Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet

 

 

Branko Radun

AMERIČKA „NAVLAKUŠA“ I GRUZIJSKI USTAV IZ 1974.

Zanimljivo je kako se konflikt u Gruziji doživljavao u domaćoj i svetskoj javnosti. Ratna dešavanja u Gruziji ulila su novu dozu optimizma Srbima i Rusima u pogledu toga da je Moskva konačno pokazala spremnost da i oružjem brani svoje vitalne interese, a istovremeno su podstakli zabrinutost na Zapadu. Kod nas su preovlađivali stavovi o povratku Rusije na svetsku scenu kao značajne sile sa kojom više Zapad ne može da manipuliše i čije stavove će morati da uvažava. Na zapadu su najpre anglosaksonski mediji pokrenuli jednu antirusku histeriju kojom nastoje da zaplaše pre svega „svoje" ali i ceo svet novom „ruskom opasnošću", što je, gle čuda, nekako odgovaralo i republikancima u predizobrnoj kampanji na predsedničkim izborima u SAD. Svetska javnost, iako pod ogromnim uplivom zapadnih medija, nije za sada preterano podlegla toj antiruskoj kampanji.

KO JE U PLUSU A KO U MINUSU

Međutim, kad se u potpunosti sagledaju sva dešavanja oko dejstava u Gruziji i nastale posledice dolazi se do zaključka da Rusija zapravo i nije mnogo profitirala u svemu tome, a da bi u perspektivi mogla biti i na gubitku (naročito ako Gruzija i Ukrajina odu u NATO). Nije sporno da su morali reagovati na takvu provokaciju, no pitanje je koliko im je i sadašnja pozicija u Gruziji donela pozitivnog osim, naravno, povratka nacionalnog samopouzdanja. Iako je Rusija pokazala sebi, Zapadu i svetu da je odlučna zemlja koja je sposobna i da brzo i efikasno vojno reaguje u svom okruženju, pitanje je koliko u konačnom skoru ima pozitivnih spoljnopolitičkih poena.

Stvari stoje ovako na terenu: Nakon završenih oružanih dejstava Gruzija je de fakto u potpunosti ostala bez kontrole nad Južnom Osetijom i Abhazijom. Ruska Federacija ih je napokon priznala. Dakle, Gruzija je ostala bez Abhazije i Južne Osetije. Sa druge strane, Rusija je ostala bez uticaja u Gruziji, koja je s njom prekinula diplomatske odnose i istupila iz zajednice nezavisnih država. Ovde je potrebno dodati da su Gruzinci pravoslavni narod u kome postoje jaka proruska osećanja, pa je čak i opozicija do ovog konflikta bila umereno proruski nastrojena. To gotovo sigurno više neće biti slučaj u jednom dužem periodu. Stoga je ovakva vojna avantura u koju je očigledno „navučen" Tbilisi na kraju ispala najštetnija za ovu kavkasku zemlju, ali i za gruzijsko-ruske odnose ; što znači i za ruske interese u regionu. Rusija se potvrdila kao najjača sila kaspijskog regiona, ali je protiv sebe dobila jedan narod koji je do sada kroz istoriju bio izuzetno vezan za Moskvu (Rusija je oslobodila ovu zemlju od turske okupacije, a u Rusiji postoji i velika gruzijska dijaspora).

Rusija je u iznudici morala povući radikalnije poteze, jer je ovo bio izazov koji se nije mogao ignorisati ne samo kad je u pitanju Gruzije, već i kad su u pitanju međunarodni odnosi. Razumljivo je što su posle efiksane vojne akcije odlučili i da priznaju nezavisnost ovih dveju autonomnih republika, no pitanje je koliko se time postiglo, jer osim Rusije njih nije priznao niko osim Nikaragve. Dakle, to jeste udar po prividu međunarodnog poretka koji Amerika ukida promovišući „Kosovo kao izuzetak", ali postavlja se pitanje kakvi su efekti tog priznanja na duže staze. To u sferi odnosa sa Gruzijom stvara trajnu prepreku, dok na međunarodnom planu pravi trenutno neugodnu poziciju Americi i njenom nastojanju da održi iluziju postojanja međunarodnog prava i poretka.

Iako je Rusija pokazala vojnu odlučnost i efikasnost na diplomatskom planu, nija najjasnije šta se želi postići. Amerika je izvršila pritisak na EU koja se disciplinovala u „diplomatskoj akciji" posredovanja na relaciji Moskva – Tbilisi , ali zapravo sa namerom da spasu Gruziju i da se Moskva povuče. Čini se da je Moskvi bilo dovoljno što je pokazala vojnu odlučnost pa je spremna da ide i na kompromise sa EU, to jest da popusti pred diplomatskim pritiscima proameričke diplomatije EU. Razumljivo je i to da je Rusiji cilj da normalizuje odnose sa EU koji su sada, pod pritiskom SAD, u određenoj meri narušeni, ali je pitanje koja je to mera popuštanja koja joj ne bi ugrozila interese u regionu i smisao vojne operacije koja je izvedena.

Ono što je svima očigledno jeste da je Amerika napravila jednu geopolitičku štih probu sa svojim čovekom Sakašvilijem na Kavkazu kako bi testirala rusku sposobnost "odgovora na izazove" koje im upućuje u predvečerje mogućeg napada na Iran . Verovatno su očekivali ovakav ili sličan odgovor od zemlje koja se smatra dominantnom u tom regionu (čak i u „smutno vreme" Borisa Jelcina). Delovalo je to kao rizična operacija jer se stvar mogla oteti kontroli pri čemu bi se u Tbilisiju mogla očekivati i promena proameričkog režima, što bi bio jedini način da SAD bude na trajnom strateškom gubitku u ovom regionu. No, očigledno je da je taj rizik bio sveden na razumnu meru i kao takav prihvatljiv za američke geopolitičke gejmere. Oni su jednostavno gurnuli Rusiju pred nezgodan izbor – što god da uradi može da bude loše po nju – a to je neretko i suština strateških igara. Ako ne reaguje pokazaće se slaba, a ako reaguje biće prikazana kao agresor. Rusija je verovatno svesna „strateške navlakuše" odlučila za ono što joj se u ovom momentu čini kao manje loša opcija.

No, da se vratimo malo u prošlost. Nakon raspada Sovjetskog Saveza 1990. i 1990. u Gruziji je došlo do serije građanskih ratova između Gruzina i Abhaza, Gruzina i Osetina, kao i između samih Gruzina pristalica prvog postkomunističkog predsednika Zvijada Gamzahurdije i Eduarda Ševarnadzea, bivšeg sovjetskog ministra spoljnih poslova. Tokom 1992. ruske snage su uspele da zbace Gamzahurdiju (bliskog prijatelja hrvatskog predsednika Franje Tuđmana), pomognu Ševarnadzeov dolazak na vlast, postave svoje trupe na linije razdvajanja između gruzijskih trupa s jedne, i južnosetinskih, abhaskih, pa čak i adžarijskih sa druge strane. Kruna svega bilo je pristupanje Gruzije Zajednici nezavisnih država. Na teritoriji Gruzije su nastavile da postoje de fakto tri države koje niko nije priznao, ali Gruzija nije imala kontrolu nad njima. To su Abhazija, Južna Osetija i Adžarija. Takvo stanje je potrajalo do kraja 2003. kada su uz pomoć "ružičaste revolucije" Amerikanci na vlast doveli Mihaila Sakašvilija, bivšeg Ševarnadzeovog ministra pravde. U proleće 2004. Sakašvili je pod kontrolu Gruzije vratio Adžariju bez jačeg otpora. Ova autonomna republika nije naišla ni na podršku Rusije. Odnosi Rusije i Gruzije su se polako ali sigurno kvarili sve do avgusta ove godine.

Amerika je ovim malim ratom dobila dosta poena, što naravno pod uticajem jednostrane medijske slike nije tako očito. Pre svega, uz pomoć medijske kampanje skinula je Rusiju sa trona moralnog autoriteta i međunarodnog arbitra koji im, recimo u Savetu bezbednosti, smeta kod pokušaja da proguraju na mala vrata svoje „izuzetke" poput Kosova. Drugo američka spoljna politika sada lakše može da preko Izraela udari po Iranu po logici „eto vidite to i Rusi rade".

Tu je kao dobitak i uspešno diplomatsko disciplinovanje EU kojom dominiraju proamerički ljudi poput Sarkozija koji je pokretao „evropsku" diplomatsku inicijativu oko Gruzije. Nije bez značaja za američku politiku i novi osećaj nesigurnosti i ugroženosti (spoljnopolitičke i energetske) u nekim evropskim krugovima. Treće, i možda najznačajnije, jeste to što se ovim sukobom kvare ili barem zamrzavaju na postojećem nivou nemačko-ruski odnosi. A poznato je da anlogsaksonska diplomatija skoro dva veka uvek sa najvećom pažnjom prati odnose Berlina i Moskve, pa im se "pali lampica za uzbunu" uvek kada oni budu srdačni i prijateljski. Naime, njihova geopolitička noćna mora je ono što je nekada i Fridrih Niče predlagao – rusko-nemački savez. Ovim spoljnopolitičkim poenima treba dodati i jedan na domaćoj političkoj sceni – „kavkaski rat" je dobro došao republikancima u kampanji ne samo da bi pomoglao njihovom kandidatu na izborima već i da bi Amerika dobila, novo-starog, preko potrebnog strateškog protivnika.

TITOISTIČKA POSTMODERNA

Pa kakvo je rešenje bilo optimalno kako za Gruziju tako i za Rusiju, tako i za regionalnu stabilnost. Gruzija već godinama otcepljenim republikama nudi visok stepen autonomije, otprilike kao Srbija Kosovu uz učešće u centralnim organima sa pravom veta. Da je recimo Rusija predložila jedan ustavni aranžaman Gruziji koji bi garantovao Osetiji i Abhaziji ono što je Kosovu nudila Srbija, ili čak ono što je Kosovo imalo po ustavu iz 1974. verujemo da bi sve strane ostvarile svoje interese (naravno i da se nečega odreknu). Gruzija je mogla biti konstituisana po titoističkom ustavu Srbije iz 1974 sa dve pokrajine koje su u potpunosti samostalno odlučivale o svojim pitanjima i potom preko svojih poslanika u skupštini Srbije o pitanjima cele Srbije, a odluke koje su tako donosili važile su samo za užu Srbiju. Pošto Gruzija više nije federalna jedinica Sovjetskog Saveza ovim republikama bi trebalo omogućiti i prava na svojevrsna diplomatska predstavništva.

No, pitanje je da li bi Gruzija, koja nikada kao samostalna država nije imala u sastavu ove teritorije i koja ih je dva puta vojno izgubila, pristala na status na koji je pristala Srbija 1974 godine. Ipak, ovo više govori o tome kakav ponižavajući je bio položaj Srbije u titoističkoj Jugoslaviji no o realnom sagledavanju svoje pozicije od strane političkog vođstva u Tbilisiju. Srbija je, dakle, bila u odnosu na Kosovo (davno pre njegove okupacije od strane NATO-a) kažnjena kao da je vojno poražena zemlja, iako su oba antifašistička pokreta u Drugom svetskom ratu bila po svom sastavu srpska.

Postizanjem ovakvog ili sličnog fleksibilnog rešenja Gruzija bi vratila u svoj sastav Južnu Osetiju i Abhaziju, a Rusija bi kao posrednik i garant ovog rešenja dobila veliki uticaj u Gruziji i sprečila njeno klizanje ka NATO-u. Osetija i Abhazija bi dobile mir i stabilnost te normalizaciju odnosa sa Gruzincima. Trenutno stanje ne odgovara gotovi nikom u regionu. Rusija se morala vojno angažovati da bi posle toga trpela medijske udare i diplomatske pritiske od proameričkih političara EU, te da na kraju pravi ne male ustupke. Diplomatski „krimski rat" je realnost sa kojom svi računaju, iako i Moskva i Zapad, svako iz svojih interesa govore o buđenju ruskog medveda. Rusiji to odgovara jer se time vraća samopouzdanje naciji koja je preživela ponižavajuće devedesete, Zapadu, pre svega Americi, da bi od Rusije napravili novog „bauka".

Najveći gubitnik je naravno Gruzija koja je od strane Amerikanaca žrtvovana kao pion u geopolitičkoj šahovskoj igri na Kavkazu. Ona je čini se trajno ostala bez dobrog dela svoje teritorije, bez značajne infrastrukture, sa poraženom vojskom i izuzetno ugroženom ekonomijom. Sada postaje izuzetno zavisna od pomoći SAD (što je isto tako poen za Vašington) i verovatno će morati ući u NATO strukture, a pri tome jedva kontroliše i svoju obalu.

Ko je još imao štetu od ovog „malog rata" osim nesrećnih stanovnika Osetije koji su najviše propatili. Region je isto tako oštećen jer je Tbilisi svojim avanturizmom ugrozio stabilnost i mir na ovom prostoru. Evropska Unija je zbog ovoga morala ponovo pod američki diplomatsko-medijski kišobran, a Poljska i bukvalno pod „antibalistički". Sukob i kriza na Kakvazu su ograničili manevarski prostor EU (pa i uvek krhko jedinstvo Unije), čak i onih krugova koji nisu pod dominacijom SAD. Naročito su pod udarom i paskom, a o tome smo govorili, odnosi Rusije i Nemačke - što je verovatno i glavni spoljnopolitički poen američke politike. No, velika strateška igra se nastavlja, stvari se ubrzavaju (iako nismo skloni kvaziteorijama o ubrzavanju istorije) događaji se smenjuju filmskom brzinom, a očekivano pucanje globalnog finansijskog balona verovatno će izazvati i ratnu pucnjavu na Bliskom istoku, a tada sledi nova podela karata.

 

 
 
Copyright by NSPM