke pare. Osim što će neko možda dobiti onih „cinkaroških" pet miliona dolara. Čak se nije ni trgovalo kako je to nekada predlagao „tržišno orijentisani" St. Protić na sednicama DOS-a povodom rasprave o isporučivanju Miloševića Zapadu. Dakle, dali smo onoga kojeg nam nisu tržili, a čije suđenje i gotovo sigurna presuda u Hagu mogu da Republiku Srpsku dovedu do ruba nestajanja, a Srbiju u izuzetno težak položaj. Čak i umereni Obrad Kesić ističe da će nakon hapšenja Karadžića Srbiji slediti verovatno samo novi pritisci, te da će se negde morati reći „ne". Jedino što će Srbija od ovoga dobiti su novi zahtevi i ucene. Kao šlag na medijskoj torti je izjava Svilanovića koji ovo štetno i kukavičko hapšenje predstavlja kao ko zna kakvu hrabrost i kao pokazatelj liderske snage našeg predsednika. Šta reći na sve to – osim da je reč medijsko spinovanje dobila novo značenje, jednu sasvim virtuelnu dimenziju.

Hapšenje je loša vest jer se ovim nastavlja ponižavanje Srbije, što opet jača unutrašnje podele. Posle „Haradinaja" i „Nasera" haški lobi ne može u svoje priče o objektivnosti „tribunala" da ubedi ni uposlenike u NVO sektoru. Zato ovo hapšenje na moralnom planu izaziva osudu, na emotivnom ogorčenje, a na racionalnom svest o šteti po nacionalni interes. Sve ovo slabi poverenje građana ne samo u ovu vladu već uopšte u državu, koja se pokazuje kao vazalna jer ispunjava i ono što se od nas ni ne traži (barem ne sada). Takvim političkim putem je krenuo i Zoran Đinđić, pa je shvatio da se na taj način Zapad samo navikava na servilnu poslušnost, te je pokušao da napravi zaokret od takve gubitničke politike. Očigledno da se Tadić nije učio na greškama svog prethodnika i da ne sledi njegovu „kosovsku fazu". Ovakav „start" nove vlade, po čemu će verovatno biti i zapamćena, zacementiraće unutrašnje političke podele na „dve Srbije" i pored medijskih deklaracija o nacionalnom pomirenju. A podeljeno i frustrirano društvo ne može da se sabere i krene napred u pravcu razvoja i stabilnosti.

Amerikanci su bili svesni svih ovih činjenica kada je posle građanskog rata pobednički Severnjaci trebalo da sude njihovom „Radovanu" – južnjačkom predsedniku Džefersonu Dejvisu (konfederalni predsednik 1861–1865) za „izdaju". Bio je u bekstvu kao i Karadžić, međutim, tu se sva sličnost sa Srbijom danas završava. Javnost juga je otvoreno podržavala „svog predsednika", a mnogi advokati su se javili dobrovoljno da ga brane. Pobednici sa severa su bili mudri, pa nisu sudili predsedniku „odmetnutog juga" da ne bi dodatno povredili osećanja onih koji su bili poraženi. A proslavljenom generalu Liju, „južnjačkom Mladiću", nisu ni nameravali da sude, već je ostario i umro poštovan od „obe Amerike". Severnjaci su to uradili jer su nastojali da se američko društvo integriše i da što pre zaboravi na rane minulog rata. Isto tako, nisu želeli ni da priušte evropskim državama šansu da se naslađuju unutarameričkim sukobima. Zbog te mudrosti (neko će reći političkog pragmatizma) Amerika je postala to što je postala, a zbog nedostatka iste Srbija tavori u beskonačnosti unutrašnjih trvenja.

 

 
 
Copyright by NSPM