Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

 

 

 

Branko Radun

OD MILOŠEVIĆEVE DO TADIĆEVE SRBIJE

Ako bismo, po starom istorijskom običaju, određeni vremenski period nazivali po onim ljudima koji su imali ključnu ulogu u političkom životu, onda je Srbija preživela Miloševićevo, Đinđićevo i Koštuničino vreme, da bi dočekala i „Tadićevo doba“. Iako postoje velike razlike u ulogama koje su ovi lideri i igrali u najnovijoj istoriji Srbije, ne može se sporiti da su se ključna politička dešavanja, pa čak i sudbina zemlje prelamala preko ovih „srpskih vladara“ i njihovih ličnosti.

Miloševićeva...

Period Miloševićeve vladavine je obeležio pad komunizma i raspad Jugoslavije koji je kulminirao etničkim sukobima. Milošević je uspeo da se brzo i bez velikog otpora učvrsti na vlasti na kojoj je ostao 12 godina, i ko zna do kada bi bio na čelu Srbije da nije bilo agresije NATO-a koja je imala za cilj okupaciju Kosova i kontrolu centralnog Balkana. Vladavina Slobodana Miloševića obuhvata čitavu jednu dramatičnu i tragičnu epohu u istoriji naše zemlje, dok se postpetooktobarska vlast, i pored značajnih razlika među vladama može, u društvenom pogledu, smatrati jednom istorijskom celinom.

U političkom smislu, vladavina Miloševića je pojava izrazite lične vlasti, neki bi to, poput Slobodana Antonića, nazvali modernim cezarizmom. U opozicionoj optici je često Milošević jednostrano viđen kao jedan običan diktator (komunistički ili nacionalistički) iako ga javnost nije tako doživljavala, o čemu svedoči i velika podrška na izborima. U društvenom pogledu, Srbija je preživljavala tranziciju posebnog tipa u kojoj se nije formalno dešavala privatizacija, ali su tajkuni i kasta direktora defakto privatizovali ekonomiju i druge sfere društvenog života. Režim nije želeo otvorenu privatizaciju čuvajući socijalni mir i kontrolu nad resursima (što se, delimično, nastavilo i posle Petog oktobra). Na to je uticala i svest da se privredni i infrastrukturni resursi ne prepuštaju olako i budzašto strancima, što se posle Petog oktobra desilo.

Ocene prirode vladavine Slobodana Miloševića su i dalje protivrečne: za neke je on nacionalistički lider odgovoran za raspad zemlje, a za druge Jugosloven i komunista, za jedne mračni diktator, a za druge čovek koji je uveo Srbiju u demokatsko višetranačje, za jedne je bio militantni lider koji je pokretao ratove, a za druge je bio kolebljivac, pa i izdajnik prekodrinskih Srba. Ono što je jasno kod ovih protivrečnih stereotipa je da su svi oni u velikoj meri generisani na Zapadu: naročito ono o Miloševiću kao nacionalisti i ratnom vođi – sa ciljem da se on, kao prepreka ostvarivanju njihovih ciljeva i interesa oslabi. Problem razumevanja Miloševića komplikuje to što je nekadašnja „ratna propaganda“ iz devedesetih u velikoj meri prihvaćena i od demokratske opozicije, pa se tim stereotipima robuje i danas.

Đinđićeva....

Peti oktobar je označio kraj Miloševićeve vladavine, ali i kraj jednog tipa vlasti u kome smo na čelu zemlje imali jednog jakog čoveka autoritarnog stila vladavine koji je zamenjen „predsedništvom DOS-a“, u kome je u prvo vreme postojala „ravnoteža nemoći“, kako između ključnih igrača Đinđića i Koštunice, tako i među ostalim političarima ove šarolike koalicije. Peti oktobar je označio i promenu u geopolitičkoj orijentaciji Srbije – od jedne kolebljive „i istok i zapad - ni istok ni zapad“ orijentacije – ka otvoreno prozapadnoj politici. Na ekonomskom planu se posle poluzamrznute tranzicije prešlo u fazu brzih i haotičnih promena koje su, ionako iscrpljenu privredu potpuno prepustile destruktivnoj kombinaciji korumpiranih političara, pohlepnih tajkuna i agilnih stranih kompanija.

Ubrzo posle Petog oktobra se ključne pozicije vlasti i moći, a zatim i privremeno dvovlašće – pretvaraju u vlast reformskog klana oko Zorana Đinđića. Stoga bi, iako je formalno Koštunica bio predsednik savezne države, ovaj period ipak nazvali Đinđićevim, a naročito od kraja 2001. godine. Ovo vreme karakteriše politički voluntarizam reformskih komesara na čelu sa Đinđićem i neoliberalni ekonomski projekat „ekspertskog klana“ na čelu sa Dinkićem. Čitav period Đinđićeve vlade potresaju unutrašnja trvenja i političke krize kojima se nije video kraj. Srbija je izlazila sve slabija i slabija iz ovih političkih sukoba i raskola. Brojna vladajuća kaolicija je na površinu izbacila najgore strane demokratskog uređenja (korupcija, strančarenje...), a da je pritom malo pozitivnog viđeno.

U senci političkog, pa i ideološkog sukoba između predsednika i premijera, u kome je recimo najbrojnija stranka DSS bila izbačena iz parlamenta od strane „politbiroa DOS-a, tinjao je sukob između Đinđića i Dinkića oko kontrole nad ekonomskim resursima i oko daljeg puta reformi koje nisu davale nikakve rezultate. Tragična smrt premijera Đinđića je, čini se, ovaj sukob odložila za koji mesec kada je kulminirao u seriji skandala koji su potresali Živkovićevu vladu. Vlada koja je nasledila ubijenog premijera bila je sastavljena od njemu bliskih ljudi koji nisu uspeli da se snađu na tim pozicijama.

Koštuničina...

Tako je Srbija od petog oktobra išla iz jednu krize u drugu sa manjim predasima i došla do novih iznuđenih izbora (prvo neuspešnih predsedničkih, na kojima je Nikolić napravio prvi radikalski uspeh). Novi izbori su doneli nove odnose snaga: demokrate bez lidera i slaba vlada potresena korupcijskim skandalima, a radikali u usponu. Takvi odnosi snaga ponovo su izbacili Koštunicu – kao centralnu figuru političke scene koji je i formirao vladu u martu 2004.

Glavna obeležja Koštuničine vlade su: političko smirivanje konflikata i privremena stabilizacija političke scene. Slabost nove vlade je bila njena heterogenost i nastavak neuspešne ekonomske politike vođene od strane „eksperata“. Medijski neaktivnu i politički konfuznu vladu je počeo da podriva postojeći „dosovski“ medijsko-politički establišment. Prilika da se DS, kao miljenik Zapada i domaće elite, ponovo vrati na scenu su bili predsednički izbori, na kojima vladajuća koalicija nije imala ozbiljnog kandidata. Pobeda Tadića na predsedničkim izborima je bila prvi veliki udar na autoritet Koštuničine vlade i od tada se erozija neprekidno nastavlja, uz kraće ili duže pauze.

Koštuničina vlada je „što zbog objektivnih okolnosti, što zbog subjektivnih razloga“ bila neprekidno pod udarima prozapadnih medija sklonih DS-u, ali i pod pritiscima Zapada da pokaže veću „kooperativnost“ oko Kosova. Osim smirivanja političkih konflikata i principijelna politika oko Kosova predstavlja neobično dostignuće vlade u podeljenoj Srbiji. Čak se pamti i redak slučaj ostvarivanja nacionalnog konsenzusa svih relevantnih partija oko pregovaračke platforme za Kosovo i oko novog ustava Srbije. Naravno, to je ipak bilo pre privremeno političko primirje, no iskreno i dosledno poštovanje nečega što se podrazumeva u civilizovanim zemljama – nacionalni koncenzus o vitalnim pitanjima.

No, i pod Koštuničinom vladom je, i pored pomaka prema patriotskoj orijentaciji, nasleđena „dosovska paradigma“, koju karakteriše jednostrana prozapadna orijentacija i „Evropa bez alternative“. Mediji i kulturna sfera su i dalje bili u rukama proevropski orijentisanih krugova, pa se može reći da je Đinđićeva „ideja“ i dalje bila dominantna, iako ovo ne bi lako prihvatili ni njegovi sledbenici, a ni politički oponenti. Tek se pri kraju mandata vlade, od strane DSS-a, krenulo u kampanju protiv NATO-a, iako to nije značajnije promenilo vladajuću evroreformsku paradigmu. Osim ovog postpetooktobarskog, ideološko-medijskog kontinuiteta, postoji i onaj ekonomski – u vidu neoliberalnog koncepta otvaranja tržišta i rasprodaje privrednih resursa Srbije od strane istog „ekspertskog klana“.

I na kraju – Tadićeva

Tadić je došao na vlast superiornom eksploatacijom medijske tehnologije, zatim veštim korišćenjem slabosti političkih oponenata – kao na primer nespremnost DSS-a za predsedničke izbore 2004. godine. Početak uspona je sigurno pobeda na predsedničkim izborima kada je Tadić uspeo da dobije podršku Zapada, domaćih medija, tajkuna i velike većine stranaka. To je i početak slabljenja pozicije Koštunice i njegove vlade koja nije imala medijsko-političke kapacitete da se nosi sa dominantnim DS-om. Demokrate su nametale teme u medijima i diktirali tempo političke utakmice, pa su tako uspevali da budu jedina opoziciona stranka u Evropi koja uvek iznudi izbore i koja dominira u medijima pod uticajem vlade. Kombinacija uspešnog marketinga i političkog manevrisanja, a da pri tome niko od ozbiljnijih političkih aktera nije „načeo“ Tadićevu „predsedničku poziciju“ doveo je DS pred vrata republičke vlade.

Politički lomovi u skupštini prošle godine oko izbora Tome Nikolića i formiranje „druge Kostuničine vlade“ je zapravo pobeda Tadića i DS-a. Iako su prodemokratski mediji spinovali kako je to navodno veliko popuštanje Koštunici od strane Tadića – realnost je bila da je to bila vlada u kojoj dominiraju DS i G17. I ne samo to već je tumbanje u skupštini i izbor vlade zapravo oslabio političke Tadićeve oponente, a pre svega Koštunicu. To je bila prilika da se formira „patriotska vlada“ i da se zaustavi prodor DS-a prema republičkoj vlasti.

Drugi momenat kada se vlast mogla „oteti“ Tadiću bio je posle raskola u vladi početkom godine kada je došlo do raspisivanja izbora. Postavlja se pitanje: zašto tada radikali i DSS nisu iskoristili šansu da formiraju vladu umesto da idu na rizične izbore. Teško je proceniti koliko je to bilo greška, a koliko plod određenih pritisaka. Slično je i sa, od SPS fingiranim, pregovorima oko formiranja „nacionalne vlade“.

Nova „proevropska“ vlada u kojoj dominira DS (iako ne treba potceniti ni značaj G17 i SPS-a) jeste konačni trijumf Tadića i njegovog tima. Pokazalo se da kombinacija dobro pozicioniranog marketinga, kvalitetne medijske kampanje, preciznog političkog i finansijskog pritiska iz zemlje i sveta donosi pobedu. Cinici bi rekli da su ovu vladu formirali ambasadori i tajkuni te da su demokrate samo statirale. No, ono što se kod ljudi računa je pobeda, a oni koji gube mogu da se ljute. Ipak, način formiranja vlade govori mnogo više o toj vladi nego šta drugo.

Osobenost nove Tadićeve vlasti je da, za razliku od čisto proevropske retorike Đinđićeve vlade i kosovske Koštuničine, ona vešto kombinuje jednu i drugu, s tim da joj politički ono „kosovsko“ ima realno malu težinu. Ova vlada ima misiju da, sa jedne strane preterano ne ometa proces odvajanja Kosova od Srbije kroz proces instaliranja Eulexa (i preko SSP-a koji legalizuje secesiju), a da pritom ipak odaje utisak da joj je do Kosova stalo. Ili, drugim rečima, imaju problem kako da nezavisnost Kosova Srbi ne primete, a ako i primete da se ne ljute, a iako se ljute da za to ne smatraju odgovornim aktuelnu vlast. To će biti veliki test za establišment koji ima skoro totalnu medijsku dominaciju, takvu, kakvu nije, čini se, imao ni Milošević. Kao da je Srbija potpuno odustala od spoljne politike i da istu simulira imajući samo na umu medijske efekte na domaću javnost.

Tadićeva Srbija deluje slabije i beznadežnije od onih „prethodnih“. Ova vlada je demonstrirala „maksimalnu kooperativnost“ prema Zapadu hapšenjem i isporučivanjem Karadžića, po čemu će početak njenog rada biti upamćen. Stiče se utisak da je Kosovo ovoj vladi samo marketinški problem, kao i mnogo šta drugo. Marketing i negativna medijska kampanja su doveli do pobede DS-a i Tadića i oni će biti, pored novca (kojeg je sve manje) i policije, glavne poluge njihove vlasti. Samo sa jačom finansijsko-investicionom injekcijom, ova vlada može da se nada stabilnosti, a tamni oblaci globalne finansijske krize ne obećavaju ništa dobro malim i siromašnim zemljama. No, opstanak jedne vlade zavisi, ne samo od snage i slabosti vladajuće koalicije i okolnosti u koje zapada, već i od sposobnosti opozicije da iskoristi pružene šanse. Čini se da će ova vlada više opstajati ne na sopstvenoj snazi i stabilnosti, koliko na slabosti i razjedinjenosti opozicije. Aktuelni raskol u SRS-u samo potvrđuje ovu tezu.

Naravno da niko od lidera posle Petog oktobra nema ni deo one vlasti i moći kakvu je imao Milošević, ali se i ona, po intenzitetu i vrsti, razlikuje „od slučaja do slučaja“. Đinđić je polako preuzimao vlast u DOS-u i potiskivao Kostunicu, da bi ostvario političku dominaciju u političkom životu Srbije, ne birajući sredstva. No, ipak je ekonomsku sferu prepustio „ekspertima“, uostalom, kao i oni koji su posle njega bili u premijerskoj fotelji. Posle sloma Živkovićeve vlade u „smutnoe vreme“ sablje i skandala dolazi koaliciona vlada na čelu sa Koštunicom u kojoj ovaj nije uspeo da ostvari ni deo moći koju je imao Đinđić. U drugoj Kostuničinoj vladi njegova pozicija je bila znatno slabija no u prvoj.

Sada se čini da je Tadićeva vlast neprikosnovena i da njegova politička opcija suvereno vlada ključnim polugama moći. Naročito se, posle radikalskog raskola koji bi se mogao upisati u još jedan uspeh Tadića, čini da je perspektiva ove vlade dugovečna. Na prvi pogled, demokrate drže sve konce u svojim rukama, a opozicija deluje konfuzno, podeljeno i pacifikovano. Međutim, stvari nisu tako jednostavne kako izgledaju na prvi pogled, jer su ekonomija i bezbednosne strukture u velikoj meri pod kontrolom koalicionih partnera. Čini se da ni Tadić nema taj stepen kontrole nad svojim stranačkim „saborcima“ kakvu su imali prethodni lideri Srbije. Ako uzmemo u obzir moć ambasadora & tajkuna u Srbiji, kao i to da je pitanje kome su pojedini ministri lojalni, onda se prividna politička svemoć predsednika u značajnoj meri topi. Stoga se može reći da Tadićeva politička opcija, uz pomoć svojih sponzora, suvereno vlada Srbijom, ali ne i sam Tadić. On je nalik nejakom Urošu u Srbiji – koja je sve slabija i sve manja.

 

 
 
Copyright by NSPM