Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo Danas

 

 

 

Mihalj Ramač

Biti ili ne biti

Sve što se desi, dobro ili loše, u Srbiji može biti izgovor za nerad. Primer daju narodni poslanici. Što bi sedeli u skupštini, kad ne moraju? Protekle sedmice imali su bar tri opravdanja. Prvo, raspali se radikali. Drugo, propade prečica za Evropu. Treće, bitka za Kosovo. Više nego dovoljno razloga za dokoličarenje o narodnom trošku. Pristalice radikala i dalje ne razumeju ko je njihov: oni što ostaše sa Šešeljem ili oni što odoše s Nikolićem. Razumeli bi kad bi videli razliku. Posvađani kumovi im ne olakšavaju muke. Svaki vojvoda prikazuje se kao anđeo, pa nije jasno ni kako su toliko godina mogli zajedno ni kakva zla sila ih je razdvojila.

Srbija je dosad znala samo za netrpeljivosti koje su iznutra razjedale vladajuće koalicije. Sada gleda isti film na opozicionoj strani. Bez opozicije, nema demokratije. Slaba opozicija stvara opasno moćnu vlast. U društvima bez demokratskih navika opozicija se smatra odvratnim smetalom, ako ne i neprijateljem opšte dobrobiti. Ko je posle Petog oktobra prozborio nešto protiv vlasti, posmatran je istim očima kao opozicija pre tog datuma. Osam godina kasnije, sve je kao što beše. Izuzetak je gradonačelnik Beograda. Nije odoleo iskušenju da ujede bivšeg genseka radikala, sve hvaleći njegov tobožnji opozicionarski učinak. Kakve god bile zasluge bivšeg genseka, bolje je zemlji u kojoj opozicija stalno bocka vlast nego onoj gde svi tapšu. Vlast će uvek tvrditi da radi bolje od prethodne i da ulaže napore. Opozicija mora da je danonoćno pritiska sa svih strana: zato što kasne vozovi, zato što se prodaju nepostojeći stanovi, zato što je hrana preskupa, zato što nisu svi jednaki pred zakonom.

Radikali su pojeli sami sebe najviše zbog toga što nisu bili prava opozicija. Umesto da neprestano ukazuju na grehe, greške i propuste vlasti, oni su paradirali u donjem vešu s likom svog vođe i podvriskivali protiv svetskih nepravdi. Za domaće nisu marili, jer su do grla upleteni u njih. Da su zastupali nezaposlene, siromašne seljake i neprijavljene radnike koji rade za crkavicu, radikali bi bili korisni otadžbini. Iako su znali da za njih glasaju mahom oni kojima ne pretiče, oni su vodali ljude po ulicama kobajagi radi odbrane prava jednog prebogatog kockara. Time su svoju partiju učinili jalovom i beskorisnom i otvorili prostor za prvog ko prihvati ulogu sirotinjskog vođe. Većinu stanovnika i glasača u Srbiji čine ljudi koji imaju manje od 400 evra mesečno. Ko im želi dobro i želi njihove glasove, moraće jezikom koji ti ljudi razumeju ponuditi više od praznih priča. Na Šešelju i Kosovu dobijaće se sve manje glasova. Pucanje radikalskog balona trenutno odgovara samo vlasti. Posmatra li se na duži rok, ono može biti blagotvorno za državu. Otvorilo je oči stotinama hiljada ljudi koji su dosad glasali protiv sebe. Oni sledeći put neće poći za lažnim rodoljubima, već za onim ko im otkrije nove vidike.

Vlast ima šansu kakva se retko pruža. Dok se njeni protivnici međusobno kolju, može se ozbiljno prihvatiti posla i uraditi mnogo korisnog za sve. Posle Petog oktobra vlast nije imala ozbiljnu opoziciju, ali su je iz stotina senki ugrožavali opaki neprijatelji kojima se nije mogla suprotstaviti. Ostalo su učinili mangupi u njenim redovima. Današnju mogu ugroziti samo ovi poslednji. Ako ih ima i ako hoće da ih se liši, to je lakše nego bilo kada. Ako ih nema, posao joj je još lakši. Bude li se pravila da ih ne vidi, proći će kao i prethodne. I niko neće žaliti za njom. Do kraja septembra iduće godine sadašnja vlast može učiniti više nego dve prethodne. Može i da prokocka priliku i time omogući da o novoj vladi krajem naredne godine pregovaraju Vučić i Jovanović. Ko misli da je to nemoguće, ne poznaje Srbiju. U njoj nema političara koji ne veruje da je bogomdan za vladara i sposoban da izigra sve redom. Konkurs za srpskog Sanadera je otvoren. On može doći i s levice i sa desnice. Moraće uraditi isto. Ohladiti vruće glave, stišati strasti i pokrenuti proizvodnju. Zemlja gde se lanjski kukuruz nema kome prodati ni upola cene i gde ministar trgovine kaže da nema monopolista, pravi je raj za opoziciju.

Od društvene pravde nikog ne boli glava. Što više je bude, ljudi će lakše shvatati da budućnost nije u lažnom Davidu Dabiću, već u uređenoj državi. Sasvim je svejedno hoće li Srbija ući u Evropu kroz deset ili kroz dvadeset godina. Nije svejedno kada će se manje pljuvati po ulicama. Nije svejedno kada će građanin moći da sretne svog poslanika i kaže mu šta ga tišti. Nije svejedno kada će vozač prvi put odustati da se javi na mobilni, jer telefoniranjem tokom vožnje ugrožava i sebe i druge. Nije svejedno kada će poslanik, ministar i njihova stranka prvi put u istoriji podneti javnosti čiste račune. Nije svejedno kada će se javnost izboriti za to da se javno kaže ko je platio svaki bilbord, svaki plaćeni termin na televiziji, svaku večeru i svaku vožnju taksijem. Čega se stide, svi redom? Nisu valjda svi krali? Svi znaju da im niko ne može ništa.

 

 
 
Copyright by NSPM