Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

 

 

 

Vladimir Milutinović

Srbizam

U knjizi Imaginarni Balkan Marija Todorova objašnjava pojam balkanizam, koji ću ovde uzeti kao model za pojam iz naslova. Balkanizam je nešto izmenjena i uža varijacija Saidovog orijentalizma, a označava naviku da se, po sistemu predrasude, Balkan iskoristi kao mesto na koga se projektuje sve negativno što se može zamisliti i što se ne želi kod sebe. Budući da se radi o predrasudi koja istrajava, ona je nešto negativno, nepravedno, ali je problem u tome što će mnogo šta na Balkanu i kod balkanskih naroda potvrđivati ovu predrasudu, tako da će posle nekog vremena biti teško razlučiti šta je predrasuda a šta stvarnost, što je idealna situacija da neki stereotip nastavi da živi i izaziva stalne probleme.

Sličan problem izgleda da postoji i u vezi sa Srbima. Ali ovde nećemo ulaziti u verovatno beskonačan niz primera za to u poslednjih 20 godina otkada traju sukobi na ex-jugoslovenskom Balkanu. Sam pojam koji želimo da otkrijemo se očigledno tiče jedne navike koja spada u unutrašnjost onoga ko je ima. Međutim, budući da nam je ta unutrašnjost nedostupna, moramo negde spolja naći tragove ovog pojma. A to spolja će biti jezik. Suprotno uobičajenom mišljenju, stvarnost jezika je mnogo solidnija u ispitivanju nego obična stvarnost.

Svi su verovatno već primetili da deo naše javnosti, a i možda nešto veći deo hrvatske javnosti, koristi reč “srbijanska” u sklopovima “srbijanska vlada”, ili srbijansko društvo, novinarstvo ili televizija. I sada već čuveni izveštaj Helsinškog odbora je tu konsekventan: pominje se “srbijanska vlada”, “srbijanska istorija” i “srbijansko društvo”. Nasuprot tome pridev srpski ide uz “srpski narod”, ali se još češće javlja u “srpski fašizam”, “srpski ratni zločini” “srpski nacionalizam”, “srpska elita iz Akademije” “velikosrpski projekt” itd. Naša poenta neće biti u različitosti onoga na šta asociraju ovi pojmovi. Ova praksa se, ako se objašnjava, objašnjava mnogo benignijim razlozima.

Najpre, kaže se da je pridev “srbijanski” naprosto tu zato što se država zove “Srbija”. Tako je u Hrvatskoj normalno da je sve “hrvatsko” jer je taj pridev izveden iz naziva države, a ne naziva nacije. Međutim, da ovo nije baš tako vidi se po tome što, iako postoje i druge države sličnog naziva – Rusija, Albanija, Makedonija, Rumunija – u srpskom jeziku ne postoji nijedna izvedenica koja bi po istom modelu nastajala iz ovih naziva: npr. rusijanska, makedonijanska ili “rumunijanska vlada” itd. Ova promena u praksi naziva desila se samo u slučaju Srbije. Opet, kaže se da je to zato što postoji i Republika Srpska, pa se, kad bi rekli “srpska vlada”, ne bi znalo na koju vladu mislimo. Ovaj argument je opet slab: čini se da je upotreba prideva “srbijanska” u ovom kontekstu često povezana sa poricanjem potrebe da Republika Srpska postoji (odnosno, “Republika Šumska”). To znači da bi, ako usvojimo ovu praksu, ispalo da, iako postoje Srbi i iako sa druge strane postoje hrvatska, slovenačka, nemačka ili francuska vlada, jedino srpska nigde ne bi postojala.

Argumentima nikad kraja, pa bi neko mogao da kaže da ne postoje ni engleska ili bošnjačka vlada. Ali ovo je slučaj samo zato što su i Englezi i Bošnjaci u Bosni i Hercegovini deo državnih celina u kojima pored njih postoje i drugi narodi srazmerne veličine - Škoti i Velšani ili Srbi i Hrvati u Bosni. Ako teramo mak na konac moglo bi da se kaže i da su Albanci u Srbiji, koja je bila deo Jugoslavije, bili dovoljno srazmerni. Ali to opet nije dobar argument, jer u okviru Jugoslavije nijedna republička vlada nije dobijala naziv prema većinskoj naciji, a s druge strane, baš pomenuti izveštaj Helsinškog odbora koji na koricama ima Srbiju bez Kosova, nastavlja da koristi nazive “srbijanska vlada” i slične. Izgleda da svi ovi jezičko-administrativni argumenti zakazuju i da ne govore o pravim razlozima ove prakse.

Međutim, postoji još jedan argument koji nas još bliže vodi ka našem predmetu. Kaže se isto da ne bi trebalo reći “srpsko novinarstvo”, “srpska novina” jer u toj novini verovatno rade i Hrvati ili Muslimani ili neko treći, pa u tom smislu bilo netačno reći “srpsko novinarstvo” jer ono nije samo srpsko. Ovaj argument izgleda da se poziva na truizam koji ne može da se opovrgne, ali, kao što to i inače biva, upravo takvi truizmi kriju najviše problema u sebi. Po njemu, izgleda da je ispravno da nacije pozajmljuju svoje ime samo onim pojmovima koji se odnose na grupe koje se sastoje isključivo od pripadnika te nacije. Tako bi, već prema nacionalnoj pripadnosti u Srbiji postojalo srpsko novinarstvo – novinarstvo novinara Srba, hrvatsko novinarstvo – novinarstvo novinara Hrvata, itd. Ovo je pak toliko očigledno neprihvatljivo da bi moglo da asocira na rasističke predrasude onoga ko bi zaista predlagao ovakvu podelu.

Dakle, ako će uopšte da postoji nešto kao “srpsko novinarstvo” ono će se morati odnositi na grupu u kojoj nisu samo Srbi (eto ti belaja). Možda je u stvari rešenje da, kad već pravi toliko problema, “srpsko novinarstvo” ili nešto slično uopšte ne postoji. Možda bi najbolje bilo da se one institucije i udruženja koja se ne odnose samo na Srbe ni ne zovu nekim imenom koji asocira na njih. Sve drugo bi bio nacionalizam, favorizovanje jedne nacije u odnosu na druge koje žive u istoj državi. Mi to kod nas imamo, deo javnosti svaki nacionalizam, patriotizam i svako isticanje srpske nacije, pa i isticanje u nazivima kao što je “srpsko društvo”, tretira kao nešto što je nepoželjno. Pošto je ovo već krajnji argument, koji se poziva na filozofske pojmove onda ćemo i odgovor na njega morati naći u tom domenu.

Najpre, dosledno čišćenje krovnih institucija od tragova nacionalne partikularnosti moralo bi pogoditi i sam naziv države “Srbija”. Zašto baš taj naziv, to očigledno asocira na jednu naciju. Ovo zaoštravanje argumenta služi samo da vidimo da ta praksa, pošto nigde drugde ne postoji, verovatno počiva na nekoj logici koja je pogrešna. A pogrešnost ove logike je u pretpostavci da država da bi bila univerzalna ne sme na sebi da ima tragove partikularnog. U stvarnosti je potpuno drugačije, naime nazivi većine država nisu slučajno izvedeni iz naziva naroda koji ih je (ne sam) stvorio. Ti nazivi su dobro određeni jer podsećaju da je sve što postoji spoj univerzalnog i partikularnog. Tako je veliku većinu država stvarao određeni narod, što je i razlog zašto kada pogledate kartu sveta ima toliko, baš takvih država, sa takvim nazivima. Ali to ne znači da je ta država njihova i u tom smislu da bi imali pravo da druge koji žive sa njima oteraju iz nje ili ih smatraju građanima drugog reda. Država je istovremeno nešto univerzalno, što u sebi mora napraviti mesta za sve.

Naši anacionalisti misle da se ovaj problem može rešiti samo potpunom eliminacijom partikularnog iz zajedničkih institucija, ali odnekud se ovaj zahtev ispostavlja samo Srbiji. Nacionalisti pak misle da drugi, koji nisu Srbi, nekako smetaju da se institucije u Srbiji nazovu srpskim. Ovde se odmah vidi da oni imaju nešto zajedničko. I jedni i drugi sam termin “srpsko” shvataju kao nešto što se može odnositi samo na materijalnu prirodu Srba. Zajedničko bi moglo da im bude i rešenje ove zagonetke, nacionalisti bi trebali da shvate da su deo srspkog društva i svi ostali, a opet i oni da su, ma koliko im se to možda nekad ne sviđalo, takođe deo srpskog društva. Time se Srbi ni po čemu ne izdvajaju od ostalih nacija. Kao što su Srbi novinari u Hrvatskoj deo hrvatskog novinarstva i, recimo, pišu za neke hrvatske novine, tako i novinari Hrvati u Srbiji pišu u okviru srpskog novinarstva. A mogu i u okviru hrvatskog, ako hoće. Samo bi bilo mnogo pametnije da pišu u okviru srpskog.

Primer sa “srbijanskim društvom” i “srbijanskom vladom” kojim smo se bavili samo je kap u moru predrasuda i nerazumevanja kojima smo izloženi kada se bavimo ovakvim temama. Pa ipak, on ukazuje da i na naizgled neuglednim mestima živi jedan negativni stereotip koji smeta da celokupna javnost bude u boljem stanju.

 

 
 
Copyright by NSPM