Milica Vesković

Potreba, mogućnost i značenje svetskog upraviteljstva

Globalizacija je fenomen koji obeležava savremeno doba i usled toga neosporno predstavlja temu rasprave naučnika iz čitavog sveta. Pojava interneta, širenje polja ekonomske razmene van granica nacije-države, brzi razvoj nauke koji posledice ostavlja u svakom delu sveta, zatim problemi poput zagađenja životne sredine i povrede ljudskih prava jesu pojave koje se javljaju na globalnom nivou pa usled toga zahtevaju globalni aspekt razmatranja. Dakle, svidelo se nama ili ne, to što nas svetski poredak upućuje na saradnju sa pripadnicima drugih nacija, fenomen globalizacije moramo jednostavno prihvatiti i u saradnji sa drugima uložiti napor da na najbolji mogući način odgovorimo na izazove koje on postavlja.

Jedan od odgovora na zahteve savremenog sveta jeste uspostavljanje svetskog upraviteljstva, zapravo neke vrste svetske vlade koja je nadležna za rešavanje međunarodnih problema. Ova forma vladavine ne zahteva svetsku državu pa tako i ne narušava suverenitet nacionalnih država. Da li je ovakva vrsta vladavine na globalnom nivou potrebna, da li je moguća i šta bi ona trebalo da znači, bila je tema ovogodišnje međunarodne konferencije održane 27. i 28. juna na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Serija međunarodnih konferencija prava i etike, ILECS (International Law and Ethics Conference Series) jeste projekat koji se uz velike napore održava već dvanaestu godinu. Ova konferencija predstavlja jedinstvenu priliku da se naučnici iz Amerike i Zapadne Evrope susretnu sa svojim kolegama iz Istočne Evrope i diskutuju na teme od opštevažećeg značaja. Projekat je obeležen parom godišnjih konferencija održanih u junu na Beogradskom Univerzitetu koje se u jesen nastavljaju u Americi. Za organizaciju ovog događaja u Beogradu posebno je zaslužan profesor Jovan Babić.

Naučnici su nekako prirodno upućeni na međusobnu saradnju, jer sama nauka nikako ne može biti zadržana unutar granica jedne države. Rezultati nauke pripadaju čitavom svetu pa tako i oni koji je stvaraju bivaju u interaktivnom odnosu kako bi je dopunili i pokupili njene plodove. Ovako potpuno otvorena saradnja se mogla primetiti i na gore pomenutoj konferenciji koja je bila obeležena otvorenom i vrlo živom diskusijom učesnika. Govoreći o mogućoj povezanosti zakona i institucija koje se na prvi pogled nalaze u potpunom haosu, Amadeo Santosuosso (Pavia, Italy) je u svom izlaganju napravio veoma zanimljivu komparaciju sa prividnim haosom fenomena u prirodnim naukama. Pokazujući kako se među na izgled nepovezanim entitetima ipak pronalazi zakonitost, ovaj autor je uputio na moguću analogiju sa prividnom suprotstavljenošću među zakonima i institucijama različitih država. Ukazujući na moguće postojanje niti koja je zajednička obeležijima svake nacionalne države, ova analogija bi trebalo da uputi na moguće prevazilaženje suprotnosti kao što su suverenitet i međunarodna povezanost, nacionalno pravo i univerzalizacija prava, očuvanje teritorije i deteritorijalizacije i tako stvori, bar teorijski, osnovu za stvaranje transnacionalnog poretka. Međutim, iako ova analogija nauke i prava teorijski jako lepo funkcioniše, problem ostaje u njihovoj različitoj primeni i prihvatanju. Jedna od razlika jeste to što je nauka uvek lako prihvaćena i neprestano se i neuhvatljivo širi, dok stvaranje svetskog upraviteljstva teče postepeno i ostaje pitanje kako kako bi ono bilo prihvaćeno kada bude dovršeno.

No, čak i pod pretpostavkom da se prihvati mogućnost uspostavljanja svetske vlade, ostaje pitanje njene etičke opravdanosti. U pogledu toga bili su jako interesantni stavovi libertanijanaca, na prvom mestu stav Jana Narvesona (Waterloo), koji ne prihvataju državu ni na nacionalnom nivou, pa se iz njihovog ugla prosto ne može ni zamisliti država svetskih razmera. Prema ovom autoru, interes i zajednički osećaj prava jeste ono što je dovoljno za stvaranje uređenih odnosa među ljudima. Dakle, nikakve institucije nisu opravdane, nikakva policijska država, već samo uprava koja potiče od osećaja koji je zajednički svakom čoveku. Jedino takva vrsta upraviteljstva, kako na globalnom tako i na nacionalnom nivou, bila bi etički opravdana. Nešto slično se moglo nazreti i u izlaganju Nenada Cekića koji je razmatrao odnos Nozikove minimalne države i svetskog upraviteljstva.

S druge strane, bilo je zanimljivo uplitanje terorizma u razmatranje postavljanjenog problema koje smo mogli čuti u izlaganju Zorana Kurelića (Zagreb) i Virginie Held (CUNY). Kurelić je prikazao stanovište Hane Arent u knjizi Izvori totalitarizma u kojoj se ova autorka osvrće na totalitarne režime u Nemačkoj i Sovjetskom Savezu. Dakle, nacizam i boljševizam jesu primeri odnosa vlasti prema pojedincu gde, radi postizanja jednakosti, što je cilj svake totalitarne vlade, svaka individualnost biva poništena. Potpuno je jasno da takva vlast ne može biti etički opravdana. Pod pretpostavkom postojanja svetske vlade trebalo bi da se zamislimo na šta bi ona sve bila spremna da uradi radi postizanja jednakosti i prividnog rešavanja sukobljenosti među nacijama.

Iz prethodno navedenih perspektiva jasno je da svetsko upraviteljstvo nije moguće uspostaviti na način koji bi omogućio očuvanje slobode nacija i samih građana. Međutim, ne možemo reći da je ovakav stav zadobio jednoglasnu podršku. Govoreći o kosmopolitizmu Sharon Anderson-Gold (Rensselaer Polytechnic Institute) je izložila negativne aspekte uspostavljanja svetske države, ali nikako nije poricala postojanje svetske vlade. Problem koji ostaje jeste da li njeno uspostavljanje može voditi despotizmu. Ovako postavljen problem asocira na Kantovo shvatanje međunarodnog prava. Govoreći o potrebi za svetskom državom radi uspostavljanja mira, ovaj filozof navodi da bi njeno postojanje vodilo u najgori despotizam. To bi se, po Kantu, dogodilo zbog toga što bi jedna država, ona najača, težila da svim ostalima nametne sopstvene zakone kao opštevažeće i tako uspostavila hegemoniju. Ovim postupkom bi ostale države izgubile slobodu jer zakoni koji za njih važe u tom slučaju ne bi bili proizvod njihove volje. Usled toga, Kant smatra da je ovakvo stanje još opasnije od sukobljenosti pojedinačnih država-nacija. Radi toga, ovaj filozof predlaže stvaranje slobodnog saveza među državama u kojem suverenitet pojedinačnih država ostaje očuvan. Mir time nije u potpunosti obezbeđen, ali jeste napredak ka njemu i ono što je za Kanta najbitnije, sloboda država i pojedinaca koji je čine.

Poricanje centralizovane države, a podržavanje slobodnog saveza u kojem ostaje sačuvan suverenitet država-članica jeste rezultat Kantovog argumenta. Pitanje koje ostaje otvoreno jeste kako treba da izgleda taj savez i da li je on uopšte moguć. Ovim pitanjem se ponovo vraćamo održanoj konferenciji koja je ovaj problem sebi odredila kao temu. Na postavljeni izazov pored pomenutih autora, svoje stavove su izneli i Costas Douzinas (Birkbeck College), Ivan Vuković (Beograd), Rudolf Schüssler (Bayreuth), Aleksandar Pavković (Macquarie, Sidney), David Chandler (University of Westminster), Radmila Nakarada (Beograd) i Filimon Peonidis (Aristotle University of Thesaloniki). Međutim, nije moguće izneti jasan stav kao rezultat do kojeg su učesnici došli, ali to ne znači da konferencija nije imala rezultate – međusobni dijalog će, verujem, sve učesnike navesti da nanovo razmisle o postavljenom problemu.

Ova konferencija je, dakle, zaista okupila naučnike iz različitih krajeva sveta kako bi razmenili svoje stavove u pogledu problema od opšteg značaja. Otvorena diskusija koja je uglavnom načela nove nedoumice, razmatranje problema koji zaista pogađaju svet, etičko preispitivanje odnosa Amerike i Iraka, Indije i Pakistana, ili statusa našeg Kosova i Metohije u odnosu sa međunarodnim organizacijama EU i UN, je ono što je zaista dalo živosti ovoj konferenciji. Zanimljiv sadržaj, kao i prilika da se čuju stavovi autora čije smo radove čitali u nekim od naučnih, časopisa jeste nešto što ostavlja snažan pozitivan utisak i što čitavom projektu osigurava potpunu podršku.