Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet

 

 

Aš Narajin Roj

Gruzija signalizira kraj jednopolarnog momenta

Priznanjem Kosova Zapad je sam sebi pucao u nogu, i sada mora biti spreman da se suoči sa posledicama.

Vilijam Hezlit, jedan od najvećih engleskih proznih pisaca, jednom je napisao: "Ako neprijatelji ne mogu da vam nađu manu u rasuđivanju, potrudiće se da vam je nađu u reputaciji." Gruzijske snage su svojim napadom na Chinvali, glavni grad Južne Osetije, rukovođene melodramatičnim predsednikom Mihailom Sakašvilijem, iznenadile sve, i Rusiju i Zapad. Kad se pogleda unazad, ima se utisak da je cilj vojne pseudo-pustolovine bio da se lažima i obmanama podmetne Rusiji da je agresor, ne manje nego da se Moskva vojno nadigra letenjem ispod radara.

 

Sakašvili se služio zlonamernom propagandom tipa, ‘Tbilisi na ivici okupacije' i ‘Rusija koristi oružje za masovno uništenje' da bi obmanuo svet. Sakašvili je znao da će Rusija uzvratiti, ali se nadao da će vruć krompir prebaciti Moskvi, kriveći je za prekomernu upotrebu sile i patnje ljudi. Pritvorne izjave gruzijskog vođe bile su povod mnogim zapadnim novinskim agencijama da Rusiju, makar u prvom trenutku, proglase agresorom.

Potrebna za trijumfima je izgleda deo Sakašvilijeve prirode. Dok njegova vojska beži iz Gorija a da Rusi nisu ispalili niti jedan metak, donkihotski Sakašvili održava pobedničke skupove u Tbilisiju, i obećava da se nikada neće predati. Začudo, kad je počeo da ponavlja kako je sudbina Gruzije sudbina slobodnog sveta, republikanski kandidat za predsednika Džon Mekejn poskočio je i uzviknuo: ‘Svi smo mi Gruzini.' Ovo pomalo podseća na Ronalda Regana koji je na vrhuncu nikaragvanske kontra-revolucije uzviknuo: ‘I ja sam kontra.'

Čini se da je Sakašvili izvršio podrobne pripreme i namerno planirao poklapanje početka ofanzive sa otvaranjem Olimpijskih igara. Premijer Vladimir Putin je bio u Pekingu. Gruzijski predsednik je mislio da će brzi blitzkrieg upad u Južnu Osetiju obezbediti ponovno uspostavljanje vlasti Gruzije nad odmetnutom provincijom. Predsednik Sakašvili je bio uveren da će njegove trupe ostati na pozicijama u slučaju ruske protiv-ofanzive. Njegovi proračuni su bili da će zapadni patroni Gruzije, na prvom mestu SAD, izvršiti pritisak na Moskvu da ostane neutralna, a ako bude trebalo, čak i priskočiti u pomoć Gruziji. Konačno, UN, EU i NATO su sve bile na strani Gruzije tokom razmirica sa Južnom Osetijom.

Ovakva očekivanja bila su prosto rečeno naivna i besmislena.

Ofanziva je bila osuđena na propast. Sakašvili je završio razbijenog nosa. Još gore, može se desiti da je zauvek izgubio Južnu Osetiju i Abhaziju. Štaviše, i ako ostane na vlasti, moraće da hoda pognute glave dok ruski avioni nadleću grad Gori. Džonatan Stil, novinar Gardijana, prikladno je sročio da je Sakašvilijevo kočoperenje „budalastu avanturu“ pretvorilo u „ponižavanje“ Gruzije. Rečima Mihaila Gorbačova, „Rusija nije želela ovu krizu. Rusko rukovodstvo je na jakim pozicijama kod kuće, i nema potrebu za malim pobedničkim ratom. Rusija je uvučena u vruć ring nepromišljenošću gruzijskog predsednika.“ Gorbačov dalje objašnjava da se predsednik Sakašvili „ne bi usudio da napadne bez spoljne podrške. A onda kada je napao, Rusija nije mogla sebi da dozvoli da ne reaguje.“

Sakašvili izgleda nije izvukao lekcije iz istorije Gruzije, kao istorije pokoravanja moćnoj Rusiji. Kada su se bili našli pred opasnošću da ih proguta Persijsko carstvo, Gruzini su 1783. godine formalno prihvatili zaštitu Rusije. Istina je da Gruzini nikada nisu bili sasvim zadovoljni Rusijom i da nikada nisu u potpunosti prihvatili sovjetski identitet. Onog trenutka kada se Sovjestski savez raspao, Gruzija se odmah odvojila od Rusije. Sakašvili je često poredio Gruziju sa Čehoslovačkom iz 1938. godine, koja je tada verovala da će je zapad spasiti od Rusije. Ovog puta, sa tolikim gurkanjem od strane SAD da Gruzija uđe u NATO a u nekom trenutku i u EU, gruzijski lider se nadao da će mu zapad zdušno pomoći. Na njegovo zaprepašćenje, priznavanjem nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije, Rusija je možda zauvek blokirala ulazak Gruzije u NATO.

Južna Osetija i Kosovo su jedna te ista kriza, isprepletani su. U stvari, Južna Osetija je ponovljeni kosovski scenario. Tako Moskva naplaćuje nepromišljenost zapada u priznavanju Kosova. Što se Rusije tiče, slučaj Kosova je promenio pravila igre. Priznavanjem Kosova zapad je sebi pucao u nogu, i sada mora biti spreman da se suoči sa posledicama.

Februara 2008. godine, Kosovo je proglasilo nezavisnost i ubrzo nakon toga bilo priznato od strane manjeg broja evropskih država i zemalja saveznika SAD. Zapad je odbacio sve ruske argumente. Moska je tvdila da nije rasvetljen nivo zločina na Kosovu koje je počinila Srbija, i da je, u svakom slučaju, vlada koja ih je počinila davno svrgnuta. Sada je novi predsednik, Dmitri Medvjedev upotrebio sličan argument ne bi li opravdao rusko priznavanje odmetničkih republika. Rečju, „Izbor nije lak, ali je način da se spasu životi ljudi.“ Gruzijsko bombardovanje razrušilo je prestonicu Južne Osetije i pobilo hiljade ljudi. Ta kolektivna kazna bila je izrečena Južnim Osetinima zato što su 2006. godine na referendumu ogromnom većinom glasali za nezavisnost. Hoće li zapad sada zahtevati da se Sakašviliju sudi za genocid isto onako uporno koliko to traži za sudanskog predsednika O. Bašira?

Nemačka kancelarka Angela Merkel je rekla da je rusko priznavanje nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije „u suprotnosti sa principom teritorijalnog integriteta, principu zasnovanom na međunarodnom pravu nacija, i stoga je neprihvatljivo.“ Upravo ovo je bio razlog zbog koga se Rusija protivila nezavisnosti Kosova. Poruka koju prenosi predsednik Medvjedev je jasna i glasna: Moskva više ne namerava da toleriše zadiranja NATO i zapada u njenu interesnu sferu. Takođe je izjavio da se ne plaši novog hladnog rata. Tokom jednog perioda vremena, Rusija je uz snebivanje gledala kako NATO širi svoja krila prodirući u nekadašnji Sovjetski Savez. Pokušaji da se Ukrajina i Gruzija uključe u NATO doveli bi ovaj savez na prag Rusije. Još jedan uznemiravajući razvoj je činjenica da UN više nema ulogu mirotvorca. Tu ulogu sve više preuzima NATO. Transformacija NATO iz vojnog saveza u kvazi-UN stvorila je anomaliju.

Postavljanje protiv-vazdušnog štita u istočnoj Evropi je još jedan čin ozbiljne provokacije. Rusija ima sva prava da na ovakav razvoj situacije gleda kao na direktnu pretnju svojim interesima u regionu. Snažan odgovor Rusije u slučaju Gruzije je upozorenje i drugim bivšim ruskim republikama u pogledu njihovog flertovanja sa zapadom na uštrb strateških interesa Moskve. Prošlog jula, SAD, Gruzija, Jermenija, Azerbejdžan i Ukrajina izvele su zajedničku vojnu vežbu pod šifrovanim imenom 'Neposredni odgovor 2008', na veliko negodovanje Moskve. Silovit odgovor koji je predsednik Medvedev uputio kao reakciju na gruzijsku promašenu avanturu, ostavio je EU i NATO nemoćnim da preokrenu situaciju na terenu, i ponizio ih isto kao što se Rusija osetila poniženom na Kosovu.

Širenje NATO u zemlje koje su nekada bile delovi Sovjetskog Saveza ima jasnu namenu da ponizi Rusiju. Ruski general Aleksandar Lebed, koji je vojnu čvrstinu primenjivao u politici, zapisao je pre deceniju, „Teritorije i armije dođu i odu. Ali udarac nacionalnom dostojanstvu ostaje dugo u glavama ljudi“. Posledice takvog ponižavanja mogu da budu daleko štetnije nego što pristalice NATO mogu i da zamisle.

Ali rusko proglašavanje nezavisnosti odmetnutih republika nije bez problema. Kina i Indija i mnoge druge zemlje imaju i same probleme sa separatističkim pokretima. Zato će sa oprezom gledati na davanje podrške potezu Rusije. Ako se Kurdi bore za nezavisnost od Turske, jermenske enklave će hteti da se otcepe od Azerbejdžana. Mnogi analitičari drže da će se odmetničke republike na kraju pridružiti Ruskoj Federaciji.

Gruzija je u srcu Zakavkazja, trusnog regiona kroz koji nafta i gas teku iz Azije u Evropu. Interesi SAD u Gruziji su takođe povezani sa kaspijskim naftovodom koji teče kroz Tbilisi. Neki zapadni komentatori krive Moskvu da pokušava da započne novi hladni rat. Ali zapravo su SAD te koje, zarad zadržavanja nadmoćne uloge u globalnoj politici, sprečavaju druge države da preispitaju vođstvo Vašingtona. A Vašington je počeo da shvata da njegova politika arogancije ima ozbiljna ograničenja. Politika obeshrabrivanja mogućih takmaca od ikakvih pretenzija ka većim regionalnim ili globalnim ulogama je propala. Kosovo i Južna Osetija su otvorili Pandorinu kutiju.

Kada jedan pokret sazreva za sticanje nezavisnosti? Svet tek treba da pronađe idealnu formulu. Još uvek ne postoji konsenzus po pitanju dobro definisanih granica, poštovanja prava manjina ili šta je idealni barometar za procenu želje stanovništva za nezavisnošću, dakle, da li je nepatvorena ili je nastala manipulacijom i mešanjem neprijateljski nastojenih suseda ili regionalnih sila. Sve dok se do ovoga ne dođe, postojaće doza improvizacije i arbitrarnosti u svakom davanju podrške nekom pokretu za nezavisnost. Svaki slučaj stoga treba tretirati kao specijalan.

Sve u svemu, gruzijski predsednik Sakašvili dao je sebi autogol u Južnoj Osetiji, a predsednik Medvedev je označio početak kraja (američke) jednopolarne sadašnjosti. Rusija, prva svetska energetska supersila, povukla je crvenu liniju koju niko se ne usuđuje da pređe, čak ni SAD, jedina svetska supersila.

Autor je pomoćnik direktora Instituta društvenih nauka u Njudelhiju

(Mainstream, India , 05.09.2008 )

http://www.mainstreamweekly.net/article906.html

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM