Podsećanje na "Revoluciju ruža"

Piter Vilbi

Gruzija je dobila medijski rat

Kad god, da se tako izrazim, izbije rat u nekoj dalekoj zemlji o kojoj malo znamo, setim se jednog mog bivšeg urednika. Otišao bi do mape na zidu na kojoj je obeležena lokacija svakog dopisnika, izvadio lenjir i izmerio koliko je svaki od njih udaljen od mesta događaja. Nezavisno od saobraćajnih veza ili granica doneo bi odluku da najbliži ide.

Mogu da mislim da je slično bilo u mnogim redakcijama kada je izbio sukob između Gruzije i Rusije. Ne samo da je u pitanju avgust, kada je dosta novinara na odmoru, nego je u toku i Olimpijada, pa su i oni malobrojni koji su radili uglavnom u Pekingu. Naslov „Fajnenšel tajmsa” „Gruzija kaže da je Rusija u ratu” možda je delovao neobično, ali je odslikavao stanje poverljivih činjenica u Flit stritu. U eri non-stop vesti, štampa ne može da čeka da reporteri stignu. Čitaoci žele bombe, tenkove i bilans žrtava. Mora da im se kaže ko su dobri, a ko loši momci. Vesti su, setite se, deo industrije zabave.

Vakuum je popunila gruzinska vlada. Njen predsednik Mihail Sakašvili govori engleski, želi da uđe u NATO, šalje vojnike u Irak, školovao se na Harvardu i neguje dobre odnose sa medijima. Došao je na vlast ružičastom revolucijom 2003-2004. Izjašnjava se kao demokrata. I ima pi-ar firmu Aspekt konsalting, sa sedištem u Briselu, Londonu i Parizu, koja radi i za Ekson mobil, Kelogs i Prokter i Gembl.

Pet dana su deskovi stranih redakcija bezmalo svakog sata zasipani saopštenjima za štampu. „Rusija nastavlja napade na civilno stanovništvo”. Tbilisi je „intenzivno” bombardovan. Ispostavilose da je oboreni ruski avion „nuklearan”. „Isporuka energije” za Evropu u opasnosti, jer su Rusi bacili bombe blizu naftovoda. Blokirana „humanitarna isporuka pšenice”.

Kasnije su „ruske agresorske snage počele okupaciju Gruzije”. Sakašvilijeva vlada je podnela navode o etničkom čišćenju sudu u Hagu. Primetite termine koji privlače pažnju zapadnih medija: civilne žrtve, nuklearno, humanitarno, okupacija, etničko čišćenje.

Bilo bi nepravedno optužiti britansku štampu da je nekritički prihvatila gruzijski pi-ar. Većina novina je marljivo izveštavala da je sukob počeo kada je Gruzija napala separatističku pokrajinu Južnu Osetiju, gde većina naroda želi da se pridruži Rusiji. Međutim, neredovnom čitaocu je možda bilo teško da to shvati. „Mejl” je imao naslov „1.500 mrtvih, stižu ruski tenkovi”. Tek u poslednjem pasusu se navodi da su Gruzini, a ne Rusi, navodno ubili 1.500 ljudi.

Ponašanje Rusije je, sudeći po štampi, bilo sasvim druge kategorije u odnosu na gruzijsko. U „Sandej tajmsu” ruski tenkovi su „divljali” Južnom Osetijom, dok su se gruzijski prosto „pomerali”. Ako su gruzijske snage bombardovale civile, to je po „Telegrafu” „zavređivalo prekor”. Rusija je, međutim, „rušila sve kanone međunarodnog ponašanja.” U analizi istog lista ne pominje se kako je Gruzija izazvala krizu. Sakašvili je „platio cenu” svoje prozapadne spoljne politike.

„Vaskrsla Rusija” je „u svojoj postimperijalnoj oholosti gorela od želje da pokaže mišiće”. Ovakvi komentarimnogo govore ako umesto Rusije stavite Britaniju ili Ameriku, a umesto Gruzije Irak. Pokušajte: „vaskrsla Britanija... je gorela od želje da pokaže mišiće” itd.

Kako je sukob trajao novinski izveštaji su postali uravnoteženiji, a nekoliko komentatora, pomenimo Meri Dedževski iz „Independenta”, primetilo je da je „teško dokazati da jedan zakon važi za pomaganje Albancima na Kosovu, a sasvim drugi za Rusiju i Osetine u Gruziji.” Štampa je sve više prikazivala Sakašvilija kao egoističnu budalu koja je greškom krenula u rat osuđen na neuspeh.

Međutim, gruzijske akcije u Južnoj Osetiji uglavnom nisu preispitane i teško bilo shvatiti iz novinskih izveštaja od čega su bežale izbeglice iz ove pokrajine.

Gruzini su, opet, mnogo veštije igrali ovu pi-ar igru. Zapadni izveštači su lepo dočekani u Goriju i pokazani su im delovi grada koje su očigledno bombardovali Rusi. Sakašvili je održao međunarodnu telefonsku konferenciju za novinare, pojavio se na TV stanicama i čak je našao vremena da napiše članak za „Volstrit džornal”, samo nekoliko sati pošto je rat počeo. Rusija, za razliku od toga, nije dozvolila veći pristup Južnoj Osetiji. Njena vlada nije pokušala sličnu medijsku ofanzivu.

Iako takođe ima pi-ar agenciju, G Plus u Briselu (i Kečam u Vašingtonu), od nje nisu tražena saopštenja za štampu. Jedan izvor je neobično rekao da „saopštenja za štampu nisu uobičajeno sredstvo ruske vlade”.

Kratki rat na Kavkazu bio je klasičan primer situacije prikazane u knjizi Nika Dejvisa Flat Earth News. Većina listova nije imala pojma šta se dešava ni dovoljno sredstava da to sazna. Zato je vešt pi-ar bio dragocen. Većina novinara ga je prihvatila sa barem malom dozom skepticizma, ali je on neizbežno imao efekta. Ako je to bio vojni rat, bio je istovremeno i informativni, a u njemu je Gruzija bolje prošla.

The Guardian

[objavljeno: 19/08/2008.]